ПРВА ЗАВНИЧНА ВЛАДАРКА У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА

Posted: 1. маја 2014. in Срби Босне и Херцеговине

PrincezaMarijaВладарски род Котроманића, између осталог, постаће знаменит широм европских дворова, управо по женама из ове владарске куће. Прва у низу, Марија Котроманић унука је босанског бана Стефана I и, по неким изворима, сестра краља Твртка I. Удата беше у породицу значајних немачких грофова Холфенштајн као супруга Улриха V. Друга, Катарина, рођена је као кћерка босанског бана Стефана II Котроманића идиректни је изданак српског краља Драгутина. Отац је удао у чувену грофовску кућу Цељских. Моћним господарима Штајерске, Крањске и Корушке родиће најзнаменитијег представника ове немачке племићке династије, Хермана II Цељског. Најславнију, али уједно и најтрагичнију судбину, имала је Јелисавета, друга кћерка босанског бана Стефана II Котроманића, одана супруга угарског краља Лајоша I. Иако су младенци били у четвртом степену сродства брачна дозвола стигла је директно из Рима, крајем лета 1353. године, од папе Иноћентија IV. Њен супруг био је изданак Анжујаца и потомак француских краљева који су у грбу имали љиљане. Вероватно је овај цвет, заслугом угарске краљице, пренесен у босански грб Котроманића. Две њене кћерке биле су наследнице угарске и пољске круне. У време када се распламсала борба око наслеђа престола трагично је завршила. Побуњени великаши су је заробили и удавили пред очима ћерке Марије. Занимљиво је да након Јелисавете, ниједна жена није била де факто владар Угарске, све до Марије Терезије ( 1740-1780 ).

Али, само једној жени династије Котроманић, краљици Јелени, познатој и по старом народном имену Груба, припашће таква историјска улога да остане упамћена као  прва и једина жена која је  и званично постала врховни господар једне српске државе у кратком временском раздобљу од 1395. до 1398. године. Потиче из угледне велмошке куће српских династа Николића, обласних господара Поповог поља. Директни су потомци великог кнеза Стефана Мирослава, рођеног брата  Стефана Немање. Генеалошко стабло ову знамениту породицу по женској линији повезује као сестиће босанског бана Стефана I Котроманића. Историјски извори називају краљицу Јелену ,, пресветла и превисока госпођа кир Груба ’’. Супруга је краља Дабише, синовца и наследника најзнаменитијег и најуспешнијег монарха српске средњовековне државе западно од Дрине, Твртка I Котроманића.

Планови краља Жигмунда

 Смрћу краља Стефана Дабише, 8. септембра 1395. године, одједном је отворена могућност да угарско-чешки краљ и потоњи цар Светог римског царства Жигмунд Луксенбуршки добије у наслеђе и босанску круну. Наиме, у Добору, древном граду на левој обали реке Босне недалеко од Модриче, у лето 1394. године, из доста нејасних разлога, босански суверен потчинио се моћном угарском владару. Уговором је било предвиђено да се одрекне власти над  Хрватском и Далмацијом и препусти их моћном Жигмунду, да прими вазалне обавезе, а за узврат да уђе у ред угарских достојанственика с титулом жупана Шомођске жупаније.Овај договор потврђен је једном повељом краља Жигмунда написаној  у Ђакову  јула 1394. године.

Али, ове уговорне одредбе било је тешко спровести. Моћно босанско племство одбијало је било какву помисао око угарске превласти у својој држави. У прилог су им ишли и прилично компликовани односи унутар краљевине северног суседа. Наиме, смрћу Жигмундове жене, краљице Марије Котроманић створена је јака странка која је сматрала да је дошло време да     ,, круна Светог Стефана’’ припадне новом краљу. Није требало много па да почну тајни договори међу племством да    ,, изаберу новога краља, јер је Жигмунд смрћу своје супруге престао бити њиховим краљем’’, каже један пољски летописац. Ако су према круни која би стигла из Угарске били јединствени, не желећи Жигмунда за свог господара, босански великаши се међу собом никако нису могли договорити кога да изаберу за Дабишиног наследника. У том натезању око могућег краља моћна властела донесе једну ,,помало чудну’’ одлуку да на краљевски трон дође Дабишина удовица, Јелена (Груба). Овим избором се сасвим јасно показало да у том моменту у Босни није било личности која би погодовала, по мишљењу оснажене властеле, за место краља, па је Јеленин избор био тек предах док се таква личност не пронађе. Исто тако, то је био сасвим јасан знак за моћног Жигмунда да Босна има свога владара и да он као такав није пожељан на босанском престолу. Међутим, угарски краљ није имао намеру да тако лако испусти Босну из својих планова. Он је у њој имао доста присталица, нарочито међу ситнијом властелом, који су желели да га виде на босанском престолу. Ипак, најмоћнија властела босанске краљевине као Хрвоје Вукчић Хрватинић, Сандаљ Хранић, Павле Раденовић и тепчија Батал стадоше уз краљицу Јелену ,, чији избор је отклонио највеће опасности споља ’’ пише у ’’Историји средњовековне босанске државе’’ академик Сима Ћирковић. 

Овакав јединствен став политичких моћника овог тренутка никако није значио да су они краљичини приврженици. У питању је био страх да би моћни Жигмунд, уколико би постао суверен Босне, веома лако сломио њихову самосталност. Видевши да тренутно није у стању да их придобије, краљ Жигмунд привремено одустаје од својих планова везаних за прекосавску краљевину. По свему судећи одлучио је да ,, прихвати ’’ Јелену као босанску краљицу руководећи се мишљу да је боље да ова жена седи на босанском престолу него неко озбиљнији, поготово сада када су за њега на помолу била искушења никопољске трагедије с Бајазитовим снагама. Управо захваљујући сплету ових околности краљица Јелена је успела да, бар на први поглед, учврсти свој положај који је ипак имао карактер интеррегнума (међувлашће).

Краљица на искушењима

Босанској краљици као да не би суђено да дуго ужива у ловорикама славе и власти. ,, Имала је још мање личне воље и ауторитета него њен муж Дабиша ’’ окарактерисао је Владимир Ћоровић. У првој половини 1396. године неки самозванац, за кога се не зна тачно ни ко је ни одакле је дошао, али се претпоставља да је у питању племић из Славоније, покушао је да за себе узме босанску круну. Међутим, страдао је одмах у сукобима са присталицама краља Жигмунда који, сломљен никопољском трагедијом, сада много помирљивије наступа према Босанској краљевини. ,, Када је у децембру 1396. године стигао у Дубровник Жигмунд се свакако распитивао и о приликама у Босни. Мислим да је том приликом признао Јеленину власт не желећи стварати нове непријатеље, кад већ није могао извршити своје право ’’ закључује Владимир Ћоровић.

Ново искушење за краљицу рода Котроманића беху старе и притајене размирице крупних босанских династа, нарочито Сандаља Хранића и кнеза Павла Раденовића, потпириване и подстицане османским освајачким плановима који током 1397. године начинише први крупнији упад у Босну. Недуго после овог, због снажне зиме пропалог турског похода, у прекодринском краљевству створише се две крајње супротстављене и непомирљиве странке. У једној су били присталице краљице Јелене ( Николићи и Радивојевићи ) док су у другој били представници најзнаменитије босанске господе : Хрвоје Вукчић, Сандаљ Хранић и Павле Раденовић. Ови великаши одлучили су да са краљевског трона склоне Јелену и доведу личност која ће њима више одговарати. Отпор Јеленин кратко је трајао ( два до три месеца ) и већ током маја 1398. године на политичкој и државној сцени налази се нови краљ Босне, Стефан Остоја. Краљица Јелена се повукла с престола. Иако се, у историјским изворима спомиње још пар пута, она више нема никакав политички утицај. Њен пад означио је потпуну победу крупне босанске властеле која ће од тог момента управљати судбином Босне.

Аутор : Срђан  Рајковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s