ПРОТА СТЕВАН ДИМИТРИЈЕВИЋ АНЂЕО БОЖЈИ ЗА ЈУЖНУ СРБИЈУ

Posted: 16. маја 2014. in Историјске личности

Из књиге ПРОТА СТЕВАН ДИМИТРИЈЕВИЋ АНЂЕО БОЖЈИ ЗА ЈУЖНУ СРБИЈУ – аутор Зорица Пелеш

prota_stevan_dimitrijevic_1Божанствен је осећај када вам изненада неко потуно стран пожели добродошлицу на улазу у његов живот, нек ко је скоро пола векао чекао да га пронађете. Неко коме сте прво ви ушли у његов живот, деценијама потпуно непознат, а потом он уђе тако ненаметљиво у ваш живот и ваше мисли. И када га несвесно после вишегодишњег оклевања пропустите кроз велика врата вашег срца постанете свесни да сте му продужили живот, живот на кога је вечност тако дуго чекала да га прогласи својим славним грађанином.

Питате се потом како је могуће заволети некога, делити његове радости и туге а да га никада нисте срели. А што га више упознајете кроз његова дела он вам се све више свиђа, памтите његове мисли, упијате његове идеје, истовремено осећајући потребу да и другима све то приближите. Занемите пред његовим ликом, који подсећа на старозаветне пророке, опијете се плаветнилом његовог погледа у коме се огледа цела наша васељена. И за тренутак се застидите пред детињом незлобивости његовог срца и запитате себе како је он све то могао да буде, колико је он могао тога  доброг да уради, а ја нисам. Шта ме је спутавало да и ја  нешто добро урадим и будем део нечег доброг?

Наши старији хвалили су се у „златно“ доба наше државе,  нестале у лудилу  почетком девдесетих година двадесетог века,  чувеном реченицом: „Не могу они мене толико мало да плате колико ја мало могу да радим“  и омиљена узречица им је била „радио не радио свира ми радио“. И нису очекивали да ће им после толико лаке музике зазвонити тешка звона туге, тежа него она код Хемингвеја. А да су им била доступна сазнања о нашим прецима, међу којима је и главни лик моје књиге прота Стева Димитријевић, можда би на овим нашим просторима свакодневно одзвањала свадбена звона и плач новорођене деце.

Често сам се питала како те наше заљубљенике у нерад није нико питао шта ће остати њиховом потомству од тако мало њиховог рада. Било је наравно и врло вредних људи, које су нажалост увек пратили Шантићеви стихови : “Сву муку твоју и напор црна роба појешће силни при гозби и пиру, а теби само к`о псу у синџиру бациће мрве, о, срам и грдоба“. Зато осећам бескрајну тугу што смо тако мало знали о нашим прецима, о људима који су хтели да нам изаткају лепше снове и богатији живот, а ми смо их својом незаинтересованошћу грубо гурали од себе. Не стидим се да признам да сам и сама била прилично незаинтересована, јер није имао ко да ме заинтересује.

Тужна сам због мојих прадедова који почивају у Плавој гробници и на Српском војничком гробљу( Зејтилнику) у Солуну о којима сам сазнала тек у  својим зрелим годинама , јер није било популарно у време мог детињства хвалити се њиховим јунаштвима. Верујем да би све наше прадеде биле бескрајно тужне због њихових недосањаних снова, које су оставили нашим очевима. А наши очеви  уместо да овде, у нашој крвљу освојеној отаџбини, досањају њихове снове отишли су средином шездесетих година двадесетог века пут Запада да тамо неким непознатим људима, чији су прадедови били поражени од наших прадедова, досањају њихове снове, изграђујући  им њихове порушене отаџбине. Зар на узглављу наше отаџбине није било места и за нове и  за старе  наше снове?

ProtaКада сам упознала најмлађу сестричину проте Стеве, професорку Наду Панић и када ми је она предложила да напишем књигу о њеној најстаријој сестри  професорки др Босиљки – Боси Милошевић, допала ми се та идеја и ако ништа нисам знала о њој. Знала сам само за њену чувену књигу „Безболни порођај“ и ништа више. Тек када сам почела да прелиставам документа о њој, схватила сам да је реч о некрунисаној царици српске гинекологије и била одушевљена.

Преселила сам се код госпође Наде, како бих имала увид у сва документа и породичну преписку, а и да бих могла да бележим њена свакодневна драгоцена сећања на вољену сестру. Већ сам прилично била одмакла с писањем , када ми је она једног дана рекла како би волела да после књиге о њеној сестри напишем и нешто мало о  њеном ујаку проти Стеви. Запањио ме тај  њен , тада сулуд, тако сам тада мислила, предлог и у себи сам помслила:“ Шта мисли ова стара госпођа, да треба да пишем можда о целој њеној породици“. Да је не бих увредила почела сам више куртоазно да разгледам документа и одликовања њеног Ујака. Када ми је рекла да у кућној библиотеци, иза књига, чува његова као и друга породична писма, пожелела сам да их погледам. Превагнула је моја радозналост и извадивши сва писма села сам на тепих и почела да их читам. Прво писмо које сам почела да читам ме је просто ошамутило, јер када сам видела да у заглављу пише Ески Џумаја, 28. јул 1918.г.  схватила сам да је у питању логор у Бугарској. Од узбуђења тресле су ми се и руке и глас. Она је стајала поред врата и мало љутитим гласом ми рекла:“ Знате, није лепо да читате  туђу породичну коресподенцију“. Знала сам ја да је тако нешто непристојно, али сам тог тренутка исто тако знала  да пред собом држим део наше историје. Да, рекла сам јој, у праву сте. Али пустимо сада етикецију. Да ли сте ви свесни да је ово историјски документ, наша историја? Полако, као кад неко пипа у мраку, пришла је и села поред мене, а ја сам читала писмо за писмом. Онда ми је признала, да је та писма сакрила после Ујакове смрти и да никада није узела да их прочита. Зато је била тада врло заинтересована за њихов садржај.

Сва та писма, документа и њена сећања на Ујака, а посебно сазнање да је био учитељ и  професор српских патријараха и светог владике Николаја Велимировића,  код мене су покренула жељу да напишем управо књигу о њему, а не о Боси. Била је упорна да прво пишем о Боси, а потом о Ујаку, али сам ја онда одлучила да пишем књигу и о њему и о Боси и тако је настала ова романсирана биографија, која је уствари и на неки начин не само историја њене породице већ и   део историје српског нарда, јер су  скоро сва дешавања у њеној породици била испреплетена многим важним историјским догађајима. Тако је ова књига на неки начин и минијатрурна историја српског народа, тј. један део, испричана кроз догађаје у њеној најужој продици.

Наша позната сликарка Лепосава Бела Павловић, сестричина чувеног академика и државника Слбодана Јовановића, желела је да за насловну страну ове књиге наслика Протин портрет. Муђутим, када сам  пронашла међу  писмима његову фотографију, коју је послао  мајци са студија у Кијеву, и која је сада на корицама ове књиге, нисам могла да скинем поглед са ње.  И наравно одлучила сам  се за њу, јер сам желела да сви виде како су Срби лепи. Госпођица Бела је била сјајан портретиста и ја сам јој се захвалила објаснивши јој да је оригинална фотографија ипак веродостојнији документ са чиме се и она на крају сложила.

Ова фотографија је током мог писања све време стајала на мом столу испред мене, наслоњена на једну вазу. У тренуцима предаха сам је посматрала и анализирала сваки детаљ. А када би моје музе отишле на починак, ја бих се загледала у његов лик и питала га :“Реци ми Прото, шта даље, о чему да пишем?“. Писала сам по деветнаест сати дневнео, јер се госпођа Нада плашила да ће отићи пре времена анђелима и да ја нећу завршити књигу. Оних неколико сати што сам спавала у току ноћи, као и да нисам спавала, јер Прота је био и у мојим сновима. Као кроз сан сам га слушала како ми диктира оно што треба да напишем. Књига је написана у име госпође Наде, у виду писма, њеним унуцима.

Када је књига коначно изашла, моје интересовање за Проту се  повећало. У Архиву САНУ је био огроман део његове грађе, али мене су вукла лична документа. Госпођа Нада је такође била заинтересована и ја сам буквално преврнула сваки кутак њеног стана у Поп Лукиној улици.  И наравно открила још много писама, фотографија и докумената. Тако сам сазнала да је Прота био професор и светом Јовану Шангајском и нашем чувеном архитекти Александру Дероку. А оно што ме је буквално оставило без даха је сазнање да је он одиграо највећу улогу у спасавању манастира Хиландара. Пронашла сам и његове извештаје са пута у Русију, у јануару 1945.г. када је био на избору руског патријарха и то ћу такође приказати у другом делу ове књиге. У сабраним делима нашег великог књижевника Петра Кочића  пронашла сам три импресивна писма која је он писао проти Стеви као свом директору, кога је изузетно волео и поштовао.

 Надам се да ће све  што је Прота оставио заинтересовати младе истраживаче  и показати им пут којим се ређе иде, али који се исплати проћи због свих будућих младости.

Инересантно је и то да је прота Стева био потпун непознат не само овде у Београду већ и у свом родном Алексинцу, где је тек неколицина  људи знала за њега. Чим је изашла књига о њему покренула сам иницијативу у Алексинцу и овде у Београду преко Министарства просвете и Српске академије наука и уметности да једна школа у његовом граду добије његово име. Техничка школа у Алексинцу, која је саграђена на његовом имању, које је он поклонио Учитељској школи, данас носи његов име, као и једна улица на самом улазу у његов родни град.

Међутим, једног тренутка је претила опасност да се Техничкој школи одузме његово име, јер се побунила група професора те школе, на челу са тадашњим помоћником директора. Та група је сматрала да је недостојно да њихова школа носи име  „тамо неког попа“. Директор школе и професори који су мислили супротно од ових „побуњеника“ били су очајни. Школа је иначе на почетку школске 2004.године званично добила Протино име. Када ме је почетком следеће, 2005. године позвао директор школе  да присуствујем школској слави Св.Сави и рекао ми да ће бити до краја живота мој дужник, ако дођем, нисам ни слутила зашто је толико инсистирао на мом доласку.

Када сам стигла пред школу и угледала велику месингану таблу на њеном улазу на којој је било исписано Протино име почела сам да плачем од узбуђења, јер мој сан се остварио. Прота је добио своју школу на свом имању. Зар то није величанствено! Када сам ушла у хол школе  и угледала на зиду Протину слику, сузе су се просто утркивале у мојим очима.  Тада сам сусрела једног старијег радника школе, који је збуњено гледао сузе у мојим очима. Касније сам чула, да када су му рекли зашто сам плакала, да је и он заплакао. Дирљиво!

ЗАШТО ЈЕ БОГ ИСКЉУЧИО СТРУЈУ  У ПРОТИНОЈ ШКОЛИ НА ДАН СВЕТОГ САВЕ

Прослава школске славе је била величанствена и стварно сам уживала тог поднева, не сањајући шта ме чека у предвечерје тога дана. У 17 сати је била седница наставничког већа и директор ме је замолио да неизоставно дођем. Чудила сам се његовој упорности  не знајући зашто ме позива. Тек када ми је објаснио да пре почетка седнице треба да неким „неверницима“ – професорима укратко испричам ко је стварно био прота Стева, кога су они унапред омрзли и не знајући ко је, схватила сам његов очај. За тренутак то сазнање, да колеге професори устају против имена свог колеге професора др Стевана М. Димитријевића, проте, страшно ме је заболело и по други пут сам заплакала у школи тога дана, али сада од туге. Какви су то људи, питала сам се, а када сам ушла у салу у којој су они већ седели, схватила сам какви су и то ме је још више заболело.

Стала сам испред њих и када сам почела да им говорим о проти Стеви, они су ме, прелиставајући своје дневнике, игнорисали. Правили су се да ме уопште не чују. То ме је довело до очаја, али сам наставила да говорим и говорим… И наједном се десила невроватна ствар. Нестала је струја. У сали тајац и потпуни мрак а у моме срцу светлост и захвалност Богу што је искључио струју тим „неверницима“.

Као да се ништа није десило мирним тоном сам им рекла:“ Е, сада ће те хтели ви то или не морати да чујете моју причу о проти Стеви до краја. Док не дође струја. А када ће доћи то вероватн само Бог зна, пошто ју је он вероватно и искључио видевши како сте незаинтересовани за највећег слугу Божијег чије име ова школа треба да носи са највећим поносом и поштовањем. И ви сви треба да сте поносни што предајете управо у овој школи, која носи име овог великана  наше просвете,  наше цркве  и наше државе за коју је он  дисао пуних 88 година невиђеном љубављу и радошћу!!“

Говор сам завршила пре доласка струје и пошла кроз мрак према вратима. И тог тренутка Бог је укључио струју. Исред врата, у ходнику, су ми три професорке полетеле у загрљај и почеле да ме љубе и честитају ми. Сећам се једна је била млада историчарка Маја, друга млада професорка српског језика Марина. Трећа, прфесорка математике, Гранка Марковић ме је дуго љубила, шаупћући ми: “Овако нешто је до сада било незамисливо у нашој школи, да неко говори о забрањеним стварима, а посебно о свештенику . Знате, када сте на почетку рекли да је тужно што су нас у школи учили да су после амеба одмах настали партизани и да између њих није било ништа, неки од мојих колега су љутито напустили салу. Хвала вам од срца што сте тако исцрпно говорили о Проти Стеви“. Од тог тренутка та дивна жена добила је поред Проте почасно место у моме срцу.

Пре неколико година, на моје упорно вишегодишње инсистирање, Министарство културе је дало средства за обнову Протине цркве Светих Архистратига на алексиначком гробљу,  пошто је ћерамида на њој била скроз пропала. И не само то. Никнуо је коров на њој, који нико није смео да почупа, јер је била под заштитом Завода за заштиту споменика културе Ниша. А без одобрења Завода није ништа смело да се пипне. А то што Завод није ништа  више од пола века пипао на цркви је већ друго питање. Новцем од Министарства културе подигнут је оловни кров и сада треба наћи новац за рестаурацију предивних фресака, које су радили краљеви сликари, чувени руски мајстори ( Барон Николај Богдановић Мејендорф, Борис Ивановић Обрасков, Иван Петровић Дикиј, Виктор Николајевић Шевцов, Владимир Јаковљевић Предајевић),  чија изузетна дела красе и Бели двор на Дедињу и Краљеву цркву на Опленцу. Када црква буде потпуно обновљена, верујем да ће прота Стева постати заштитно име  града Алексинца и личност која ће заузети достојно место у галерији  српских великана.

На путу кроз Протин бескрајно дуг и плодан живот, којим још увек путујем више од дванаест година, опремљена невероватном снагом и  храброшћу , имала сам блиске сусрете чак и са професиналним подметачима ногу. Али они нису били довољно спретни да ме спрече да се сусретнем са неким предивним ликовима, који су ми се стидљиво осмехивали. И надали се вероватно у потаји да  ћу им узвратити осмехом  и да нећу заобићи ни њихове блиставе мисли и дела.

На том чаробном путу до Сунца или сте у причи или нисте. Ако покушате да бар мало искоракнете из ње почиње да вас хвата паника.Јер ако нисте више у тој причи ко ће оживети све те уснуле лепоте из  раскошног дворца наших предака обраслог нашим незнањем? Ко ће им удахнути нови живот? Рећи ће неко: „ Кога је још брига за њихов повратак међу живе?“ Мене је брига, јер имам божанственог унука Павла, коме је управо никао први зубић. А треба да буде брига и све вас  у чијим домовима ничу први зубићи. Ако вам је стало да ваши потомци  у будућности сачувају све своје  зубиће, не оклевајте. Удахните дубоко и  крените провереном методом враћања у живот – уста на уста. И кад коначно оживите нечије уснуле очи остаћете затечени лепотом њихове бистрине.

         Потом крећете даље у потрагу за новим уснулим очима. Ако успут сретнете неког залуталог путника, који ће почети да вас одвраћа од  вашег, по њему, узалудног, опасног и тешког пута његову забринутoст скратите питањем:“ Да ли сте чули за проту Стеву Димитријевића и знате ли ко је био он?“ Када одмахне главом, у једном даху му изрецитујете како је Прота био то и то; урадио то и то за свој народ и потом га упитате:“ А шта сте ви урадили за свој народ и шта радите за своје унуке са тек изниклим зубићима ? И онда његово најглупље питање на свету затрепери у вашим ушним шкољкама: „ Ма, какве ти користи имаш од тога што то радиш?

       Као што глувом нема сврхе шапутати, ни слепом намигивати, тако исто глупом човеку не треба ништа објашњавати. Треба му само попут Диогена, из бурета,  када га је Аександар Македонски питао шта може да учини за њега, рећи: „ Склони ми се са Сунца, јер ја се управо сунчам“. И кренути још  ближе ка  Сунцу, остављајући ту бледу сенку, која није ни свесна да је цео живот само сен нечије сене.

ДВА ЛА­БУ­ДА

… Али ме­те­о­ри за­све­тле па сеуга­се,

а пра­ве зве­зде, и кад за­ђу, скла­ња­ју се са­мо од на­ших очи­ју но не

престају да светле на другом месту­                                                                                                               .

(Епи­скоп Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић)

Бо­ра­ве­ћи на из­во­ру ре­ке Мла­ве, у под­нож­ју Хо­мољ­ских пла­ни­на, с ди­вље­њем сам по­сма­тра­ла сма­раг­дно огле­да­ло тог из­во­ра у ко­ме се ли­шће, об­у­че­но у бо­ју про­ле­ћа, огле­да­ло сва­ког ју­тра. По­сма­тра­ју­ћи сва­ко­днев­ни не­вољ­ни од­ла­зак те чу­де­сне зе­ле­не ле­по­те у за­му­ћену ре­ку об­у­зи­мао ме је ту­жан осе­ћај не­мо­ћи да спре­чим од­ла­зак те рет­ко ви­ђене ле­по­те у си­ви­ло ре­ке.

Ка­ко је мо­гу­ће, пи­та­ла сам се, да пред на­шим очи­ма за трен не­ста­је та зе­ле­на ле­по­та у вр­тло­гу сва­ко­днев­ног си­ви­ла ре­ке? Зар смо то­ли­ко сле­пи или јед­но­став­но без­вољ­ни да про­ме­ни­мо бо­ју ре­ке, ко­ја је по­пут на­ше ствар­но­сти све су­мор­ни­ја? Да ли је мо­гу­ће да ни­смо све­сни ка­ко се на­ша ствар­ност сва­ко­днев­но огле­да у нај­ру­жни­јем од­сја­ју но­вог свет­ског жи­вот­ног огле­да­ла?

У тре­нут­ку, ка­да сам по­ве­ро­ва­ла да ће­мо за­у­век оста­ти за­ро­бље­ни­ци за­му­ће­не ре­ке ствар­но­сти, на ње­ној по­вр­ши­ни по­ја­ви­ла се чу­де­сна би­сер­на све­тлост по ко­јој су сун­че­ви зра­ци раз­ли­ли хи­ља­де кри­стал­них укра­са и из ње су од­јед­ном ис­пли­ва­ла два пре­див­на ла­бу­да. Ни­сам мо­гла да се при­бе­рем од из­не­на­ђе­ња. За­те­че­на њи­хо­вом ле­по­том по­сма­тра­ла сам као ома­ђи­ја­на њи­хо­ве бли­ста­во уз­диг­ну­те вра­то­ве ка­ко ми се при­бли­жа­ва­ју. Ка­ко је мо­гу­ће да су ова два, као пе­на дрх­та­ва, пре­ле­па ство­ре­ња за­лу­та­ла у ре­ку на­ше ствар­но­сти, пи­та­ла сам се с не­ве­ри­цом. Из чи­јег ли су је­зе­ра до­пло­ви­ли? Мо­жда су за­лу­та­ли из оне бај­ке о ди­вљим ла­бу­ди­ма. Мо­жда је и њих не­казла ма­ће­ха за­ча­ра­ла ве­ру­ју­ћи да ће оста­ти веч­но за­ро­бље­ни у сво­јим пе­ну­ша­вим ко­шу­љи­ца­ма и да свет ни­ка­да не­ће от­кри­ти ле­по­ту ду­бо­ко скри­ве­ну под њи­хо­вим кри­ли­ма, јер ла­бу­ди­ма баш као и ан­ђе­ли­ма ни­ко не за­ви­ру­је под кри­ла.

Ни­сам ни­ка­ко мо­гла да за­у­ста­вим сво­ју ра­до­зна­лост од тре­нут­ка ка­да сам их угле­да­ла. Њи­хо­ве ту­жне очи као да су ме пре­кли­ња­ле да их осло­бо­дим њи­хо­вих пе­ну­ша­вих ко­шу­љи­ца: „Хај­де, не бој се, ски­ни нам ове око­ве ко­је нам је ста­ви­ла јед­на за­ве­де­на мла­дост и не­ћеш се по­ка­ја­ти.“

– Ко сте ви, пи­та­ла сам их узбуђено.

– Ми смо, не та­ко дав­но, би­ли део ствар­но­сти тво­јих де­до­ва и ро­ди­те­ља, ко­ји су нас се, за­ве­де­ни цр­ве­ном све­тло­шћу са Ис­то­ка, од­ре­кли из стра­ха да ће их њи­хо­ва но­ва мај­чи­ца пре­тво­ри­ти у жа­бе кра­ста­че и раз­ба­ца­ти по окол­ним ло­ква­њи­ма.

А он­да је пре­кра­сни ве­ли­ки ла­буд спу­стио ту­жно гла­ву на мој длан и од­јед­ном угле­дах пред со­бом огром­ног стар­ца с пре­див­ним бе­лим увој­ци­ма ис­под ко­јих су бли­ста­ла два из­вор­чи­ћа. За­ди­вље­но сам га по­сма­тра­ла док ми је ско­ро ша­па­том го­во­рио: „Сре­ћан сам што си ме вра­ти­ла та­мо ода­кле су хте­ли да ме про­те­ра­ју.“

– Ода­кле су хте­ли да Вас про­те­ра­ју, Вас та­ко ве­ли­чан­стве­ног и не­жног?

– Из исто­ри­је мог на­па­ће­ног срп­ског на­ро­да, за ко­ји сам се бо­рио и ди­сао 88 го­ди­на. Мој бла­го­род­ни уче­ник епи­скоп Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић на­звао ме је „Ан­ђе­лом Бож­јим за Ју­жну Ср­би­ју“ и ја сам са­знав­ши да је мо­ја Ју­жна Ср­би­ја по­но­во у кан­џа­ма Ар­на­у­та, тих ве­чи­то раз­ја­ре­них зве­ри, кре­нуо у оси­њак на веч­ну стра­жу.

– А ко је овај дру­ги ла­буд иза Вас?

– То је ца­ри­ца бу­ду­ћих но­вих жи­во­та и она са мном жур­но хи­та пут ју­га Ср­би­је.

– А ка­ко да знам да сте Ви ствар­но тај „Ан­ђео Бож­ји за Ју­жну Ср­би­ју“?

– Јед­но­став­но, за­ви­ри ма­ло у би­бли­о­те­ку на­ше Па­три­јар­ши­је, у Ар­хив Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти, у Ар­хив Ју­го­сла­ви­је, у Ар­хив Ср­би­је, у Ар­хив Ко­со­ва и Метохије (ако га шип­тар­ски те­ро­ри­сти ни­су одав­но већ спа­ли­ли), у Ар­хив Ми­ни­стар­ства ино­стра­них по­сло­ва, у Ар­хив Ми­ни­стар­ста­ва про­све­те, у „Аме­ри­кан­ски ср­бо­бран“ и „Сло­бо­ду“ (Li­berty) и ви­де­ћеш да го­во­рим исти­ну.

– А ца­ри­ца ко­ја је са Ва­ма, ко ће ми ре­ћи ко је она у ства­ри?

– Хи­ља­де дав­но ро­ђе­них бе­ба, ко­је са­да већ има­ју на хи­ља­де сво­јих уну­чи­ћа, и дво­рац ко­ји је с му­ком зи­да­ла годи­на­ма у Ви­ше­град­ској 26 у Бе­о­гра­ду и по­не­ки пре­о­ста­ли ста­нов­ник тог двор­ца из ње­ног вре­ме­на.

Као ома­ђи­ја­на крену­ла сам да истра­жу­јем, да про­ве­ра­вам исти­ни­тост ре­чи пре­ле­пог стар­ца. И ка­да сам от­кри­ла да је све баш она­ко ка­ко ми је го­во­рио, осе­ћа­ла сам се по­сти­ђе­ном и увре­ђе­ном због сво­јих не­ве­ро­ва­ња и не­зна­ња. Због све­га то­га од­лу­чи­ла сам да на­пи­шем при­чу о ова два пре­див­на ла­бу­да, ко­ји су у тра­га­њу за леп­шом бу­дућ­но­шћу свог срп­ског на­ро­да не­ста­ли у се­ћа­њу мо­јих пре­да­ка, ко­јих се са­да сти­дим и на ко­је сам бес­крај­но љу­та, јер су ми ус­кра­ти­ли са­зна­ње о по­сто­ја­њу ових ве­ли­ка­на ко­ји­ма се не­ка­да ме­ри­ла вред­ност све­га што је кра­си­ло мој хра­бри срп­ски на­род.

Ре­ши­ла сам да тра­гам за њи­хо­вим из­гу­бље­ним сно­ви­ма и свим на­шим „би­се­ри­ма ра­су­тим по це­лом све­ту“, мо­ле­ћи Бо­га да нам их вра­ти у на­шу ствар­ност, ко­ја ће без њих оста­ти за­у­век су­мор­на, баш као ре­ка у ко­јој не­ста­је бо­ја сма­раг­да.

Због то­га мо­лим и све дру­ге љу­де до­бре во­ље да због свих на­ших бу­ду­ћих мла­до­сти кре­ну са мном пут ових „ве­ли­ких све­тли­ла“ на­шег срп­ског ро­да. Обе­ћа­вам им да се не­ће по­ка­ја­ти, јер сва­ко ко се осе­ћа Ср­би­ном тре­ба да зна да су на нај­ве­ћем пи­је­де­ста­лу на­ше на­у­ке ста­ја­ла и ова два „ве­ли­ка све­тли­ла“: јед­но у ли­ку Про­те Сте­вана М. Ди­ми­три­је­ви­ћа, про­фе­со­ра петорице на­ших па­три­јар­ха – гг. Вар­на­ве, гг.Га­ври­ла До­жи­ћа, гг.Гер­ма­на, гг.Павла и са­да­шњег гг. Иринеја, и дру­го све­тли­ло у ли­ку Про­ти­не се­стри­чи­не, про­фе­сор­ке др Бо­се Ми­ло­ше­вић, не­кру­ни­са­не ца­ри­це српске ги­не­ко­ло­ги­је, твор­ца чу­ве­не „Бе­о­спи­ра­ле“, ко­ју ни­је хте­ла да унов­чи већ је ве­ли­ко­ду­шно по­кло­ни­ла свим си­ро­ма­шним и бо­га­тим же­на­ма све­та. А свет, и то онај бо­гат, на­шао се у чу­ду и за­те­чен не­на­вик­ну­том ве­ли­ко­ду­шно­шћу, пр­во што је мо­гао на­шој ца­ри­ци ги­не­ко­ло­ги­је да уз­вра­ти у знак за­хвал­но­сти би­ло је да је про­гла­си по­ча­сним гра­ђа­ни­ном Њу­јор­ка и Лон­до­на.

Ово је при­ча о тим на­шим за­бо­ра­вље­ним све­тли­ли­ма и о њи­хо­вом пу­ту у свет на­у­ке, ко­ји си­гур­но не би био та­ко бли­став да им во­дич на ње­му ни­је би­ла нај­бли­ста­ви­ја зве­зда из са­зве­жђа Пра­во­сла­вља – зве­зда Све­то­са­вља.

 Сво­јим дра­гим чи­та­о­ци­ма с љу­ба­вљу.

 АУТОР,  Зорица Пелеш

Из књиге ПРОТА СТЕВАН ДИМИТРИЈЕВИЋ АНЂЕО БОЖЈИ ЗА ЈУЖНУ СРБИЈУ – аутор Зорица Пелеш

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s