РОМАНОВИ И СРБИ: ДО КРАЈА ИМПЕРИЈЕ ОДНОСИ У 19. ВЕКУ

Posted: 19. априла 2014. in Срби и Руси

timthumbПосле Једренског мира склопљеног између Русије и Турске 14. децембра 1829. године, Србија је успела да добије аутономију. Турска се, на притисак Русије, обавезала да кнезу Милошу врати шест нахија из доба Карађорђеве Србије, и да испуни услове Акерманске конвенције, на основу које је створена србска аутономна Кнежевина.

Трагедија Кримског рата, у коме је Запад стао на страну Турске против Русије, Србију је ставила под утицај западноевропских држава. Ипак, славенофилски покрет у Русији, на челу са Хомјаковом,Кирјејевским и браћом Аксаковима, гајио је све симпатије према коначном ослобођењу Срба од турске власти, што се нарочито видело када је на престо дошао цар Александар Други, који је имао разумевања за словенофилске идеје.

За време цара Александра Другог Романова, Србија 1876. креће у ослободилачки рат против Турске. Србској војсци се придружују руски добровољци, на челу са генералом Черњајевим. После сјајних успеха србско – руских трупа, дошло је до великог пораза православне војске код Ђуниса. Да цар Александар Други није запретио Турцима, они би вероватно сломили Србију. Године 1877, Срби су, осокољени великом руском офанзивом на Балкану, успели да се коначно ослободе, и да на Берлинском конгресу добију државну независност. С обзиром на претходни, Санстефански уговор, који је краљ Милан Обреновић (и већи део србске јавности) доживео као својеврсно стајање Русије на страну Бугарске, дошло је до извесног хлађења односа према Русији. Србе је много погодила и чињеница да је Беч окупирао Босну и Херцеговину, чему се Русија на Берлинском конгресу није противила.

Цар Александар Трећи настојао је да подржи Краљевину Србију колико год је могао. Године 1890, царска Русија је одобрила Србији два кредита са роком наплате тек за пет година. Већ 1891, млади краљ Александар Обреновић и русофилски оријентисани председник Владе, Никола Пашић, стижу у посету цару Александру. Он је том приликом поклонио србској војсци 75 хиљада пушака и близу два милиона метака. Касније је пристао да, преко посредника, буде кум на венчању Александра Обреновића и Драге Машин.

ЕПОХА ЦАРА НИКОЛАЈА

Цар Николај је узишао на престо у доба тешких искушења за Русију, која је изгубила рат са далекоисточном царевином, Јапаном, 1905. године, после чега је одмах наступила прва велика револуција. То је било доба које је Аустроугарска искористила да анектира Босну и Херцеговину, што је значило даљи продор Германства на Исток. Народ је масовно изашао на улице да изрази свој гнев. Јавиле су се, међу Србима, и оштре речи упућене Русији, која је покушавала да се, столипиновским реформама, консолидује, али која је, и даље, била на непрестаном удару револуционарног терора (од 1906. до 1908. извршено је 25 хиљада атентата на државне чиновнике!) Русија тада није могла да помогне, иако су Срби то очекивали, а Пашић је, у пратњи принца Ђорђа Карађорђевића, цару Николају разочарано рекао: “Кад она сада не може да помогне Србији, како ће касније?“(1,151)

Никола Пашић је описао свој сусрет с царем Николајем: “Није ништа обећао, али саосећа са нашим невољама. Каже да морамо да чекамо осам до десет година и да све трпимо, а видео сам да му је било криво што је то морао да каже, па је пожурио да нас утеши и каже: – Ми вас нећемо никад оставити“ (1,исто). Треба истаћи да је цар много жалио због 1908: руски лист „Ново време“ 21. октобра 1912. године донео је његову изјаву да је „анексија Босне и Херцеговине била највежа срамота за Русију; таква срамота се више не сме поновити!“ (1,152 ).

Марта 1910. цар Николај је примио у аудијенцију Николу Пашића и Милована Миловановића, министра спољних послова, који је изложио план о одбрамбеном савезу против Беча, који је цар поздравио, истакавши да је интерес Србије, Бугарске и Русије да чекају још пет година док Русија не буде спремна да коначно реши „источно питање“, пошто је Османско царство већ ушло у фазу распада.

Године 1912, Русија је, мада невољно (јер није била довољно војнички спремна) ипак поздравила Балкански савез за ослобођење православних од власти Турака. Муњевите и сјајне победе србске војске у Првом балканском рату обрадовале су и цара и Русију. Када је србски посланик уручио Николају Другом униформу, коју су носили војници србског пука именованог у његову част, он је изјавио:“Са поносом ћу носити ову униформу!“

Почетком 1914, цар је позвао на разговор Николу Пашића, који му је захвалио што је спречио Беч да се меша у балканске ратове, на шта је Николај одговорио да је тиме Русија испуњавала „своју словенску дужност“ (1,156). Изјавио је такође да је уједињење Србије и Црне Горе веома битно, и да га треба обавити што пре, без много „галаме“.

Када је 1914. Беч упутио ултиматум Краљевини Србији, и када је било јасно да ће рат избити, цар Николај је стао на страну мале Србије, иако Русија није била довољно спремна за рат. Зато ће Владика Николај његову жртву упоредити са жртвом цара Лазара: Николај је жртвовао себе и своје да би помогао србској браћи. Почетком августа 1915, после напада Немачке на Русију, читан је царски указ, у коме је, између осталог, стајало: “Држећи се својих историјских традиција и једнаки вером и крвљу са словенским народима, Русија није никад била равнодушна према њиховој судбини. Нарочитом снагом солидарности пробудила су се осећања руског народа према Словенима последњих дана, кад је Аустро – Угарска поставила Србији захтеве који се не могу примити од стране ниједне независне државе“ (1,162).

Када је рат почео, цар Николај је издао проглас где је поздравио велике победе против аустроугарске војске јер бечка Друга армија, заузета борбама око Шапца, није могла да се придружи својим саборцима на Галицијском фронту. Када је Бугарска ушла у рат на страни Беча и Берлина, то је код Николаја Другог изазвало гнев. Он је 19. октобра 1915. издао манифест у коме,између осталог, стоји: “Бугарске су трупе напале нашу верну савезницу Србију, окрвављену у борби против јачег непријатеља./…/ Бугарска, наш једноверник, којега је Русија недавно ослободила из ропства турског, хришћанском вером и Словенством. Руски народ гледа са болом на издајство Бугарске, која нам је била до последњих дана тако блиска, и са крвавим срцем извлачи свој мач против тебе, предајући судбину издајника словенске ствари праведној казни Божјој!“ (1,173). Због околности на другим фронтовима, руска војска није могла да спречи бугарске трупе да нападну Србију, па је србска армија кренула у повлачење познато као „албанска Голгота“.

Када су војници стигли на албанску обалу Јадрана, њих је чекало још веће разочарење: савезници нису послали бродове који је требало да србску војску пребаце на опоравак у Грчку и другде. Штавише, Италија, која је ушла у рат на страни Антанте, плашила се да Срби не угрозе њене интересе у Албанији. Војска, гладна и исцрпена, била је у очајном положају. Престолонаследник Александар пише писмо цару Николају и моли га за интервенцију код савезника. Цар му је одговорио: “Са осећањем бола, ја сам до скора пратио одступање храбре српске војске у Албанију и Црну Гору. /…/ Победа над непријатељем и Васкрс Велике Србије биће Вама, братском Српском Народу утеха за све што сте преживели.“ (2,199) Наравно, цар је одмах интервенисао код савезника, тражећи помоћ за евакуацију Срба са албанске обале. Руска Влада је 19. децембра 1915. изјавила да ће у питање довести савез са Енглеском, Француском и Италијом ако се Србима хитно не помогне. Петар Опачић пише: “У међувремену у Паризу и Лондону примљен је демарш цара Николе Другог у коме је захтевано „да треба хитно спасити јуначку српску војску, која ће, у то не сумњам, касније предстваљати велику помоћ у остваривању општег циља“. После ултимативног захтева упућеног председнику Поенкареу и краљу Ђорђу Шестом, француска Влада је иницирала слање ноте влада трију сила влади у Риму да се безусловно мора солидарисати у пружању помоћи Србима. Схватајући сву озбиљност руског захтева, француска Влада је преузела на себе, а то је била жеља и српске владе, главну улогу у спасавању српске војске, те је одлучила, не консултујући Италијане и Енглезе, да запоседне Крф, и да се на том острву, које је удаљено свега 60 миља од албанске обале, концентрише сва српска војска ради реорганизације и опоравка“ (2,204).

Цар Николај је формирао и Прву и Другу српску добровољачку дивизију, које су формиране углавном од Срба примораних да се боре под стегом Беча, а заробљених од стране руске војске. А 23. маја 1916. Николај је извршио смотру Прве дивизије, поздрављајући Србе са „Помоз Бог, јунаци!“ и рекавши:“Срећан сам што у Вама видим онај део храбре Српске војске, чијој се храбрости диви цео свет. Бићу још срећнији да по сврштеку рата видим Србију велику и снажну!“ (1,180). Српска добровољачка дивизија је учествовала у борбама на фронту у Добруџи, у саставу Руског стрељачког корпуса, и том приликом изгубила девет хиљада својих војника, који су пали за Русију.

А онда је дошао март 1917. Историја је добила други ток. Привремена Влада Керенског је упропастила Русију, Лењин је склопио срамни мир у Брест – Литовску, а србски посланик у Русији, Мирослав Спалајковић, пљунуо је Лењина у лице после убиства Цара Николаја и његове породице.

Ипак, Срби никад нису заборавили љубав руског цара. Одужили су му се сећањем и примањем руских емиграната у Србију и Југославију после 1918. Али, о томе, ако Бог да, другом приликом.

УПУТНИЦЕ:

1. Др Предраг Пејчић: Последњи руски цар / Романови и Срби, Паидеја, Београд, 2008.

2. Петар Опачић:Србија између Антанте и Централних сила 1915-1917, Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд, 2009.

Извор: Фонд Стратешке Културе

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s