Србијо, мајко и маћехо

Posted: 16. маја 2014. in Први светски рат

10170986_318760561582574_2260118417184708840_nМноги који су видели позив али се нису појавили у малој сали Коларца. Само педесетак људи чули су потпуковника Луку Николића аутора књиге „Србијо, мајко и маћехо“.

НЕКА ИСКУСТВА ИЗ РАДА КОМИСИЈЕ ПРВЕ АРМИЈЕ ПРИ ВМА ЗА ИДЕНТИФИКАЦИЈУ ПОГИНУЛИХ

Даме и господо,
Почаствован сам учешћем у овом програму који за мене представља ризик да не одговорим изазову који је предамном. Желим одмах да кажем да књига „Скривени рат“ др Наде Секулић представља сведочанство у коме су забележена аутентична казивања (исповести) живих учесника рата, супруга и мајки погинулих. Протеком времена, забележена сведочења добијаће све већу вредност јер верно осликавају атмосферу у којој се одвијала мобилизација, дешавало рањавање, смрт, транспорт до болнице, лечење, рехабилитација и какав је однос државних органа, друштва и појединаца према онима који су свој живот или делове свога тела положили на олтар Отаџбине а данас се њихова жртва не сме ни поменути.

ИСКУСТВА

Ратови 90-тих одвијали су се у условима непроглашеног ратног стања и недефинисаних циљева. Уз то, рат је имао карактер унутрашњег сукоба у коме се рушио друштвени поредак гурајући у амбис и неизвесности судбину читавог народа. Ако се рат није могао избећи, да је било визионарске и озбиљне политике, могле су се избећи или макар ублажити његове катастрофалне последице. Али су се политичари показали да нису дорасли озбиљности ситуације која се зове рат. На сцену су ступиле њихове неодговорне одлуке да војску уведу у рат ако је могуће кришом, да јој издају задатке ако је могуће тајно, да јој командују по могућности ћутке и да по мери политичких ћефова манипулишу захукталом војном машинеријом остављајући је у коначном на цедилу. Зарад личне каријере војни врх је следио ставове политичара и ничим им се није супротстављао. У захвату борбених дејстава до изражаја је дошао до тада непознат принцип руковођења и командовања јединицама „стани – крени“ а мировна документа олако су потписивана.

Уз то, политичке странке увелико су ћариле ратну неман за своје политичке престиже стварајући додатни метеж у главама обичних људи. То је кумовало дезертерству и неуспешној мобилизацији неких ратних састава а њихови проређени редови надомештани су добровољачким структурама чији статус није регулисан већ је препуштен доброј вољи и приватним ставовима и тумачењима чиновништва. Они су у примени и решавању принадлежности рањених и породица погинулих и несталих по слободној вољи, свако за себе, уз недопустиве импровизације и ароганцију, не уважавајући реалност, мешајући стварну и месну надлежност, тумачили војне и цивилне прописе, примењујући час ратно, час мирнодопско право.

Као да се на овим просторима рат никада није водио. Није се рачунало да сваки рат за прву последицу има избеглице, рањене, погинуле, нестале. Рат је почео, а о тим последицама нико није ни размишљао а камоли да предвиди законске поступке за њихово санирање. У таквим околностима поново је, по ко зна који пут, до пуног изражаја дошла пословица „некоме рат – некоиме брат“.

Истина, у јединицама су на свим нивоима одмах формиране комисије за идентификацију погинулих. Али, оне су биле неповезане, најразличитијег састава, структуре и бројног стања, недефинисаних надлежности и задатака, без прописаних поступака. Евиденција се водила различитом методологијом, на више места, па су подаци углавном били неупотребљиви. Та неуједначаност и опште несналажење само ће искомпликовати ситуацију, нарочито у захвату фронта па ће неке од комисија убрзо бити угашене а неке ће се задржати само на папиру. Све у свему било је то још једно наше ратно искуство које је резултирало чињеницом да до данас не знамо тачан број погинулих.

Команда Прве армије, као носилац борбених дејстава, формирала је у почетку гломазну, касније нешто мању, али никада ефикасну и комплетну Комисију за идентификацију погинулих. Комисија је радила при Институту за патологију и судску медицину ВМА. Све време трајања рата, без писмене наредбе о постављењу, а током агресије НАТО у својству добровољца, био сам на челу те комисије и имао прилику да се свакодневно сусрећем са ојеђеним породицама настрадалих војника и старешина и делим њихов бол и несрећу. Како је време одмицало, ова комисија је поступно преузимала улогу главне комисије јер је својим делокругом рада покривала послове идентификације погинулих са свих ратишта.

Још рат није ни почео кад ми је наређено да одем на ВМА како би идентификовао једног потпуковника који је настрадао у саобраћајној несрећи на путу ка ратишту. То је био мој први улазак у мртвачницу. Сутрадан је допремљен војник са ратишта и – поново исто наређење. Следећег дана наређење је гласило: „Иди и остани до даљег на ВМА“. Ту сам сачекао крај рата и искусио његову најтежу и најружнију страну.

Као артиљеријски официр нисам био упућен у посао за који сам одређен нити сам добио било какве инструкције шта и како да радим и коме да се обратим. А са ратишта су долазили све чешћи транспорти натоварени војницима у пластичним кесама. Једнога дана требало је отпремити колону од чак 17 возила натоварену ковчезима са погинулим војницима. Ствар је постала исувише озбиљна а одговорност превелика. Није се имало куд. Сео сам и размислио на који начин да организујем посао.

Прво што сам урадио увео сам информациионе листе, нешто што се показало као врсна импровизација и веома корисно искуство. У њих сам уводио све податке о погинулом. Прецизирао сам поступак дежурних помоћника обдуцената при пријему и опремању погинулих, поступке администрације у припреми документације за сахрану, успоставио сарадњу са хитном помоћи ради интервенције уколико је потребна, сачинио упутства за родитеље о принадлежностима и коме да се обрате пре и после сахране, усталио везе са јединицом која се ангажовала за превоз погинулог до места сахране и са командама гарнизона које су биле обавезне да обавесте родбину о погибији и доведу родитеље или најближе сроднике на Институт за судску медицину ВМА ради идентификације и предузму све око сахране, успоставио везе са јединицама на ратиштима, успоставио сарадњу са организацијама које су слале добровољце, са војно-правосудним органима, матичном службом општине Савски Венац, органима СУП-а Црвеним крстом и комисијама које су трагале за несталим, центрима за обавештавање …

У надлежности комисије било је: прихват погинулих, увођење у информациону листу почетних расположивих и допунских података о погинулом – његовом идентитету, месту и времену погибије, припадност јединици и друге податке, евиденција личних ствари, издавање налога команди гарнизона у месту пребивалишта да о погибији обавести породицу и да је допрати на ВМА ради идентификације, достављање извештаја претпостављеној команди, пријем породица, идентификација погинулих, припрема документације за сахрану (извода, потврда…), опремање погинулог, транспорт посмртних остатака до места сахране и бројни други послови.

Бројни проблеми који су искрсавали морали су се одмах решавати. Регулатива за стање у коме смо се нашли готово да и није постојала. Већ пристизањем колоне са првим погинулим у борбеним дејствима поставило се питање: ко је надлежан да изда Извод из матичне књиге умрлих за неидентификованог војника који је погинуо негде у Вуковару. Матичари траже све податке, траже да попуне сваку рубрику. А без извода не може бити транспортован. Шта да се ради кад погинули буде идентификован након петнаест дана а рокови за упис у Матичну књигу су прошли. Да ли за обдукцију сваког погинулог ангажовати истражног судију, да ли чекати налог за обдукцију, јер – реч је о насилној смрти (ванредном догађају). Сме ли отац у војном објекту да запали свећу над мртвим сином војником. Сме ли војска да за надгробно обележје војнику припреми крст – до тада га је следовала само пирамида са петокраком, вреди ли живот положен за Отаџбину више од обичног ковчега, вреди ли макар колико саркофаг, јер, кажу, војска нема пара.

Најтеже је ипак било кад се отворе улазна врата и у Институт почне да улази непрегледна колона завијена у црне одежде – мајке, очеви, сестре, браћа. Ја сам био тај који је испред Војске сваком од њих изјављивао саучешће. А онда се ходницима заоре јауци. Зидови се тресу од плача, кукања и нарицања.

Ако се има на уму да је на ВМА за три године рата допремљено 1676 погинулих, да сам примио неколико хиљада чланова њихових породица у деликатним и емотивним тренуцима сусретања са истином, који су изискивали крајњу и искрену пажњу, разумевање, психичкои напрезање и стрпљење, те да нико од десетак хиљада чланова породица није имао ни једне примедбе на рачун рада комисије, онда је јасно колику улогу је Комисија и Војномедицинска академија одиграла бавећи се овим, изнад свега хуманим послом.

Осим идентификације погинулих ратна збиља наметнула је комисији и бројне послове ван њене надлежности као што су: тражење несталих, помоћ породицама у остваривању припадајућих права на обештећење, инвалиднину, па и у решавању њихових животних проблема и слично.

Премда су се тражењем несталих бавиле многе институције: Црвени крст, Међународни црвени крст, бројне комисије у војсци и држави, међунарнодне мисије , врачаре и гатаре – проблемом се, на прави начин, заправо нико није бавио. У неповезаном систему, свако је радио за себе, поседовао најразличитије податке а они су углавном остајали на папирима и у компјутерима, неупотребљени и неупотребљиви. Нико од њих није се бавио оперативним радом. У том циљу, по завршетку рата предлагао сам да се формира посебна комисија за тражење несталих која би била оперативног карактера, али су решења отишла у правцу обезбеђења платних и положајних група неким официрима, хонорара државним чиновницима, политичког престижа неким државним функционерима. Уместо оперативног тима формиран је гломазан државни апарат који и данас троши силне државне паре за дневнице и теоријске расправе а резултати се и даље мере хиљадама несталих – толико година после рата.

У свим тим пословима тежиште рада Комисије било је на идентификацији оних који су пристизали у врећама са почетним подацима као неидентификовани. Таквих је на Судску медицину ВМА допремљено преко 500. Дакле сваки трећи-четврти погинули стигао је под иницијалима НН. Од тога је њих око 100 било изгубљено за сва времена и могу се похвалити: захваљујући мом стрпљивом даноноћном раду успео сам да нађем њихова имена и да их именоване предам родитељима. По завршетку борбених дејстава на гробљу Лешће остало је ипак 50-ак непознатих.
У поступку идентификације почињало се од бизарних ситница а онда се поступним прикупљањем података и применом најразноврснијих метода па и криминалистичко-техничке и судско-медицинске обраде (узимање отисака прста, зубног статуса, изглед ушне шкољке…), уз крајње напоре, даноноћно одрицање, и велику одговорност – долазило до циља. ДНК анализа није нам била доступна, а само два војника допремљена су са идентификационим плочицама.

Увек сам био испуњен поносом кад бих успео да из списка непознатих, палих за Отаџбину, породици вратим сина под именом и презименом. Сматрао сам то мојим највећим успехом, најхуманијим делом, да на тај начин чиним неки севап, да тако спирам нечију бруку и срамоту – и то ме носило напред. Помишљао сам да нема ништа страшније да онај ко је живот дао за Отаџбину почива без имена и презимена. Јер, можда је тај исти војник својом жртвом спасио главу своме командиру, својим подвигом спасио главе стотинама, а држава се именујући га непознатим, на тај начин одриче његове жртве. И зар таквом да се не зна име и презиме, зар такав подвижник- војник да остане на списку непознатих. То нисам могао да поднесем.

Од самог почетка, комисија је заузела став да су сви у смрти једнаки па да се према свим категоријама погинулих односила на исти начин са пуним уважавањем и уједначеним критеријумима – било да је реч о војницима или старешинама, припадницима ЈНА, припадницима ТО или другим структурама Оружаних снага, добровољцима (ма у чијој организацији да су упућени на фронт) припадницима ВРСК или ВРС, па и према онима који су припадали непријатељским саставима.

Проблем је био што с почетка рата статус добровољаца и осталих припадника ОС није био изједначен и што се њихов статус мењао променом облика државне територије и назива државе и војске јер законска решења нису у стопу и систематски пратила ове промене па су проблеми принадлежности и статуса породица неких категорија погинулих и до данас остали нерешени а многи предмети су застарели. Увидевши да се том проблему није приступало систематски, те да нису постојали посебни тимови који би о томе водили рачуна, комисија је обједињавајући све прописе и дајући породицама најкомплетнија упутства, и то бреме обавеза преузела на своја плећа стављајући се, увек у заштиту интереса породица за разлику од државно-правне бирократије која се стављала у наводну заштиту државе. Као председник комисије више пута обраћао сам се, полемичним тоном и конкретним предлозима, претпостављеним командама, државним органима СРЈ, РСК, РС, парламентарним странкама, комисијама, комесаријатима, секрертаријатима и коме све… указујући на неправде које се наносе породицама погинулих а посебно разним категоријама добровољаца.

ЗАБОРАВ

Чим је рат завршен требало је истог момента све заборавити и на рат ставити тачку. То је био налог политичара које су бирократске структуре једва дочекале. Ућуткани су инвалиди. Под видом трансформације искусни ратни официрски кадар поступно је пензионисан да не би био реметилачки фактор. Њихова искуства никоме нису била потребна. Ја сам неколико пута предлагао Команди 1. Армије да се та искуства запишу и преточе у правилнике, упутства – за наук будућим генерацијама, али за то није било слуха. Остали су нерешени бројни проблеми у области статусних питања војних инвалида и породица појединих категорија погинулих бораца, остали су на стотине неидентификованих, на хиљаде несталих.

Дуго после одласка на нову дужност и у пензију остао сам у контакту са многим породицама. Многима сам и даље помагао ако би ми се за нешто обратили.
Као начелник Дома гарде, по завршетку рата, нисам могао да се одрекнем оних који су без имена и презимена остали на Лешћу па сам и даље трагао за њиховим идентитетом. Моја молба Команди 1. Армије да за Дан ВЈ једна делегација изађе на гробље Лешће и да се над свим гробовима непознатих војника запале свеће, наишла је на подсмех. Кажу: „Дан Војске је свечаност а не комеморација“. Ипак, успео сам у иницијативи да поводом Дана војске као начелник Дома гарде опрганизујем три хуманитарне акције са културно-забавним садржајем за децу погинулих бораца у Београду. Последњи пут, после најављивања акције на Јутарњем програму РТС-а, у Команди Армије су ми скренули пажњу: „О каком рату си то јуче говорио? Рат је прошао? О томе више не може да се говори?“

Рат је – а није. Рат је био – а није. Рата нема – није га ни било. Ко сме да каже да је био рат. Признај – био си у рату. Ипак, најбоље ти је а и најлакше – заборави, одрекни се и ућути. Нека плачу ратна сирочад, нек наричу удовице, нека пиштите мајке и сеје над гробовима најмилијих. Нека обијају прагове у потрази за несталим младићима, нека се потуцају од немила до недрага, нека у вечност испуњавају формуларе.

О МОМ АНГАЖОВАЊУ ПОСЛЕ РАТА

Многи су на овим темама профитирали, докторирали, угодно живели. Нико од позваних институција није се нашао да попише жртве ни овога рата баш као што је то било и после свих претходних ратова. Тек након 100 година сетили су се неки да је потребно, макар и на брзину, пописати жртве Првог светског рата. Бојим се да ће тај попис, ако се и реализује, створити само додатну збрку. Пописа жртава Другог светског рата такође ћемо се сетити тек уз 100 годишњицу, а како ствари стоје, истим поводом сетићемо се и жртава последњих ратова, јер је и овај рат као и сви претходни препоручен забораву.

Али мени је рад у Комисији за идентификацију донео и неко добро. Понет искуством тражења несталих, као пензионисани официр, успео сам да у Тунису нађем гроб свога ђеда. Сагледавајући у каквом историјском и стварном брлогу леже наши преци на гробљима у северној Африци, истину сам објавио у књизи „Србијо, мајко и маћехо“. Дуго су надлежни државни органи окретали главу од ове књиге и прозивки које сам им упућивао где год сам стигао. Ипак успео сам да убедим окоштале структуре да, по подацима који су наведени у Јединственом списку свих сахрањених у северној Африци који сам објавиио у књизи, коначно крену у реконструишу гробља у Тунису које су и сами претходном реконструкцијом оскрнавили. Тамо у северној Африци од 3226 српских војника чак 1483 нису обележена а држава је својим немаром 267 након рата преименовала у непознате. Из државне евиденције избрисано је 21 гробље, изгубљено 698 гробова, бројни споменици.

Надам се да ће током ове године сваки војник који почива у Тунису бити обележен именом и прерзименом на месту на коме почива јер су припремни радови у току. Надам се и да ће спомен-плочама, које су већ израђене и из недокучивих разлога склоњене у подрум Амбасаде Србије у Тунису, бити постављене тамо где треба и да ће после 100 година бити обележени најзначајнији објекти наших успомена на лечење и боравак српске војске. Надам се да ће једнога дана бити реализована и још једна моја иницијатива и да се изгради Спомен соба у Тунису која ће подсећати на спасење Српске војске која је три и по ратне године, ради лечења и обуке и припрема за пробој, боравила у северној Африци – а све то годинама је запостављано и већ било заборављено. Својевољни истраживањем, Бизерту и северну Африку извукао сам из вишедеценијске историјске анонимности и таме. То је мој животни циљ. Кад већ нисам после ових мучних ратова питан ни за какво искуство окренуо сам се још дубљој прошлости иако су ми сви говорили: „Шта ти то треба. Видиш да данас нико не мисли ни о живима а камоли о мртвима“.

ЗАВРШНА РЕЧ – ИЗ ЈЕДНЕ БЕЛЕШКЕ

Ко се још сећа минулих ратова које смо и сами доживели и осетили. Њих ретко ко помиње. И они, као и сви пре њих, полако исчезавају из меморије иако су жртве и жртвовања обичног војника биле велике. И сам већ годинама настојим да побегнем од свега што сам преживљавао тих тешких дана. После једне непроспаване ноћи решио сам да направим кратку забелешку, исповест о амбијенту тих дана, па бих је, уз допуштење, прочитао закључујући ово излагање.

„Отац неће ни да види оне који су му сина послали у рат. Псује државу, војску, политичаре, све по списку, ту преда мном, пред капетаном ЈНА – еј. А ко сам ја да се супротставим људскоиј исповести. И то још у име неких виших циљева. Па почнем да псујем и ја заједно са њима у име тих истих циљева.
Сестра плаче над мртвим братом док гомила црва гамиже по њему и пред њеним очима разара му тело. Она зна да је то он, али неће да призна ни себи ни у себи, ни оцу, ни наглас. Каже: „Био је леп као лутка кад је отишао у војску“. И – ко да је сад убеди кад су сви докази исцрпљени и кад је све постало јасно. Ја?! Присутни официри из јединице нешто пожурују. Станите, бре, овде је крај и огледеније ваших победа и пораза. Овде се цепанице одвајају од стабла уз које никада неће моћи да прирасту.

Пристижу колоне. За ноћас најављују долазак нових. Лекари – обдуценти бришу зној са чела после завршених обдукција. Из сале за идентификацију допире врисак мајке као писак локомотиве који се претвара у бескрајне јауке, јецаје и тужно нарицање. После указане лекарске помоћи долази свести.
Ево још једне уцвељене колоне с којом ћемо ноћ пробдети. „Где је наш син? У шта је, веселник, рањен? Оће ли остати жив?“ Ајде сад, мајчин сине, капетане, изађи на мегдан овој нади која се као брдо испрсила испред тебе. Како ћеш објаснити мајци „с неба па у ребра“ колико је танка и незамисливо оштра линија између живота и смрти – а да мајци срце не препукне. Јер њу су у команди гарнизона слагали. Рекли јој: син ти је рањен, и то лакше рањен. Ено га лежи на патологији ВМА. А тих који су јој то рекли нема сад ту преда мном па да се и ја на послетку испразним. Како да живог претворим у мртвог? Како да објасним? Шта год да кажем? Ја сам крив, ја сам ЈНА, ја сам га убиио. Још увек је рањен и то лакше… а уствари је – мртав.
Ево стиже још пет мртвих гардиста, голих и босих, без имена и презимена. Нека коимисија ближе линији фронта одузела им је и код себе задржала све њихове личне ствари, униформе, ратну спрему и опрему. Разоружала их и од имена и презимена и као непознате борце који су погинули за Отаџбину упутила на даљи поступак. Ко су? Одакле су допремљени? Кад су погинули? Почиње се од нуле, баш као и живот.
Била је то војска мира, а не рата па се тако за рат и припремала. А данас? А сутра? Вечни мир станује само у гробовима…“

Ово је амбијент и епилог несреће која нас је као савременике историје задесила, пред којом стојимо неми, ућуткани и немоћни ево већ 15 година од њеног свршетка али јој се крај не назире.

Хвала др Нади што је моје сведочење дословно у књизи, за будућа поколења, забележила и што ми је омогућила да се после толико година по први пут јавно огласим и изјадам и то пред овим уваженим аудиторијумом.

У БЕОГРАДУ
12. мај 2014. године

АУТОР  – Лука Николић

СРПСКА ИСТОРИЈА

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s