Студенти-четници

Posted: 11. априла 2014. in Историјске личности

Почетак 1905. расветљен убиством проте Ташка као пламеном, још увек под сећањем на ропство Дама Грујева и пун престижа Мицковог имена, донео је нову борбеност и силно националистичко сремљење. Све је захватила опојност четништва. По ашчиницима, где су се у вече скупљали уморни, прљави печалбари, у Војној Академији, по гимназијским дружинама, на Универзитету и у касарнама, свугде су бујале жеље за четовањем. Када су му неразвијеном и слабом спречили да буде комита, убио се шабачки гимазиста Суботић.
aEgfq6ddY4EСтуденти из Побратимства основали су свој тајни клуб Ослобођење, чији је председник био студент права Милан Гавриловић, који је са Миомиром Миленовићем, Дулом Димитријевићем и још неколико другова покренуо и лист истог имена, појачавајући силно узбурканост.    У Врању, Београду, Крагујевцу, Крушевцу, по свим местима Србије прикупљали су се тајно четници, одбори су делили оружје и чете су стваране.    Једне ноћи иза закључаних врата мале собе у Бајлоновој пивници, где су се крадом скупљали, чланови Ослобођења решили су да пошаљу тројицу другова у Стару Србију и Македонију да би њихов извештај био основа за акцију коју су намеравали повести.    Милан Гавриловић, Рада Луковић и Илија Шуменковић, биле су те три претече студентског четничког покрета.    Почетком јануара попели су се једне вечери весело и брзо, као да полазе на излет, у вагон који их је ка Скопљу понео. Већ сутра дан изјутра приљубљујући лица уз смрзнута окна, угледали су кроз вејавицу прве турске војнике и колаџије у Зибевчу.    У Скопљу су их чекали чланови четничког одбора. Научили су их опрезности, упутили су их на људе са којима да се састану и којима смеју да се повере. Тру млада студента имали су свугде да објаве скори долазак чета.    Читав је дан трајао дуги пут фајтоном крај Треске и кроз слеђене клисуре. У снежном вихору сретали су само нејасне згрчене беле сенке арнаутске и псе крај села који су дивље уралали. У мрак су стигли промрзли у Тетово где их је учитељ Митар Шешлија очекивао. Шушменковић се разболео и остао, а Луковић и Гавриловић, опет у отвореним колима наставили су пут за Гостивар.    Кроз бескрајна полошка поља заравњена од снега, просецана леденим ветром са Шаре, заборављена од Бога, путовала су два младића тражећи погледом маглу поречких планина.    Када су улазили у Гостивар прошли су поред џамије. Оџа је са минара прекинуо вечерњу молитву. Угледао је два шешира.    Фајтон се зауставио пред кућом нашег свештеника. Тек су се гости иплели на доксат, а већ је се стотина Арнаута искупила пред кућом.

LaF4wjAWRswПрва два шешира која су ушла у Гостивар била су повод за муслиманску узбуну. Чинило се да ће сваког тренутка побуна избити.    Убрзо је стигао и заптија са позивом кајмакамовим да младичи са шеширом одмах дођу код њега. Пошли су заједно са свештеником.    У празној соби, кроз коју је пролазио несметано зимски ветар, седео је крај стола, грејан са једне стране мангалом, кајмакам. Једно зарђало перо, сува мастионица и одсуство ма и најмањег комадића хартије показивало је да кајмакам све своје послове усмено свршава.    Свештеник који их је дове, пун ропског страха, пао је ничице пред кајмакамом ударајући теменом о даске пода.    „Дижи се попе“, гурали су га младићи ногом.    Кајмакам са неколико француских речи, употребљавајући чешће свештеника као тумача, наредио им је да одмах напусте Гостивар, јер он не може да заштити њихове животе.    У ноћи истом фајтоном, укочени од зиме, под ветром који је јурио све јаче са Шар планине, враћала су се два студента за Тетово.    На половини пута привукла их је мутна светлост малих прозора на хану. Отишли су да се огреју. У ниској соби, на овчим кожама, лежало је десетак Арнаута. Пушили су, ћутали и држали пушке крај себе.    Нико није ни погледао два путника са шеширима који су ушли заједно са зимским дахом и поручили каву. Да би се раскинули непријатну, тешку тишину пуну неизвесности и претњи, два студента отпочела су да нуде дуван Арнаутима. Сви су узимали лаганим покретом руке, коју су приносили челу и настављали да пуше. Ни једна реч није била изговорена. Њихов вођа лежао је и даље загледан у пламен и чинило се да не види ни дошљаке ни њихове пружене табакере. Он је остајао једнако сам не желећи никаквог додира, поклона ни познанства.    Неспокојни, промрзли, касно у ноћ стигли су Луковић и Гавриловић у Тетово и са Шуменковићем преко Скопља продужили за Солун.   Конзул Влада Љотић дочекао је младе људе предусретљиво и упознао их са једним необичним гостом, са којим није знао шта да ради, а који је код њега потражио склониште. Високи црномањасти младић збуњено им је пружио руку на којој је палац био откинут, да одмах по поздраву своју осакаћену шаку сакрије у дугу косу, кроз коју је провлачио нервозним покретом.

600hzdqBMuUРекао им је да се зове Грдан Вардарски, али им је касније, када су остали сами уз вино, признао да је он Ђорђе Ђерђиковић, негдашњи србски официр и бугарски комитски војвода, Југословен, чија је највећа жеља била да оствари заједнички рад Срба и Бугара.    Дошао је био у Солун да у солунском крају образује србске чете које би заједно са бугарским радиле, али су му власти ушле у траг, комитет бугарски га је гонио, што је прешао Србима, и он је потражио азил у конзулату не говорећи конзулу ништа о својој неуспелој мисији.    Жалио се како га нигде не разумеју и како му нико не верује.    Из Солуна, Шушменковић, Луковић и Гавриловић дошли су у Битољ. Четнички одбор чији је председник био Алекса Јовановић, професор, а чланови Јован Ћирковић, секретар митрополита Поликарпа, бивши учитељ Јован Михајловић и професор Риста Скакаљевић, дочекао их је радосно. Њихов боравак био је продужен запалењем плућа које је Гавриловић у Битољу добио.    Када је после три недеље оздравио пошли су натраг за Београд. Говорили су општим неодређеним речима о страдањима Срба на Југу на скупу Побратимства. На ничним тајним седницама Ослобођења Гавриловић је тражио међу својим друговима комите. Сутра дан у својој соби Гавриловић је био четрнаести. Из четничког одбора јављено је да ће се примити само два нова друга. Једно је право Гавриловић за себе држао, а друго су њих 13 вукли судбоносну шибицу. Тринаесту кратку, комитску, извукао је Јован Алексић, студент филозофије.    Возом до Бање, према четничком обичају, па потом пешке по мраку стигли су Гавриловић и Алексић у Врање. Бацета их је сачекао, да им одело и оружје и исте ноћи са неколико циглара, ашчија и фурунџија, који су постали комите, испратио их је до Буштрања. Изљубили су се и весело прешли границу у четничком низу за путовођом. На козјаку су нашли Илију Пчињског.    За њима су стизали и остали другови. Међу првим Љуба Нешић, Љуба Јездић правник и бивши питомац Војне Академије и Љуба Јовановић-Чупа, који су прешли са Ђорђем Скопљанцем. Рањен у руку на Дренку, Ђорђе се вратио у Србију, а Љуба Јездић је његову чету повео. По првом топлом пролетњем ветру, под којим се лишће развија понео је ново, војводско име Развогора.

Централни Четнички Одбор, поред Кола Србских Сестара и Друштва Св. Саве добио је 23. јануара 1905. нове помагаче. Основан је одбор Србске Браће чији је председник постао Голуб Јањић.    Сви су они стварали, опремали, помагали четништво, које се, не нашавши помоћи од државе, издржавало добровољним прилозима и новчаном помоћи, коју им је Београдска Задруга стално давала. Осећали су сви они смисао и величину циља своје помоћи.

Пред великом четничком навалом, пред осудним решењем за борбу покушао је др Гођевац још једном да постави споразум са Бугарима. Мисцко фурунџија, негдашњи комита, однео је у Софију писмо представитељу на вниште работи др Татарчеву:    „Пре него што почнемо борбу и проспемо крв дужност ми је пред историјом и пред народом да вас поново позовем на заједнички рад. Падаће иначе главе и ваше и наше.    Грех и злочин био би ако ми вође пре тога не би покушали да се споразумемо.    Молим вас да се састанемо где хоћете: у Београду, Софији, Бечу или Цириху, да не би водили наше људе једне против других.“    Др Татарчев је вратио натраг писмо. На полеђини написао је оловком:    „Од тази работа ич да си не береш гајле.“

Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 176

Објавио Србско царство 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s