Лексо Саичић, Црногорски ратник у двобоју мачевима победио самураја

Posted: 17. априла 2014. in Срби и Руси

aleksandar_lekso_saicicПриче о легендарним катанама и сјајним мачеваоцима самурајима надалеко су познате. Међутим, ово је истинита прича о ратнику са ових простора који је у двобоју мачевима победио самураја. Његово име је Александар Лексо Саичић.

Александар Лексо Саичић (Виницка, 5. август 1873. – Цетиње, 7. април 1911.) је васојевићки јунак, рођен у селу Виницка код Берана. Он је још у раној младости показивао изванредне особине: окретност, лакоћу, брзину, вештину покрета, хитрину и све то касније крунисао великом храброшћу.

Лексо Саичић је био капетан црногорске војске, а упамћен је по невероватном умећу руковања сабљом.

Гимназију завршава у Дубровнику одакле прелази у Београд где похађа Пешадиску подофицирску школу. Након подофицирске школе бива три године у Црној Гори где је постављен за ађутанта васојевићке бригаде. Као војник са жељом за даљим усавршавањем одлази у Истамбул где ступа у Турски војску као поручник царске гарде где службује три године. Из Истамбула одлази у Манџурију и прикључује се Руској војци где бива унапредјен у чин подпоруцника.Ту га је затекао 1905 и велики рат измедју Русије и Јапана.

Код Владивостока где су се трупе ове две велике царевине окупљале пред велику битку наилази на одред добровољаца из Васојевицког краја који су управо били пристигли.Одушевљен сто их види придружује им се и заједно са њима врши последње припреме пред битку. Комадант руске војске (инаце адмирал флоте) Роженственко постројивши војску саопстио је да Јапански цар трази јунака од стране руске војске да изађе на мегдан јапанском самурају (у то време одбијање оваквог захтева значио је признавање пораза). Ко се осећа способним да изађе на мегдан, нека се јави мени, рекао је командант.

Међу првима се јавио Лексо Саичић и затражио дозволу од руског команданта да он изађе на мегдан јапанском јунаку. Кад је Лексо био спреман да пође, поздравио је команданта и захвалио му што му је дозволио да изађе на мегдан. Војске две велике царевине су са највећим интересовањем посматрале јунаке, који ће испред њих у пољу да деле мегдан.

У нестварном амбијенту, јунаци су се приближавали један другоме. Муњевитом брзином су се ударали сабљама. Одбијали су и дочекивали ударце, по неколико пута.

Био је то судар две традиције и два начина ратовања. Један замах сабље самураја окрзнуо је Саичића по челу и Јапански ратник је, видевши крв кренуо да оконча двобој. У том тренутку Лексо Саичић муњевитом брзином, само њему својственом, махну сабљом и посече јапанског јунака. Чим је он пао на земљу, самурајев коњ одкаса ка јапанској војсци.Овом побједом нанет је тешки морални пораз јапанској војсци, у којој је настало разочарење, а код руске војске радост и весеље.

Полазећи са мегдана, Лексо је као прави витез, одао пошту погинулом јапанском војнику. Кад се приближио руској војсци,постројеној у његову част, пала је команда: МИРНО!

Војна музика је свирала војнички марш. Командант руске војске са генералима, срео је победника мегдана. Лексо је поздравио команданта и рапортирао му да је извршио задатак. Командант га је отпоздравио и честитао му победу, па су то учинили и други генерали. Тако је дочекан победник на мегдану, уз највеће војничке почасти.

Честитке на добијеном двобоју добио је од адмирала руске флоте Роженственка и адмирала јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. У Манџурији, унапређен је у чин капетана и до краја рата командовао је коњичким ескадроном Амурског драгонског пука. Сабља којом је савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви.

Носио је следеће ордење: свете Ане и светог Станислава II реда са мачевима, светог Владимира III реда са мачевима, свете Ане и светог Станислава III реда са мачевима, руска Рањеничка медаља, орден италијанске круне IV реда, а од црногорских одликовања орден Данила Првог IV степена, сребрна медаља за храброст и споменица 50. год. владавине краља Николе.

У бојевима је три пута рањаван, али ни једном није узиео предах како би видео ране већ би настављао да се бори.

Умро је од последица скока са другог спрата краљевог двора на Цетињу током пожара у тридесет осмој години,покушавајући да спаси богату књижевну градју која се тамо налазила. Сахрањен је уз велике војне почасти.

За Борилачки клуб – Ооками

ИзворБорилачки клуб

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s