ХРВАТСКИ ИСТОРИЈСКИ ФАЛСИФИКАТИ

Posted: 2. маја 2014. in Срби Хрватске

1-mount-shoria-megaliti1Хрвати у средњем веку

Томислав Раукар истиче:“У средњовјековним босанским врелима, како је истакнуто, нема изрицаја Хрват или хрватски…“

„У средњовјековним босанским врелима, прије свега у њихову називљу, нема изричитих потврда о назочности хрватскога становниства на подручју босанске државе…“

„Дапаце, ни на неким дијеловима хрватскога краљевства у средњем вијеку није било хрватскога имена. Примјером је средњовјековна Сцлавониа или Словиње.“

Лујо Маргетић:

„Како се Хрватска у то доба (1163) простирала од Рјечине на сјеверозападу и Гвозда на сјеверу, произлази да је Бели, бизантском штићенику, признато право такођер и над Винодолом и осталим крајевима источно од Рјечине.“

Лујо Маргетић даље прецизира да је то подручје, које одговара тадашњем географском распореду чакавице, јужно од Кордуна до Сињег Мора, ‘цјелокупна Хрватска’.

„Не видимо никаква оправдана разлога за схваћање да би појам Хрватске у овом случају требало ограничити на јужни дио Хрватске и зато сматрамо да је Белина баштина бар правно обухваћала цјелокупну Хрватску, укључујући и подручје између Рјечине, Гвозда и Лике.“

Изгледа да се појам Хрвати и Хрватска од деветог вијека па до турског доба није битније промјенио, означавајучи подручје од Јадранског Мора до Велебита и Динаре, тј. између ријека Зрмање и Цетине, јужно од Србије. 
Тек након проширења Босне преко Динаре, у Равне Котаре као археолошког и културног језгро на коме се Хрвати заустављају на Балкану и одакле се шире (залеђе Задра „тадашње исправе називају именом Хрвати“ [Мирко Марковић, Личани, Загреб, 2001.]), када је Твртко освојио делове Хрватске који се археолошки разликују од крајева на којима налазимо Србе, његова је титула промењена 1390, у краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја. Када је освојио територије другог народа (Хрвата) променио је титулу и у њој није било етничке одреднице „краљ Србљем“, зато што Срби нису више једини народ којим он влада, већ су сада то и Хрвати. Из овога се јасно види колико је Твртко био свестан да је Србин и да у Босни, Поморју и Западним Странама живе Срби, јер док је владао само Босном, Поморјем, Западним Странама и деловима Рашке био је Краљ Срба. Када је Босна после Твртка изгубила делове Хрватске које је освојила, следећи босански владари враћају титулу Краљ Срба, јер више не владају Хрватском, тј. подручјем западно од Цетине и сада поново владају само Србима. Ту, у међурјечју Цетине и Зрмање су Турци основали „вилајет Хрвати“.

Језик 
У интевјуу медјумурским новинама 04.02.2004 познати хрватски глумац Вид Балог измедју осталог казе:

„Мислим да смо већ на добром путу. Сви су врло свјесни те проблематике, од оних старијих па до данас. Ми смо некаква најмлађа генерација. А кад смо тога сви свјесни, онда би доиста требало, као што је Адам рекао, увести кајкавски у школе као хрватски матерински језик. 
Јавна је тајна које су сви наши академици итекако свјесни да је хрватски стандард којег сада имамо заправо великим дијелом српска иначица Вуковога рјечника. Срби се зезају и често знам од њих чути: „Украли сте нам језик и још сте га уништили“. То се као не смије рећи, а то сви знају.“

Господин Балог заправо понавља реци вође хрватског народног препорода, Људевит Гаја који у цланку објављеном у листу Даницза 1846. под насловом “ Чије је коло?“ казе:

„Та н. п. сав свет знаде и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли и увели; ну нама још ни издалека није на ум пало икада твардити, да то није сербски већ илирски језик; паче поносимо се и хвали мо Богу Великому, што ми Хервати с брат јом Сербљима сада један књижевни језик имамо.“

„Али нису Хрвати примили штокавштину српску ни без извесног отпора“ -истиче Јован Дучић.

„Хрвати уведоше и сами језик штокавски, акопрем их је то стало и стоји неизмјерно труда јер и од свагдашњег домаћег говора далеко им је дости“. (Вежић, Невен, 1855; Милосављевић, II, 2Цоол.

Мишкатовић пише Јагићу: „Они се надају одољети ако правопис и граматику будемо имали одијељену од србске (Јагић, Спомени мојега живота, 62). До овог доба, како каже један писац, језична линија, а то значи хрватски морални континент, ишао је као граница штокавштине према северозападу, Купом, и савијала на реку Чазму ка Драви! Још у „Даници“ 1847, хрватски писац А. Ткалчевић каже да „прави Хрвати преко Купе станују“. – И сам И. Кукуљевић пише да „хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почима…“ (Архив, IX, 318; Ђерић 158).

Наиме, почетци хрватске писмености везани су за чакавштину -онај хрватски језик на коме су написани сви хрватски средњовековни списи, поцев од Басцанске плоце -првог писаног хрватског споменика па до језика Градисцанских Хрвата од којих су се прве веће скупине доселиле тридесетих година шеснаестога стољећа на подручју госпостије Нови Град Гüссинг (Аустрија).

Ни Срби нису баш олако пропуштали ово акапарисање њиховог књижевног језика. Тако нпр. у Славонији Лука Карагиц издаје 1. Јула 1736. год. Окрузницу на све манастире и фратре њему потцињене, у којој у тацци 6, под претњом строге казне забрањује и једном фрањевцу да народним језиком писана писма латинским словима писе, него „искљуциво само цирилицом, јер је и писмо дар Бозји, нароцито дарован народима и језицима а не даје се многима.“

Док Матија Антун Рељковић, славонски просвјетитељ (1732.-1798.), у свом Сатиру казе:

„О Славонче, ти се врло вараш, 
којигод ми тако одговараш: 
ваши стари јесу књигу знали, 
србски штили, а србски писали“

Учени Натко Нодило, редовни професор опсте повести на Мудрословном факултету и ректор Свеуèилишта у Загребу, писао је:

„У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од млетака ослобођеној, српски је расправни језик“, (Рад, 65, 117).

Две карте које спомињу хрбати не постоје у оригиналу, већ само као копије из 1568. године, за које многи озбиљни научници мисле да су фалсификати или да је њихова аутентичност, у најмању руку, дискутабилна, то јесте, сумњива. Ту је и натпис на латинском језику, који наводно помиње и војводу Бранимира, који себе назива „словенским кнезом“. Заправо, хрватска историографија је, у свом националном заносу и опијености својим посебним „значајем“, све документе, који се у историји појављују и у којима је забележено име „Словени“ или придев „словенски“, једноставно, „прекрстила“ у „Хрвати“ и „хрватски“.

Извор – http://www.stormfront.org/forum/t374961/

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s