Краља Милутина нема ко да тражи

Posted: 12. априла 2014. in Немањићи

rep-kralj-milutin_620x0-620x360Били бисмо срећни и задовољни када би Синод Бугарске православне цркве дао благослов да се један део моштију светог краља Милутина добије и да почива у манастиру Бањска, рекао је косовскометохијски епископ Теодосије, на недавно одржаној прослави седам векова манастира Бањска. Манастирски храм Светог Стефана направљен је као гробна црква несумњиво најуспешнијег српског владара, у којој је кратко почивао. Према званичној верзији мошти су пред турским рушилачким бесом одмах после Косовске битке склоњене у село Трепча, а после пропасти српске деспотовине, због епидемије куге, митрополит Силуан однео их је 1460. у Бугарску. Данас су изложене у Цркви Свете недеље у Софији, коју нико не зове тим именом већ Краљева црква у Милутинову част.

– Култ светог српског краља Милутина у Бугарској је изузетно јак још од 16. века. У Краљевој цркви свакодневно се одржава служба њему посвећена, а верници непрестано долазе да целивају мошти, којима се приписује огромна моћ, у складу с његовом владарском величином. Нејасно је зашто наша држава и црква никада нису поднеле званичан захтев да се оне врате, као ни многе друге реликвије опљачкане током светских ратова – каже историчар проф. др Владимир Станковић, аутор прве савремене биографије краља Милутина.

С друге стране, популарност моштију краља Милутина у Бугарској не смањује се од средњег века, а славе га и други словенски народи, у првом реду Руси. Бугарски историчари наводе да је први захтев за повраћај моштију краља Милутина из Софије у обновљену Пећку патријаршију поднео први руски цар Иван Грозни. Он је био дубоко везан за српску традицију, јер га је после смрти родитеља одгајила бака Ана Јакшић (после удаје Глинска) из чувене српске племићке породице.

Међутим, ни Турци ни хеленизована Охридска архиепископија нису дозволили да се Милутин чак ни мртав врати у Србију, јер је био сувише снажан симбол некадашње државности, моћи и самосталности.

Наиме, краљ Милутин је успео да се политички и војно одупре коалицијама које су против њега стварали и византијски цареви и римске папе. Кодификовао је право и створио законик пре Душана. Бранио је своје бугарске вазале од Византије, па му је удовица бугарског цара сама нудила и руку и круну. О снази његове војске говоре два очајничка позива из Цариграда, којима је тражена Милутинова помоћ против турских најезди. Српски војници су оба пута до ногу потукли Османлије у Малој Азији. Легендарно је и Милутиново задужбинарство које не подразумева само цркве, већ и народне кухиње, болнице и школе.

– Необјашњив је српски заборав према владару који је државничком мудрошћу и војном вештином створио од Србије највећу силу на Балканском полуострву. Упркос невероватним стварима које је постигао, он је, као и цело наше средњовековље гурнут у страну. Ми се не бавимо својом историјом, а тражимо од других да је поштују. Археолошка ископавања Милутинове монументалне задужбине манастира Бањска трају деценијама, а још нису објављени резултати! Нико не зна шта је нађено у гробној цркви највећег српског владара. Медији су пре неколико година објавили да је бугарски Синод одобрио враћање дела Милутинових моштију, а онда се заћутало без икаквог објашњења – чуди се проф. др Станковић.

Бивши министар културе Драган Којадиновић за „Новости“ потврђује да је у његовом мандату 2006. Синод Бугарске православне цркве одобрио враћање дела моштију светог краља Милутина у Србију.

– Захваљујући бившим колегама новинарима, веома утицајним људима, дошао сам у контакт с тада веома моћним епископом из Варне који је успео да издејствује одлуку бугарског Синода да нам врате део моштију. То није био нимало лак посао, с обзиром на то какво поштовање оне уживају у Буграској. Бугарски Синод је тражио само од нашег да напише допис у коме се захтева да јој се врати део моштију и да заузврат понуди неку другу малу реликвију. Изгледа да до данас то није учињено – каже Којадиновић.

Он наглашава да је обавестио Синод СПЦ о условима за повраћај моштију.

– Бугарске колеге, посредници у подухвату повраћаја моштију краља Милутина више пута су ме звали чудећи се зашто допис није послан. Епископ Варне, који је био главни посредник у подухвату у међувремену је умро. Пошто је реч о одлуци Синода Бугарске православне цркве надам се да одлука још важи – сматра Којадиновић.

Моштима краља Милутина већ недостају глава и десна рука, што указује колика им је моћ приписивана. Бугарски верници и данас поред Милутиновог ћивота остављају папириће с порукама за ближње на оном свету.

– Мистерија је где су нестали ти делови моштију, али је веома могуће да су они у прошлости намерно сакривени, јер ти делови тела симболизују мудрост и снагу најмоћнијег владара Балкана свог доба. Мошти су нарочито у средњем веку биле драгоценост за коју се и ратовало. Нарочито када је реч о великом краљу Милутину. Чак се и његова сахрана, пре посвећења, одиграла у сенци битке, јер су одменути војници хтели да отму његово тело. Према житијима, чуда над гробом краља Милутина почела су да се дешавају само две године после његове смрти. У Бугарској, свети српски краљ Милутин сматра се заштитником Софије. У Србији је, нажалост, готово заборављен – наводи проф. др Станковић.

По званичној верзији, Милутиново тело из кога је текло свето миро склоњено је 1389. од Турака који су немилосрдно уништавали све српске цркве, а затим пред епидемијом куге у Бугарску, прво у манастир Светих Ћирила и методија, а затим у софијски храм Свете недеље. Историчари подсећају да после пропасти српске државе опасност по реликвије више нису били само турске похаре, већ и хеленизована Охридска архиепископија. Она је с Турцима подстигла споразум да преузме храмове и српске вернике, а трудила се да уништи све што је подсећало на Немањиће, српску државу и цркву.

Мошти краља Милутина су претрпеле пожаре, непогоде, земљотресе, нападе устаника и Турака, као и терористичку акцију комуниста 1925. године, кад су дигли у ваздух Цркву Свете недеље и убили више од 190 људи.

Краљ Милутин подигао је више цркава и манастира у Србији него сви Немањићи пре њега. Зна се да је подигао и обновио 42 цркве у Србији, али је градио и храмове на Светој Гори, у Солуну, Цариграду, Софији, Јерусалиму.

Владао је од 1282. до 1321. године. Смрт га је задесила у Неродимљу, на Косову, одакле је пренет у манастир Бањска. У Србији се култ светог краља Милутина одржава од 1324. а још Стефан Дечански га назива светитељем.

Католичка црква је била против канонизације краља Милутина, а Данте га је у „Божанственој комедији“ бацио у пакао.

Извор – vesnik.net

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s