Владање и странствовање домаћих туђина

Posted: 12. априла 2014. in Карађорђевићи, Обреновићи

 Земља ме не разуме и ја је не разумем.“

Grob_kralja_Milana-620x330Овим речима краљ Милан Обреновић (1854-1901) образлаже, у писму немачком цару Вилхелму II, разлоге своје неопозиве одлуке да одступи са српског престола. Међу мотивима личне природе који су га навели на тај последњи корак српски монарх наводи и „умор од владања“, који је трајно пореметио његов нервни и душевни мир. Он се у исповедном тону жали и на своје поданике, на „одсуство сваког државног смисла у Срба“ и на њихову „расну склоност“ ка анархији и револуцији. Само снажни притисак „цивилизоване Европе“ могао је, по краљу Милану, сузбити српску наклоност према бунама и превратима.

Означивши Русију као свог „смртног непријатеља“, која је сваку прилику користила за подстицање „српских националних аспирација“, српски краљ у епистоли немачком цару признаје и дичећи се наводи :

„Јесте, ја сам енергично радио да умирим револуционарне тежње мојих поданика, да верно извршујем вољу великих сила, и ја се тиме поносим… У очима моје земље ја сам крив што сам довео Аустријанце у Босну, у очима Руса што никако не помажем устанке против суседне монархије, и тако се услед сличних оптужби, а не озбиљног и корисног рада, препиру у Србији краљ, влада, парламент, странке и политичари.“[1]

Зато је, како сам појашњава, био принуђен да хапси и стреља непомирљиве противнике своје политике у земљи, те да често у крви гуши буне. Али, на самом крају писма он вели да му се све тозгадило па је, поравнавајући ваљда рачуне са својом владарском прошлошћу, закључио :

Немогуће (је)… владати вечно бруталном силом.“ [2]

Први српски краљ после Косова абдицирао је тачно на петстоту годишњицу од Косовског боја, у подне 6. марта 1889.

Од ступања на престо 1872. до абдикације краљ Милан је – уосталом као и Србија са њим и под њим – прешао дуг и драматичан пут, пун заплета и погибељних искушења. Пре но што се трајно растао са„земљом која га не разуме и коју он не разуме“ Милан је исцрпео скоро све могућности за учвршћивање свог положаја, али и за сигурну владарску будућност свог сина Александра I Обреновића. Његови планови и подухвати, међутим, промашили су свој циљ. Он сам је морао да абдицира и напусти Србију, а његов трагични наследник био је и последњи Обреновић на српском престолу, чијим је убиством 1903. практично угашена владарска лоза ове династије.

Како да влада народом за кога је установио да има „расну склоност“ ка анархији и револуцији, а код кога се, истовремено, запатило „одсуство сваког државног смисла“?

Краљ Милан је веровао да је то могуће уз снажан притисак „цивилизоване Европе“ и уз њену покровитељску улогу према Србији. На економске и политичке притиске и уцене из Беча он је одговорио рушењем владе либерала и легалисте Јована Ристића (1831-1899) и довођењем послушних напредњака, који су имали најплићи корен у народу. Међу члановима те дворске странке најсервилнији према кнезу, а потом  краљу Милану, био је Чедомиљ Мијатовић (1842-1932). Зато је у новој влади једини он добио два министарска портфеља : финансија и иностраних дела. Као својеврсни куриозитет остаје историјски податак да је Мијатовић у својој каријери шест пута био министар финансија и три пута министар спољних послова. Од њега и почиње нагло и прекомерно задуживање Србије на Западу, пројектовање буџета према расходима а не реалним приходима, огроман буџетски дефицит, тајна предаја обвезница српске државе…[3]

Мијатовић није стигао ни да добро загреје своју министарску фотељу, а већ је 29. октобра 1880. потписао спорни трговински уговор са Аустроугарском у коме је наведена и клаузула којом се Бечу гарантује највеће повлашћење без узајамности. Његов партијски колега и пресдедник ондашње владе Милан Пироћанац (1837-1897) оптужио је касније Мијатовића да је иза леђа осталих чланова кабинета чак дописао једну реченицу с удворичком поруком Црно-жутој монархији.[4] Та дописана реченица топло га је препоручила и код кнеза Милана и код бечког двора за потписника свих будућих проблематичних уговора, те непријатних и непопуларних одлука. Временом то је постало Мијатовићево „специјално задужење“, коме је приступао са великим еланом, а без трунке осећања за историјску одговорност. Тако је поступио и јануара 1881, када је напредњачка влада на захтев из Беча, а са Чедомиљевим потисом и мимо скупштинске комисије, склопила споразум са Бонтуовом Генералном унијом о зајму, грађењу железнице и условима њене експлоатације у Србији. Мијатовићево постхумно објављено сведочење у „Политици“ о тзв. Бонтуовој афери представља незаобилазно криминалистичко-корупционашко штиво о ноћним посетама и препадима на кућне адресе министара, о улози страних агената, о подмићивањима и уцењивањима, о понуђеним цифрама од којих се врти у глави…[5]

Било како било, Генерална унија је непуну годину након потписивања концесије пропала, а њена пропаст повукла је за собом и пад француске владе. Бонту је завршио у затвору, а у Србији никоме није фалила ни длака са главе, нити је ко позван на одговорност. На све примедбе ондашње опозиције власт се бранила тврдњом да оне долазе од заклетих противника модернизације и европеизације Србије, од клаустрофобичних заговорника њеног таворења у примтивном, задружно-патријархалном и заосталом друштву.

Негодовање и огорчење у најширој јавности изазивале су и на брзину саграђене палате напредњачких министара. У ондашњем Београду то је представљао очигледан доказ њихове корумпираности у тзв. Бонтуовој афери. А Владимир Јовановић (1833-1922), водећи стручњак за финансијска питања у Либералној странци оставио је иза себе један списак поткупљених. На том списку, осим имена Милановог ујака, пуковника Ђорђа Катарџија (Милана?), нашло се и име Чедомиља Мијатовића, а уз њега износ од 50 000 франака, у виду продаје куће, и 50 000 франака, у виду погодби са Контоар Д`Есконтом.[6]

„Кварење наших политичких нарави почело је одмах под утицајем страног злата“. [7]

Вест о банкротству Генералне уније обелодањена је усред заседања Скупштине и као гром из ведра неба погодила је ионако компромитовану напредњачку владу. Тог 18. јануара 1882. у владиним круговима у Београду настаје права паника. У рукама Бонтуа, смештеног иза решетака, налази се чак 60 милиона франака у српским обвезницама. Мијатовић је тврдио како их је потписао и издао као авансиране државне обвезнице, не би ли Унију спасао од пропасти. То, једноставно, није одговарало истини, јер је Чедомиљ по Милановом наговору, а без знања Скупштине и Владе, те обвезнице предао Бонтуу много раније. Још 1. јула и 1. октобра претходне године.[8]

Ако пажљивије погледамо датуме предаје авансираних обвезница српске државе Генералној унији онда уочавамо да се они поклапају са временом потписивања, са разменом ратификација и са окончањем рашомонијаде везане за склапање озлоглашене Тајне конвенције. Уједно, између та два датума, врши се нечувени притисак на архиепископа београдског и митрополита српског Михаила (Јовановића) (1826-1898), који је у владајућим круговима обележен као непоправљиви русофил. Само осамнаест дана након што је Мијатовић у тајности предао и другу авансирану обвезницу на износ од 30 милиона франака долази до неканонске смене митрополита Михаила. Иза незаконитог смењивања једне од најобразованијих српских глава оног доба уследило је и прогонство Митрополита. У свом обрачунавању са Црквом напредњачка, реформистичка и проевропска влада кнеза Милана није се на томе зауставила. Уследило је привођење, саслушање и смена свих осталих епископа. Овакво „напредњачко безакоње“ имало је за последицу да Србија годину и по дана остане без митрополита. Да је чин хиротоније новог митрополита српске аутокефалне цркве обављен на територији стране државе. Да су, коначно, епископат и свештенство насилно изведени из винограда Господњег и гурнути у арену политичких сукоба и партијских обрачуна.[9]

„Чудан, беспримеран случај у историји српске цркве, чак и за доба турске владавине. [10]

За Тајну конвенцију склопљену са Аустроугарском на Видовдан 1881, знала су само три лица у Србији. Кнез Милан, његов ујак пуковник Катарџи и Чедомиљ Мијатовић. Свој потпис и на овај документ ставио је Чедомиљ Мијатовић, и опет иза леђа осталих чланова владе. Такво преступничко и закулисно  понашање већ је  прерасло у препознатљиви „министарски манир“ Чедомиља Мијатовића. Уосталом, он се одавно и доказао и учврстио на позицији „…главног повереника кнежевог за све ове недопуштене послове његове тога доба“. [11]

С обавезама које је преузела Тајном конвенцијом Србија је до гуше уведена у спољнополитичке воде Хабсбуршке монархије. Тим међудржавним уговором она је практично предала свој државни и национални суверенитет у руке Аустоугарске. Скоро да би се могло оценити да је капитулирала у мирнодопским приликама. Примера ради Србија се у члану IV, став 2 обавезала да, без претходног споразума и одобрења Беча, „…неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом и неће пустити на своје земљиште какву страну војску, редовну или нередовну, па чак ни под именом добровољаца“. [12]

            Тајном конвенцијом Србија се обавезала да ће чак сузбијати „…политичка, верска или друга сплеткарења која би, полазећи са њеног земљишта, ишла против Аустроугарске монархије…“ [13] Па и више од тога, њена обавеза у том погледу  протезала се и преко државних граница Србије, на Босну и Херцеговину и на ондашњи Новопазарски санџак, тј. на Рашку област.

Барон Карл Хајнрих Хајмерле, министар спољних послова Аустроугарске, представио је кнезу Милану почетком јуна 1881. у Бечу нацрт овог споразума. Милан је одмах пристао на споразум, и не треба уопште сумњати да му је „око заиграло“ на трећем члану, којим су Хабзбурзи њему и његовим потомцима гарантовали признавање краљевског наслова. Великодушни гест допуштења Србији да се прогласи за краљевину Беч је условљавао одрицањем од претензија према Босни и Херцеговини. У случају рата између Аустроугарске и Русије од Србије се, даље,  тражило да остане неутрална. Њој је допуштено, и то под магловитом формулацијом територијално проширење на југ. Али ни педаљ према Косовској Митровици и Солуну. Беч је већ унапред опоменуо Београд да му неће дозволити да присваја територије у Албанији, пошто од ње намерава да створи независну државу, што су Западне силе и учиниле 1912.

У усменим преговорима пред потписивање овог међудржавног уговора постигнута је сагласност о спречавању уласка руског капитала у Србију. Тако је чувени руски конструктор железница Пољаков имао да буде избачен из трке за грађење пруге Београд – Ниш, са крацима за Врање и Пирот. Тај посао је морао бити поверен Бонтуу, експоненту Аустроугарског економског продора на југоисток Европе. Са капиталом протераних католичких конгрегација и француских монархистичких кругова он се одвојио од париских Ротшилда и почео да гради своју пословну империју иза које је стала аустроугарска влада. Српски представници у пословној и финансијској сарадњи са Бонтуом нису имали ни представу о томе које последице за собом повлачи одвајање од Ротшилда и „дрскост“ да им се конкурише. То је добро знао Емил Зола када је у роману Сребро дао литерарни портрет барона Алфонса Ротшилда. Но, то је већ једна дужа и комликованија прича од оне у коју стају јунаци локалног и провинцијалног формата.

Председник владе Милан Пироћанац и Милутин Гарашанин (1843-1898) упознати су са текстом Тајне конвенције тек после Мијатовићевог потписивања. Сматрајући овај документ несуњивим чином велеиздаје државе, они 29. јуна 1881. подносе оставке. У покушају да демисионирају они и не слуте да иза њих у влади остаје њихов колега Чедомиљ Мијатовић, који сад већ није само обични министар финансија и иностраних дела – већ прави правцати гроф. Те титуле он се докопао тајно, под окриљем ноћи, када му је на приватну адресу закуцао ондашњи аустроугарски посланик у Београду. Кевенхилер је, у знак захвалности бечког двора за учињене услуге, предао Мијатовићу, у име цара Фрање Јосифа,Орден гвоздене круне првог реда, с правом на наследну грофовску титулу и на пензију. То је Чедомиљу, коначно, дало истинско право да се сматра грофом, али је тајно уручивање највишег одликовања једне империје, за тајне услуге при склапању једног тајног споразума лишило Чедомиља прилике за јавно показивање.[14]

Кнез Милан не прихвата оставке Пироћанца и Гарашанина и посеже за једним лукавим владарским маневром. Он уклања Мијатовића са места министра иностраних дела, али га задржава у фотељи министра финансија. Пироћанцу, као председнику владе, поверава и министарство спољних послова и даје му одрешене руке да ублажи спорни члан IV Тајне конвенције. С нескривеним задовољством Пироћанац са Хербертом потписује 25. септембра 1881. изјаву којом се ублажава најпроблематичнији члан овог споразума. Али ни у најцрњим предвиђањама не може да рачуна са тим да је кнез Милан претходног дана, дакле, 24. септембра послао тајну писмену изјаву Бењамину фон Калају у Беч. У тој изјави он је дао часну реч да неће улазити ни у какве преговоре који би се тицали ма каквог уговора између Србије и неке треће државе, а да то претходно не саопшти Ауструогарској и од ње не добије одобрење.[15]

Тако се десио можда јединствен случај у историји да владалац једну важну одредбу једног тајног уговора коју његова влада службеним путем ублажава, лично и без знања својих одговорних министара одржава у важности.  “  [16]

            То је истовремено значило и да ће аустроугарски доминантни утицај у Србији почивати готово искључиво на личности краља Милана. Те да ће они гледати да га што дуже одржавају на српском престолу, уколко не желе да им нека друга велика сила, а поготово не Русија, преотме тај утицај.

Након пропасти Уније кнез Милан и напредњачка влада нашли су се под ударом јавних прозивки и снажних осуда. Излаз из тог крајње неповољног положаја они су потражили у новом задуживању на страни и у свечаном проглашењу Србије за краљевину. Нови уговор о кредиту постигнут је са Лендербанком из Беча и Народним контоаром за есконт из Париза 14. фебруара 1882. Осам дана по потписивању новог кредита у Београду је проглашена Краљевина Србија, а кнез Милан је проглашен за наследног краља Србије под именом Милан Први Обреновић.

Народ је тог 22. фебруара 1882. славио и на тренутак заборавио на отворени лоповлук власти, а о добро прикривеној издаји земље ионако ништа није знао, јер је Тајна конвенција остала тајном за ширу јавност пуних 21 годину, све до 1902. Њоме је и предвиђена могућност да се кнез Милан прогласи краљем, што је долазило као награда за увођење Србије, потпуно и без остатка, у сферу аустроугарског и Западног утицаја. Од тог момента, међутим, у Србији се патентира нова формула владања по којој је све допуштено на унутрашњем плану уколико се верно служи Западним спољнополитичким интересима.

Догађаји до абдикације краља Милана потврдили су да под фирмом реформских захвата, европеизације и модернизације, власт у Србији може неограничено и некажњено да краде и богати се до миле воље. Да се витални државни и национални интереси могу продавати зарад личне и партијске користи. Да се парламент, као највише законодавно тело, може деградирати до потпуно безначајне институције, коју је могуће једним указом сазвати, а другим распустити у једном дану. Да се владом може управљати и без скупштине. Уколико на изборима победе снаге противне вођењу државне политике беспоговорног потчињавања Западу, тада се може владати чак и – против скупштине. Да се земља може довести на ивицу грађанског рата, као за време Тимочке буне. Да се чак може и без озбиљнијег повода оружано напасти друга, суседна, словенска  и православна држава. И да са Запада не само да не долазе прекори, осуде и санкције против такве државне власти, већ се на њу гледа благонаклоно и наступа у двострукој улози – паликуће и ватрогасца. Несанкционисаним са Запада остаје и брутално гушење слободе мишљења и изражавања, збора и окупљања, цензура и повремено укидање свих, сем службених гласила. Нечувена и неканонска смена митрополита и свих епископа тражи се управо са те стране, а Милану и његовим министрима само се додељује улога најамних извођача.[17]

Хапшења. премлаћивања и прогон политичких неистомишљеника нимало не узбуђује Западну страну. Грубе полицијске интервенције у изборним процесима не сметају им, уколико утерују гласове њиховим марионетама и миљеницима у Србији. Поништавање избора у случајевима „непожељног исхода“, такође. Запад признаје у Србији чак и оне изборе на којима су посланици изабрани са само два гласа. То су они чувени двогласци. У свему томе било је најважније да се Србија ревносно потчињава економским и политичким инетерсима Запада, а да се према Русији односи с уздржаношћу и неповерењем, па чак и изазивачки.

Доследном вођењу репресивне унутрашње и неуравнотежене спољне политике морао је кад-тад доћи крај. Краљ Милан и напредњаци суочавали су се скоро свакодневно са нараслим народним незадовољством. Но, оно их није толико ни погађало ни узнемиравало колико отопљавање у односима између Петрограда и Беча и њихово приближавање. Наиме, краљ Милан је сматрао да  гаранција његове успешне политике почива на  одржавању и продубљивању антагонизма између Аустросугарске и Русије. Он је чак био убеђен да ће кад-тад доћи до војничког сукоба између те две велике силе. Зато је сматрао да ратни судар и обрачун те две монархије треба  што пре да се догоди, како би Аустроугарска коначно потиснула Русију са ових простора.[18]

Забринут због споразума између Русије и Аустроугарске, постигнутог у Скијерневицу 1884, краљ Милан је још у априлу 1885. намеравао да са аустроугарском владом закључи један нови писмени споразум. Предложени уговор предвиђао је да би краљ Милан, у случају да буде принуђен, потражио преибежиште у Аустроугарској, па је за себе и свог сина хтео да осигура материјалну помоћ са те стране. Аустроугарском министру иностраних послова, грофу Зигмунду Густаву Калнокију, ову краљеву жељу  пренео је посланик у Београду Кевенхилер. Одговор из Беча додатно је онеспокојио краља Милана. У њему се Милан хладно опомиње да њега аустроугарска влада „… у свом политичком рачуну мора држати строго као краља Србије и да јој свака друга конструкција изгледа неповољна за дебатовање“.[19]

У преводу са дипломатског на једноставни и свима разумљив речник званични Беч је краљу Милану послао недвосмислену поруку да му је он потребан само као владалац, и то док обезбеђује њихов доминантан утицај и интерс у Србији. Изван тих оквира, поручио је Калноки, Аустроугарска нема о чему да разговара са Миланом.

Краљ Милан, међутим, није одустајао од намере да у Бечу пошто-пото издејствује гаранције за личну безбедност и материјалну сигурност, као и за династичко наслеђе. Изговарајући се да у суседну монархију мора путовати због „лечења ноге масажом“, он се у Бечу, 8. јуна исте године, састаје са Калнокијем. На том састанку он пред аустроугарског министра спољних послова  износи свој план о допуни Тајне конвенције са пет нових тачака. У основи тај план је предвиђао да Милан остане на престолу до пунолетства свог сина, али и да је спремнан да абдицира у корист неког хабсбуршког принца, уколико би аустријски цар то затражио од њега или његовог наследника. У том случају Милан је тражио да им се обезбеде титуле краљевско височанство и богат мајорат, те да краљевић Александар (1876-1903) буде васпитаван у Терезијануму, наравно о трошку владе домаћина. План је даље предвиђао да се, у случају убиства краља Милана, или његовог збацивања с престола, Аустроугарска обавеже на држање Александра у Бечу до његовог пунолетства, па да му онда помогне, уколико нађе за сходно, да се врати на владарски трон у Србији.У случају да се краљевић нађе у Србији, у тренутку Миланове смрти или збацивања, аустроугарске трупе би ушле у Србију и заштитиле би га. [20]

Калноки је енергично одбио да овај Миланов предлог узме у разматрање и одсечно му је одговрио „..да Аустроугарска нема намеру да запоседа Србију ; кад би је и имала, она би је заузела својом војском, а не би је куповала од њеног краља“.[21]

Руси су знали не само за овај сусрет краља Милана са Калнокијем, за исход и  детаље њиховог разговора, већ су били тачно обавештени да је њихова конверзација трајала „један и по сахат“. Руска штампа је отворено осуђивала Милана да је путовао у Беч „да прода Србију“. [22]

У другим приликама и другачијим поводима Аустроугарска се према краљу Милану односила дарежљиво и издашно га је помагала. Кад се Србија спремала да објави рат Бугарској, онда је влада у Бечу дала краљу Милану прећутну сагласност за мобилизацију и обећала му пуну дипломатску подршку. А септембра 1885. министар Калноки даје сагласност да Лендербанка закључи са Србијом  прелиминарни ратни зајам у износу од 25 милиона франака. [23]

Након пораза на Сливници краљ Милан се са Врховном командом повлачи из Цариброда (Димитровграда) у Пирот, из кога моли аустроугарску владу да се код великих сила одмах заузме за закључење примирја. Међутим, бугарска војска напредује дубље у територију Србије и 28. новембра 1885. заузима и Пирот. Уочи пада Пирота Милан издаје наређење Гарашанину да замоли аустријску владу да код Сила убрза закључење примирја. Цар Фрањо Јосиф (1830-1916) прекида одмор и враћа се у Беч, где председава седницом министарства, на којој се од бугарског кнеза Александра I Батемберга (1857-1893) тражи да најхитније прихвати примирје. Путујући у Пирот на састанак са Батембергом аустругарски посланик у Београду Кевенхилер свраћа претходно у Ниш, у коме обавештава краља Милана да су његове молбе за примирје наишле на позитиван одговор у Бечу. У Пироту Кевенхилер суочава Батенберга са опасношћу од акције аустријске војске на страни Србије. После тог неувијеног упозорења Батемберг коначно пристаје на примирје. А кад га Кевенхилер обавести о тој одлуци бугарског кнеза краљ Милан му признаје да је то једини спас за Србију, и додаје да ће абдицирати у корист свог сина одмах по повратку мира. [24]

Пораз у рату са Бугарском довео је до тешке политичке кризе у земљи, али и до промена у ставу Беча, а нарочито Петрограда, према краљу Милану и његовој напредњачкој влади. Сазнавши да су Гарашанин и министри у Нишу одбили да прихвате Миланову понуђену абдикацију, руско министарство спољних послова даје инструкције свом посланику у Београду и изричито му забрањује да предузима  било какве кораке у циљу помирења краља Милана с народом. Уз оцену да краљ Милан код њих не може пробудити ни најмање поверење Гирс од Персијанија захтева да се уздржи и од најмањег напора у стабилизовању положаја краља Милана. Значио је то, уједно, и преломни тренутак у односу званичне Русије према српском краљу. Петроград је прихватио могућност његовог уклањања са престола, под условом да се то уклањање изврши на легалан начин. На маргини Персијанијевог извештаја од 28. фебруара 1886, у коме се указује на могућност Милановог одласка из Србије и предлаже промена династије, цар Александар III је записао :

 „ Ја мислим, да осим Карађорђевића нема другог кандидата.“ [25]

Овој и оваквој оцени руског цара претходио је Миланов неуспели покушај да се код Персијанија дистанцира од проаустријске политике коју је до тада водио и да се врати под покровитељство Петрограда. У стању које је руски посланик описао као „душевно растројство“ Милан се крајем јануара 1886. састао са Персијанијем и предложио да Русија помогне Србији у њеном настојању да се територијално прошири. У случају његове абдикације краљ Милан је предлагао да Русија буде један од гаранта за очување престола његовом сину, а уколико она не може да  прихвати тај предлог, онда је Миланова жеља да Александар буде прихваћен у Русији, „…да му тамо дају положај и осигурају га материјално“. [26]

Међутим, уместо неиспуњених најава абдикације на српски престо, краљ Милан је у септембру исте године почео да ради још и на својој кандидатури за бугарски трон, који је одласком кнеза Батемберга остао упражњен.[27]

Краљ и влада су одредили Чедомиља Мијатовића да са српске стране учествује у припремама и у потписивању мировног уговора са Бугарском. За ту прилику Мијатовић је допутовао из Лондона, у коме се налазио на месту нашег посланика. Мировни уговор, диктиран од стране великих сила, потписан је 3. марта 1886. у Букурешту и имао је само један члан, у коме пише да се између две државе васпоставља мир даном потписивања уговора. Међутим, после ове неуспеле ратне авантуре, у Србији и око ње, ништа се више није могло вратити у пређашње стање. То се пре свега односило на владавину напредњака у Србији и на Миланов опстанак на престолу. Напредњачка влада је убрзо пала, али се на Миланову абдикацију чекало још пуне три године.

У личном режиму и лични проблем владара, по природи ствари, издиже се на ниво прворазредног државног питања. Тако је било и са перипетијама око одлуке краља Милана да се на пречац и мимо поштовања законске процедуре разведе од краљице Наталије (1859-1941). Чедомиљ, као главни краљев повереник за све његове недопуштене послове, био је на најружнији начин уплетен и у ово Миланово безакоње. Он је прво нудио у изглед проти Алекси Илићу износ од 100 000 динара за ангажман на страни караља Милана. [28] Када у том предузећу није успео Мијатовић је са др Владаном Ђорђевићем, после краће обуставе парнице, извршио невиђени притисак на митрополита Теодосија да 12. октобра 1888. потпише унапред припремљени владин акт о разводу брака.

Претходне године Мијатовић је срочио писмо Кости Протићу (1831-1891) за полицију у Висбадену, у Немачкој, са замолницом да генералу изађу у сусрет, уколико би се краљица Наталија опирала да му преда свог сина и малолетног престолонаследника Александра. Поступајући по налогу канцелара Ото фон Бизмарка (1815-1898) немачка полиција је од мајке отела сина, што је краља Милана учинило још омрзнутијим у Србији и још присутнијим на скандалозним страницама ондашње европске штампе.

За учињене услуге у овим преступништвима краљ Милан се одужио и генералу Протићу и Чедомиљу Мијатовићу. Наиме, после пада Ристићеве владе на самом крају 1887. нову, чисто радикалску владу образовао је пуковник Сава Грујић (1840-1913). Та влада је потрајала до априла следеће године, када је формирана нова нестраначка влада Николе Христића (1818-1911). У њеним редовима Мијатовић је опет заузео место министра иностраних дела, а касније и заступника министра финансија. Христићева влада одржала се до 21. фебруара 1889, до последњег дана пред абдикацију краља Милана. Не желећи да буде упамћен као премијер за чијег је мандата краљ абдицирао, Христић подноси оставку. Али не и Мијатовић. Он остаје једнодневни министар иностраних дела уједнодневној влади генерала Косте Протића.

Пре абдикације краљ Милан је повукао два важна политичка потеза. Он је издао прокламацију о промени Устава и одредио да се избори за Велику народну Скупштину одрже 2. децембра 1888. На изборима за Велику уставотворну Скупштину убедљиву победу однели су радикали освојивши 500 посланичких мандата. Либерали су освојили 100, а напредњаци ниједно посланичко место.

Своју решеност да се „ослободи терета владања Србијом“ краљ Милан је показао и у писму од септембра 1888, које је упутио намачком посланику Бреју. У том писму он вели да нема силе која га може задржати од одлуке да абдицира. Аустроугарски посланик у Београду Хенгелмилер покушао је да одварти Милана од намере да се повуче са српског престола. Али после неуспелог убеђивања у Глајхенбергу он је саопштио да „… Аустроугарска абдикацију која јој се натура сажаљева, али да ће је примити са дужном бригом за своје политичке интересе у Србији“. [29]

То је значило да ће Беч тражити начин како да осигура свој доминантни утицај у Србији и након одласка краља Милана. Као најефикасније средство за остварење тог циља послужило је продужење важности Тајне конвенције. Са српске стране ангажован је Чедомиљ Мијатовић, чији је потпис стајао и на оном првом споразуму, али сада са задатком да од Хабсбуршке монархије затражи неке олакшице и нова јемства. То се у првом реду односило на добијање сагласности за територијално проширење према Македонији, на трговинске уступке, на гаранције против бугарских и грчких претензија, као и на помоћ у одржању династије Обреновић, а нарочито против Црне Горе и Карађорђевића… Аустроугарски министар иностраних дела, гроф Калноки, глатко је одбио све Мијатовићеве предлоге, сем оног о територијалном проширењу према Македонији. А и он је формулисан тако да се суседна монархија практично ничим не обавезује. Протокол о продужењу Тајне конвенције са српске стране опет је потписао Чедомиљ Мијатовић. Са аустријске стране то је учинио Хенгелмилер. Ратификација протокола измењена је 17. фебруара 1889, пет дана пред абдикацију краља Милана. С приложеним протоколом Тајна конвенција је сада важила до 1. јануара 1895.

Пре продужења важности Тајне конвенције Хенгелмилер је хтео да сазна и мишљење председника српске владе о Милановој одлуци да абдицира. Христић је изразио неверицу у погледу краљеве намере да напусти престо. Али, ако би до тога ипак дошло он је сматрао „… да би новчана будућност краљева била осигурана с руске стране“. Видевши да се после те изјаве његов саговорник нашао у чуду Христић је додао „… да уопште нема нискости за коју он не би свога краља сматрао способним“.[30]

И доиста, испоставило се да је Христић био у праву. За суму од два милиона златних рубаља Милан је пристао да абдицира, да се одрекне права члана српске династије, чак и српског држављанства и права на боравак у Србији. [31] Да би касније прекршио и овај договор у покушајима да утиче на политичку ситуацију из Беча, као и приликом својих долазака у Србију.

Занимљив опис церемоније Милановог одрицања од престола у корист свог малолетног сина оставио нам је прослављени српски војсковођа Живојин Мишић. После благодарења у Саборној цркви он је са осталим младим официрима позван у двор.Тамо је официрски кор био постројен по рангу и у неколико редова. Преко пута њих су стајали чланови владе. Видно блед у лицу краљ Милан је, у пратњи 2-3 ађутанта, ушао у мали салон, познат и по називу Салон Луја XVI. Краљ је узбуђено говорио о општим политичким приликама у Србији и задацима који пред њом стоје. Саопштио је да му здравље не допушта да настави даље управљање државним пословима. Зато је решио да управо на тај дан краљевску власт преда свом наследнику, малолетном престолонаследнику Александру.

„ У том тренутку – записао је војвода Живојин Мишић – улази у салон престолонаследник Александар. Кад га краљ узе за руку, он клекну на колена и пољуби оца у руку, а краљ Милан њега у чело и даде му благослов. У сали је владала мукла тишина, само се јасно чуло јецање и плач министра финансија господина Чеде Мијатовића.“ [32]

Пре династичар него државник и политичар, Мијатовић је сматрао да се у Србији још није родио неко достојан да замени Обреновиће на краљевском престолу. Зато се он из Лондона, а после Мајског преврата 1903, конспиративно и из петних жила, упињао да на српски престо доведе једног Енглеза, принца Артура од Конота. Западни листови показали су велико интересовање за Мијатовићеву завереничку улогу у покушају уклањања краља Петра I Карађорђевића (1844-1921), као и за његове напоре да на српски престо доведе трећег сина енглеске краљице Викторије и мужа јој Алберта. У келнском Фозише цајтунгу и лондонском Трибјуну Мијатовић је цео случај невешто пребацивао на тзв. утицајне кругове у Београду. [33]

За време боравка краља Петра I у Паризу 1911, Мијатовић долази из Лондона и успева да измоли великог државника и врсног дипломату Милована Миловановића (1863-1912) да му омогући сусрет са краљем Ослободиоцем. Поздрављајући човека коме је радио и о круни и о глави Чедомиљ се није устезао да га подсети на дане њихове ране младости и на своју лојалност српској круни.

Онај јецај и онај плач из дворског Салона Луја XVI у Београду, Мијатовић је, после три деценије, пренео и на просторије нашег посланства у Лондону. Када би у њих бануо остарео, у изношеној одећи и обући, са дугом и нерашчешљаном косом и запуштеном брадом, некадашњи моћни министар финансија у шест српских влада прво би с врата изврнуо џепове свог похабаног капута. А онда би започео свој потресни монолог речима :

„Немам од чега ни хлеб да купим жени и деци.“ [34]

Чедомиљ Мијатовић је доживео дубоку старост. Умро је 14. маја 1932, у Лондону, у 90-тој години. Није имао ни потомства, ни ближе родбине. Његов последњи испраћај обављен је у највећој тишини, 20. маја у лондонском крематоријуму Голдерс грин.

Краљ Милан је преминуо у Бечу, 29. јануара 1901, у 47-ој години. Испуњавајући последњу жељу свог пријатеља цар Фрањо Јосиф је одбио молбе из Београда да се његови посмртни остаци пренесу у Србију. Милан је сахрањен у манастиру Крушедолу, на територији Хабсбуршке монархије, на којој је званично проглашена четрдесетодневна жалост. Вест о преносу Миланових посмртних остатака објављена је на насловној страни службеног Винер цајтунга. Фрањо Јосиф је, гологлав усред зиме, корачао у дугој посмртној поворци, која се уз Миланов ковчег кретала према јужној железничкој станици у Бечу. Одатле је први краљ поново ослобођене Србије испраћен на своје последње путовљње.

У исцрпнијим биографијама краља Милана помињу су три неуспела атентата везана за његово име. Два су покушана у Србији, а један, наводно, на страни. Тај први и, без икакве сумње, инсценирани покушај Милановог смакнућа збио се у Паризу, октобра 1873. За покушај атентата на кнеза осумњичен је и пред француски суд изведен Мита Ценић, млади студент медицине задојен социјалистичким идејама. Код њега, који није ни видео Милана за време његове посете француској престоници, нађен је перорез. У истражном поступку ово „убојито оружје“ требало је да послужи као материјални доказ за Ценићеву намеру да на територији друге државе убије српског владара. Француски суд је услед недостатка доказа ослободио набеђеног атентатора. Али, одмах по повратку у Шабац Ценића хапсе пандури, затварају га и окивају.

Осумњичен је за тешко дело издаје отаџбине и књаза, уз поновно провлачење оне кобне оптужбе за покушај атентата. Уследио је дефиле лажних сведока и права лиферација лажних писама у којима је Мита Ценић нападао власт, спремао се за рушење поретка и дизање руке на књаза. Пресуда на овом монтитаном суђењу гласила је – осам година робије у тешким оковима. Помилован је тек средином 1880. Мита Ценић је умро је у тридест седмој години, огорчен на постојећи поредак и физички сломљен. „Ушао је у затвор у двадесет трећој години, здрав као кремен, способан за све добро, а изашао је с робије у двадест деветој години, слаб, срушен, без ослонца, раскинутих веза и разорених нада.“[35]

Јелена Илка Марковић пуцала је из револвера на краља Милана, 11. октобра 1882, приликом његовог уласка у Саборну цркву. Први хитац, који је избачен са растојања од дванаест корака, промашио је свој циљ. За други Марковићка није имала времена, јер је брзо савладана и разоружана. Атентаторка је била жена пуковника Јеврема Марковића, који је стрељан због учешћа у Тополској буни на изричити захтев краља Милана. Брат много познатијег Светозара Марковића био је радикал и неко време њихов посланик у скупштини, а Илка је и после Јевремовог погубљења наставила да се дружи с радикалским политичарима. Највише с Пером Тодоровићем и Рашом Милошевићем. У истражном поступку, међутим, није откривена повезаност радикалских првака са атентаторком. Све је указивало да је овај покушај убиства краља Милана представљао чин личне освете, који је, без ичијег наговора и крајње невешто, предузела једна очајна, али и куражна удовица. Након изрицања судске пресуде она је самој себи пресудила у затворској ћелији.

Милан је, пак, поводом Илкиног атентата, који је назвао „срећним случајем“, имао сасвим друге планове. Недоказано учешће радикала у антетату на њега Милан је намеравао да искористи као повод за извођење државног удара и затварање радикалског главног одбора. „Код нас се, у оваквим приликама, истрага никада не води да се дозна права истина, него да се постигне један политички резултат.“ [36] Миланова политичка рачуница сводила се на елиминацију радикала из предстојеће изборне трке, у којој његови послушни напредњаци нису имали ни теоретске шансе за победу.

У тим својим плановима он је, неочекивано, наишао на млаки отпор својих ментора у Бечу, који су му постављали бројна питање у вези са предузимањем даљих корака. Подршку за извођење државног удара није добио ни од својих напредњачких министара. Резолутни Пироћанац је одмах поднео оставку, чим је Милан затражио затварање радикалског главног одбора. Утучени Гарашанин је помињао своје одступање из владе, или замену челне позиције у министарству унутрашњих дела за спокојнији положај у министарству грађевина. А престрашени Чедомиљ Мијатовић изразио је аустроугарском посланику жељу да побегне у Енглеску и кандидовао се за нашег посланика у тој земљи.

С тако уморним и обесхрабреним људима краљ није смео загазити у државни удар.“[37]

Ипак, најоригиналнији али и најбизарнији покушај да дођу главе краљу Милану, осмислили су Смедеревци. Они су на Милана извршили „најгнуснији антетат у историји“, који се у политичкој литературе помиње и као „смедеревски намештај“. Смедеревци, који су већином били антиобреновићевци, пререзали су даске на поду нужника у који се запутио краљ. Али су их уклопили тако вешто да нико, па ни Милан, није могао да уочи постављену замку. „Краљ је пропао кроз под у нужнику и удавио би се у тој одвартној јами да се није досетио да пуца из револвера, те су га извукли и једва повратили у живот.“ [38]

Иза „најгнуснијег атентата у историји“ остале су, ипак, једна мудра поука и једна симболична порука. Оне заједно и подсећају и опомињу да се она одвратна јама из Смедерева не да затрпати и да се лако претвара у општу јаму историје,  која је увек спремна да прими бројне кандидате из редова домаћих туђина.


[1] Гргур Јакшић : Из новије српске историје. Абдикација краља Милана и друге расправе, Просвета, Београд, 1953, стр, 194-195.

[2] Исто

[3] Dragana Gnjatović : Stari državni dugovi. Prilog ekonomskoj i političkoj istoriji Srbije i Jugoslavije 1862-1941“, Ekonomski institut, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1991

Војислав Ј. Вукчевић : „Пад Генералне уније и проглас Краљевине (1882)“, Глас САН, бр. CCXVIII, књ. 4 (1956)

[4] Слободан Јовановић : „Влада Милана Обреновића“, књига друга (1878-1889), Сабрана дела Слободана Јовановића, БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ, Београд, 1990, стр53.

[5] „Шта ја знам о едавању железничке концесије Бонтуу“, „Политика, од 18-21. маја 1932.

[6] Владимир Јовановић : „Успомене“, БИГЗ, Београд, 1988.

[7] Као под 4, стр. 119.

[8] Војислав Ј. Вучковић : „Пад Генералне уније и проглас Краљевине (1882)“, Глас САН, бр. CCXVIII, књ. 4, стр 57.

[9] Опширније у др Ђоко Слијепчевић : Историја Српске православне цркве“, друга књига, БИГЗ, Београд, 1991.

[10] Живан Живановић : „Политичка историја Србије“, књига друга, Геца Кон, Београд, 1923, стр. 187.

[11] Исто, стр 138.

[12] Као под 1, стр. 79.

[13] Исто

[14] Радован Калабић : „Грофовска времена“, Eseloge, Београд, 2009, стр. 44.

[15] Као под 1, стр. 105.

[16] Исто

[17] Као под 9, стр. 354.

[18] Опширније у Душко М. Ковачевић : „Србија и Русија 1878-1889“, Историјски институт, Београд, 2003.

[19] Као под 1, стр. 105.

[20] Исто, стр. 105-118.

[21] Исто

[22] Као под 17, стр. 276.

[23] Опширније у Војислав Ј. Вучковић : „Дипломатска историја српско-бугарског рата“, Научно дело, Београд, 1956.

[24] Исто, стр, 50-54.

[25] Исто, стр. 54-57.

[26] С. И. Данченко : „Развитие сербскои государствености и Росиа 1878-1903 гг“, Москва, 1996, стр. 179.

[27] Војислав Ј. Вучковић : „Покушај краља Милана да се кандидује на бугарски престо (1887), Глас САН, CCXXVI, 1957, стр. 123-125

[28] Прота Алекса Илић :  „Моји доживљаји„ , Београд, 1931, стр. 102.

[29] Као под 1, стр. 168-169.

[30] Исто

[31] Др Андреј Јелачић : „Русија и Балкан – преглед политичких и културних веза Русије и балканских земаља 866-1940, Београд, 1940. (htp;// www. scribid.com/doc,/5493093/)

[32] Војвода Живојин Мишић : „Моје успомене“, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 153.

[33] Даргољуб Р. Живојиновић : „Краљ Петар I Карађорђевић, у отаџбини 1903-1914“, БИГЗ, Београд, стр. 152.

[34] Milan M. Stojadinović : „Ni rat ni pakt“, Otokar Keršovani, Rijeka, 1970, str. 221.

[35] Милан Јовановић Стојимировић : „Силуете старог Београда“, треће допуњено издање,Просвета, Београд, 2008, стр. 213-214.

[36] Слободан Јовановић : „Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858)“, друго допуњено издање,  Издавачка књижарница Напредак, Београд, 1925, стр. 157.

[37] Као под 4, стр.160.

[38] Као под 34, стр. 224.

Извор – vaseljenska.com

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s