Знаменити руски гроф из Херцеговине

Posted: 10. маја 2014. in Срби и Руси

Данас се међу Србима мало ко сећа виспреног Херцеговца, даровитог дипломате, човека од највишег поверења руског императора Петра Великог, претка Јована Дучића – грофа Саве Владиславића.

qqqСрбе и Русе спаја православље, култура, савезништво из многих ратова и осећај припадности источно-православној цивилизацији, која је последњи духовни остатак некадашњег Ромејског царства. Многи од Срба и дан-данас Русију доживљавају као „мајчицу“ и искрено је воле без обзира на даљину и геополитичке околности у којима се налази. Један Србин је оставио посебно дубок траг у историји Русије. Данас се међу Србима мало ко сећа виспреног Херцеговца, даровитог дипломате, човека од највишег поверења руског императора Петра Великог, претка Јована Дучића – грофа Саве Владиславића.

Иако није поуздано утврђен тачан датум и место његовог рођења, узима се да је рођен 1668. године у селу Јасенику, близу Гацка у Херцеговини. Његов отац Лука био је имућан сеоски кнез, који се у неким изворима помиње као веома близак пријатељ Светог Василија Острошког. Након турског напада на његово властелинство, Лука Владиславић  је био приморан да се пресели у Дубровник. Након пресељења свом презимену додаје назив Рагузински, по граду у коме се настанио. Као и многи млади Дубровчани, његов син Сава је у својој младости похађао језуитске школе у којима је стекао солидно образовање, које је употпунио изучавајући економију у Шпанији и Француској. Убрзо је упловио у трговачке воде, које су га научиле вештинама које ће одредити његов животни пут.

Трговачки послови су га одвели 1698. године у Цариград, где је, иако млад, као човек од струке и поверења, за Дубровчане завршавао многе ствари у њиховом интересу. Његова дипломатска каријера, како наводи наш велики песник Јован Дучић, почиње 1699. године, када у Цариграду среће јерусалимског патријарха Доситеја, великог пријатеља Руса. Доситеј га је, као поверљивог човека, препоручио руском изасланику у Цариграду Јемељану (Емилијану) Ивановичу Украјинцову. Услуге Саве Владиславића добро су дошле и још неколицини руских посланика на Порти, који су се брзо уверили у Савине дипломатске способности. Тајним каналима он је прибавио текст уговора Османлијског царства са Француском, Енглеском, Аустријом и Млетачком републиком, који су касније искоришћени при склапању руско-турског мира. Ова акција је допрла до уха руског императора Петра Великог (1682-1725) који га је позвао у аудијенцију и упознао у Азову, јула 1702. године. Од тада он постаје царева „десна рука”, човек од највишег поверења, без којег није могао да се обави ниједан озбиљан дипломатски задатак.

Отпутовао је у Москву, али се брзо вратио у Цариград, овога пута као трговачки и дипломатски представник царског двора, заједно са руским властелином Петром Толстојем, претком великог светског књижевника Лава Николајевича Толстоја. Након ове дипломатске мисије вратио се у Москву а са њим је у руску престоницу дошао и његов брат Јован са четири сина. У Москву је Сава Владиславић тада довео и једног младог Етиопљанина кога је купио на цариградској пијаци робова и поклонио га императору. Млади роб се звао Ибрахим Ханибал. Цар се обрадовао овом поклону, покрстио је младића, дао му своје име Петар, послао га у познате руске школе. Овај Етиопљанин био је прадеда великог руског песника Александра Сергејевича Пушкина. Те чињенице био је свестан и сам Пушкин, одакле потиче и његова нарочита наклоност према Србима.

Мисија Саве Владисављевића у Цариграду је била изузетно плодна. Међу бројним извештајима које је тада донео био је и рукопис „Тајни опис Црног мора”. За учињене услуге цар Петар Велики богато га је наградио дарујући му дворац у Покровки, у Москви, и право да се бави трговином на Азову, у Малорусији, као и са иностранством. Због његових заслуга у рату Русије са Шведском додатно је награђен имањима у Малорусији, а због доброг осмишљавања плана монетарне и пореске реформе одликован је од стране императора Петра Великог и сврстан у ред најзначајнијих људи Русије тога доба.

Заузевши висок положај на руском двору и приближивши се цару Петру Великом, највише државне позиције позиције користио је за скретање пажње руском владару на трагичан положај Срба на Балкану који су живели у границама Османлијског царства. Он је тада, како каже Јован Дучић, „први поставио српско питање у Русији као главни проблем Балкана”. На Савино инсистирање, цар Петар Велики је почетком 18. века послао у Сремске Карловце прву граматику и буквар преко учитеља Максима Суворова. То је означило настанак прве српске школе у Сремским Карловцима, расадника српске културе и просветитељства.

Ангажовао се да се на руски језик преведе књига „Краљевство Словена” Мавра Орбинија, штампана још 1601. године у Пезару на италијанском језику. Петар Велики је дао одобрење за тај пројекат. Сава Владиславић се тада прихватио да са италијанског на руски језик преведе Орбинијево дело, које је садржавало до тада најцеловитију историју не само Срба, него и осталих балканских народа. Књига се на руском појавила 1722. године. Тек тада су Руси почели да на прави начин разумевају етничке и историјске прилике на Балкану и да разликују Словене од Грка. Из овог Владиславићевог превода податке су црпили и потоњи српски историчари Василије Петровић и Јован Рајић. Посебно је утицала на бугарске историчаре – према њој је Пајсије Хиландарац, отац бугарског националног препорода, написао дело „Историја славенобулгарскаја”.

За све време које је провео у руској дипломатској служби гроф Сава Владиславић био је умешан у све важне државне послове. Закључио је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашију, мир са турским султаном у Пруту, конкордат са папом у Риму. Круну његове дипломатске каријере представља разграничење између два највећа царства на свету – Русије и Кине. После много састанака, хиљада пређених километара, дипломатских перипетија, преговарачких игри нерава, Сава Владиславић је успео да 5. априла 1728. године на реци Бури утврди државну међу која раздваја Русију и Кину. Тиме је решен вековни спор две велике империје, који је много пута до тада био повод за бројне сукобе. Треба истаћи да се граница коју је пре два столећа утврдио гроф Сава Владиславић готово не разликује од оне каква је и данас. То само по себи довољно говори о величини и значају онога што је учинио. Поред разграничења са Кином, његовом заслугом је подигнута и прва православна црква у Пекингу. О својој дипломатској мисији и боравку у Кини оставио је „Тајни извештај о сили и ситуацији кинеског царства”. Због свега овога одликован је орденом Александра Невског.

Гранични прелаз између Русије и Кине, Кјахта, крај 19. века

 После смрти императора Петра Великог, на власт у Русији долази његова супруга Катарина I, од које је Сава Владиславић добио титулу грофа 24. фебруара 1725. године. Добио је и право да у Сибиру, на Далеком истоку, подигне утврђења као што су Селингиској и Чиконској, а на Свету Тројицу 1727. године, што је за Србе важно, основао је град Тројицкосавскиј, у ком је саградио цркву посвећену Светом Сави Српском. Град Тројицкосавскиј и данас постоји и зове се Кјахта.

Ипак, његов живот није имао срећан крај. Дочекао је смрт мајке, монахиње Теофаније, као и упокојење све три ћерке које му је родила његова супруга Виргилија. Најстаријој кћерки Ани кумовала је Ана Петровна, кћерка цара Петра Великог. Умро је 17. јуна 1738. године и сахрањен је поред мајке и три кћери у Благовештењској цркви у Лаври Александра Невског у Петрограду. Његово тело јесахрањено онде где су сахрањивани и најближи царски рођаци, између осталих и рођени брат Петра Великог. Век касније, поред нашег грофа Саве сахрањен је и чувени руски војсковођа Александар Суворов. То најбоље сведочи о томе колико је Сава Владиславић био цењен у Русији.

И у последњим часима живота Сава Владиславић је мислио на свој народ који се налазио хиљадама километара далеко од њега. У тестаменту, свом синовцу и наследнику Мојсију Ивановићу наложио је „да пошаље у српске земље два сандука словенских књига”. На тај начин је желео да се барем симболично одужи народу из кога је потекао и земљи својих отаца која га је данас, нажалост, заборавила. На нама је да барем мало покушамо да скинемо вео заборава са човека чији животопис више одговара неком холивудском јунаку него даровитом дипломати из кршне Херцеговине. Споменици подигнути њему у част данас красе три града, симболично повезујући његов живот – Гацко, Санкт Петергбург и Сремске Карловце. Надамо се да ће споменик посвећен нашем знаменитом руском грофу из Херцеговине ускоро украсити и нашу престоницу.

Аутор – Јован Алексић

Извор – СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s