КРАТАК ПРИКАЗ ЖИВОТА ПРОТЕ СТЕВАНА ДИМИТРИЈЕВИЋА (1866-1953)

Posted: 10. априла 2014. in Историјске личности

10001304_281649488664553_844899533_nГ-ђа Зорица Пелеш, публициста

Aпстракт : Рад је посвећен 140-ој годишњици Богословско- учитељске школе у Призрену.

Прота Стеван Димитријевић био је један од ректора ( 1899-1903; 1911-1920) ове школе, која је била јединствен расадник српске мисли на територији Отоманске империје. Због његових огромних заслуга за ову школу и тамошњи српски народ грађани Призрена су га прогласили својим почасним грађанином.  Припадао је плејади српских великана који су одиграли велику улогу у очувању Српске православне цркве и српске државе, вршећи неуморно своју просветну, научну  и културну мисију.     Најзаслужнији је што је манастир Хиландар остао у српским рукама (1905-1911). Оснивач је и први декан Православно-богословског факултета Универзитета у Београду, који га је прогласио (1936) првим почасним доктoром богoсловске струке ( doctor honoris causae). Указом Његовог Краљевског Височанства Ђорђа II, краља Грчке, проглашен је почасним доктором Атинског универзитета (1937). Био је професор петорице српских патријарха : Варнаве, Гаврила Дожића, Германа, Павла и садашњег Иринеја, као и двојице светитеља :  св.владике Николаја Велимировића и св. Јована Шангајског.

Кључне речи : Богословско-учитељска школа у Призрену ректор, прота, Стеван Димитријевић, Алексинац, Кијев, Хиландар, Православни богословски факултет у Београду, декан, Одеса, „светац“.

1480640_238085079687661_2019543868_nПро­та Сте­ван Ди­ми­три­је­вић је, по ре­чи­ма ње­го­вог уче­ни­ка св. вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа, „јед­на од лич­но­сти ко­ја је обе­ле­жи­ла пр­ву по­ло­ви­ну про­шлог сто­ле­ћа“. Због све­га што је ура­дио за срп­ски на­род на ју­гу Ср­би­је, а по­себ­но на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, он га је на­звао „ан­ђео бож­ји за ју­жну Ср­би­ју“.

 – Ли­чио је „на ста­ро­за­вет­не про­ро­ке и имао је де­чи­ју не­зло­би­вост“ ( Ж.Маринковић).

 – „Стево Димитријевић је… својим патриотским радом с ону стра­ну Ка­ча­ни­ка толико учинио да је у очи­ма та­мо­шњег на­ро­да, ка­ко је пи­сао наш про­сла­вље­ни књи­жев­ник Пе­тар Ко­чић, по­стао као не­ки с в е т а ц, као не­ка за­го­нет­на, мит­ска лич­ност“.

 – У Оде­си, из­му­че­ној не­за­пам­ће­ном гла­ђу 1923. го­ди­не, на­род га је та­ко­ђе, по ре­чи­ма Ли­ди­је Тро­иц­ке – же­не чу­ве­ног про­фе­со­ра Прав­ног фа­кул­те­та Сер­ги­ја Вик­то­ро­ви­ча Тро­иц­ког, „сма­трао с в е ц е м“.

 – Био је „жи­ва ен­ци­кло­пе­ди­ја на но­га­ма“ (Душан Дачић).

 – Пе­то­ри­ци срп­ских па­три­јар­ха про­та Сте­ва био је про­фе­сор: Вар­на­ви, Га­ври­лу До­жи­ћу, Гер­ма­ну, Па­влу и са­да­шњем Ири­не­ју, коме је био председник испитне комисије на матури у Призренскј богослвији.

 – Ње­го­ви сту­ден­ти би­ли су и не­ки ар­хи­је­ре­ји ру­ски, за­тим ве­ћи­на про­фе­со­ра са чу­ве­ног Ру­ског бо­го­слов­ског ин­сти­ту­та у Па­ри­зу, бу­гар­ски па­три­јарх Ки­рил, као и не­ко­ли­ко вр­ло углед­них ал­бан­ских и ру­мун­ских све­ште­ни­ка.

 – Био је уте­ме­љи­вач Пра­во­слав­ног бо­го­слов­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду и ње­гов пр­ви де­кан и пр­ви про­фе­сор Исто­ри­је срп­ске пра­во­слав­не цр­кве.

 – Био је „ду­ша и дух и ум тог фа­кул­те­та“, ка­ко је о ње­му пи­сао св. вла­ди­ка Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић.

 Био је са­вет­ник срп­ских па­три­јар­ха, ми­тро­по­ли­та и епи­ско­па у мно­гим те­шким си­ту­а­ци­ја­ма.

 – За­сту­пао је Срп­ску пра­во­слав­ну цр­кву и Бо­го­слов­ски фа­кул­тет на ме­ђу­цр­кве­ним и на­уч­ним ску­по­ви­ма.

 – Био је де­ле­гат Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у Ца­ри­гра­ду у ве­зи по­ди­за­ња на­ше Цр­кве на сте­пен па­три­јар­ши­је.

 – За­вр­шио је 1884. г. Бо­го­сло­ви­ју бе­о­град­ску и јед­но вре­ме ра­дио као ве­ро­у­чи­тељ у се­лу Да­ро­са­ви код Аран­ђе­лов­ца, а по­том на Ушћу код Обре­нов­ца и у Ли­пов­цу код род­ног Алек­син­ца. У Ли­пов­цу је на­пи­сао при­руч­ник „Ма­ли во­ћар за шко­лу и на­род“.

 Prota-Stevan-Dimitrijevic– У Ни­шу је ра­дио као пи­сар Ду­хов­ног су­да и хо­но­рар­ни ве­ро­у­чи­тељ у Ни­шкој гим­на­зи­ји, у ко­јој је та­да ра­дио као про­фе­сор и наш про­сла­вље­ни књи­жев­ник Сте­ва Сре­мац.

– Ми­тро­по­лит Ми­ха­и­ло га је у Бе­о­гра­ду 1890. го­ди­не ру­ко­по­ло­жио за ђа­ко­на.

– Епи­скоп ни­шки Ино­кен­ти­је ру­ко­по­ло­жио га је 1894. го­ди­не за све­ште­ни­ка.

– На пред­лог ми­тро­по­ли­та Ми­ха­и­ла 1894. го­ди­не од­ла­зи у Ру­си­ју на сту­ди­је у Ки­јев у чу­ве­ну Ду­хов­ну ака­де­ми­ју.

– 1898. гди­не за­вр­шио је Ду­хов­ну ака­де­ми­ју у Ки­је­ву.

– Цр­кве­но–ар­хе­о­ло­шко дру­штво при Ки­јев­ској ду­хов­ној ака­де­ми­ји иза­бра­ло га је 25. ја­ну­а­ра 1899. го­ди­не за сво­га до­пи­сно­га чла­на.

– То­ком сту­ди­ја ве­ли­ки део вре­ме­на про­вео је ис­тра­жу­ју­ћи по ру­ским ар­хи­ви­ма у Ки­је­ву и Мо­скви.

– Сте­пен кан­ди­да­та бо­го­сло­вља до­био је за из­ра­ђе­ну рас­пра­ву „Од­ла­же­ња срп­ских ду­хов­них ли­ца у Ру­си­ју у вре­ме­ну од XVI до XVI­II и по­сле­ди­це тих од­ла­же­ња“.

– 3. ма­ја 1899. го­ди­не по­ло­жио је про­фе­сор­ски ис­пит.

– 24. ма­ја 1899. го­ди­не кра­љев­ским ука­зом по­ста­вљен је за­про­фе­со­ра Бо­го­сло­ви­је у Бе­о­гра­ду.

– 15. октoбра 1899. го­ди­не по­стао је рек­тор чу­ве­не Бо­го­слов­ско-учи­тељ­ске шко­ле у При­зре­ну.

– По до­ла­ску у При­зрен, уз по­моћ сво­јих ђа­ка, подигао је на ка­ме­ни­том ме­сту пре­кра­сан ви­но­град, школ­ски врт и по­врт­њак.

– 1900. го­ди­не из­вр­шио је ре­фор­му на­ста­ве у Бо­го­слов­ско-учи­тељ­ској шко­ли у При­зре­ну, омо­гу­ћив­ши та­ко ве­ли­ком бро­ју срп­ске де­це из Бо­сне и Хер­це­го­ви­не шко­ло­ва­ње у тој шко­ли.

– У мр­твач­ким сан­ду­ци­ма пре­но­сио је књи­ге за бо­го­слов­ску би­бли­о­те­ку.

– Осно­вао је пр­ву срп­ску бан­ку 1900. го­ди­не у При­зре­ну под име­ном „Фонд цр­кве Св. Ђор­ђа“ за по­моћ пре­за­ду­же­ним Ср­би­ма.

– Мар­та ме­се­ца 1901. го­ди­не ми­тро­по­лит ра­шко-при­зрен­ски Ни­ћи­фор про­из­вео га је у про­то­је­ре­ја.

– У апри­лу 1901. го­ди­не по­стао је члан Ду­хов­ног су­да.

            – 1902. го­ди­не осно­вао је при Бо­го­сло­ви­ји у При­зре­ну Тр­го­вач­ко-за­на­тлиј­ску не­дељ­ну шко­лу и анал­фа­бет­ски курс

– Осно­вао је 1902. го­ди­не и ро­до­љу­би­во аги­та­ци­о­ни фонд Св. Си­ме­о­на.

– Ма­на­стир Де­ча­ни остао је та­да са­чу­ван за­хва­љу­ју­ћи ње­го­вим на­по­ри­ма, као и мно­ги дру­ги ма­на­сти­ри у Ста­рој Ср­би­ји и Ма­ће­до­ни­ји.

– 31. ок­то­бра 1903. го­ди­не по­ста­вљен је за про­фе­со­ра Пр­ве бе­о­град­ске гим­на­зи­је.

– У ав­гу­сту 1904. го­ди­не по­ста­вљен је за ди­рек­то­ра Срп­ске гим­на­зи­је и Учи­тељ­ске шко­ле у Ско­пљу.

– У но­вем­бру 1905. го­ди­не од­ла­зи на Хи­лан­дар као ре­фе­рент за хи­лан­дар­ске по­сло­ве при Ге­не­рал­ном кон­зу­ла­ту Кра­ље­ви­не Ср­би­је у Со­лу­ну.

– У ја­ну­а­ру 1906. го­ди­не у Хи­лан­да­ру отва­ра пр­ву шко­лу за мо­на­хе.

– То­ком бо­рав­ка у Хи­лан­да­ру у стал­ној је пре­пи­сци са Срп­ском кра­љев­ском ака­де­ми­јом и кон­зу­лом Вла­ди­ми­ром Љо­ти­ћем.

– У фе­бру­а­ру 1910. го­ди­не ор­га­ни­зо­вао је до­ла­зак кра­ља Пе­тра I Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа у Хи­лан­дар.

– Нај­за­слу­жни­ји је што је ма­на­стир Хи­лан­дар остао срп­ски.

– Уче­ство­вао је у пи­са­њу Уста­ва Све­те го­ре.

– У ма­ју 1911. го­ди­не из Хи­лан­да­ра до­ла­зи на ме­сто рек­то­ра При­зрен­ске бо­го­сло­ви­је.

– У ју­ну 1911. го­ди­не са сво­јим ђа­ци­ма до­че­ку­је сул­та­на у При­шти­ни и по­том кре­ћу на екс­кур­зи­ју по Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји.

– Вр­ши при­пре­ме за ко­нач­но осло­бо­ђе­ње од Ту­ра­ка, до­но­се­ћи оруж­је у мр­твач­ким сан­ду­ци­ма у При­зрен.

– Ко­ман­да Тре­ће ар­ми­је би­ла је сме­ште­на у згра­ди са­ме Бо­го­сло­ви­је, где су вр­ше­не по­след­ње при­пре­ме за осло­бо­ђе­ње.

– У Пр­вом бал­кан­ском ра­ту био је све­ште­ник до­бро­во­љац у Тре­ћој ар­ми­ји под ко­ман­дом ђе­не­ра­ла Бо­же Јан­ко­ви­ћа.

– По­сле осло­бо­ђе­ња ње­го­вом за­слу­гом осно­ва­не су две вој­не бол­ни­це у При­зре­ну.

– Пру­жао је ве­ли­ку по­моћ на­шој вој­сци у са­ни­тет­ском ма­те­ри­ја­лу и на­ба­вљао по­сте­љи­ну, ја­сту­ке, ду­ше­ке и ће­бад за ра­ње­ни­ке.

– Осни­вач је под­од­бо­ра Цр­ве­ног кр­ста у При­зре­ну и ње­гов пр­ви пред­сед­ник.

– 1913. го­ди­не са сво­јим ђа­ци­ма бра­нио је При­зрен до до­ла­ска ре­гу­лар­не срп­ске вој­ске из Ско­пља.

– Осмог апри­ла 1913. го­ди­не Вр­хов­на ко­ман­да из Ско­пља по­ста­ви­ла га је за ад­ми­ни­стра­то­ра Ра­шко–при­зрен­ске епар­хи­је.

– То­ком Осло­бо­ди­лач­ких ра­то­ва ак­тив­но је са­ра­ђи­вао са на­шом по­зна­том сли­кар­ком На­де­ждом Пе­тро­вић, ко­ја је ра­ди­ла у При­зре­ну као бол­ни­чар­ка.

– Пред по­че­так Пр­вог свет­ског ра­та про­та Сте­ва по­ста­вљен је по­но­во на ме­сто про­фе­со­ра у Пр­вој бе­о­град­ској гим­на­зи­ји, али ипак оста­је у При­зре­ну.

– 23. сеп­тем­бра 1914. го­ди­не кра­ље­вим ука­зом из Ни­ша до­би­ја по­но­во по­ста­вље­ње за рек­то­ра При­зрен­ске бо­го­сло­ви­је.

– Пред по­вла­че­ње срп­ске вла­де и вој­ске у је­сен 1915. го­ди­не пре­сто­ло­на­след­ник Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић спа­ва у про­ти­ном ста­ну у Бо­го­сло­ви­ји, у ко­јој су би­ли сме­ште­ни и ми­ни­стри, вој­ска и ма­са из­бе­гли­ца.

– По од­ла­ску кра­ља и вој­ске у При­зрен су ушли Бу­га­ри и про­ту Сте­ву ста­ви­ли у кућ­ни при­твор.

– Тре­ћег ја­ну­а­ра 1916. го­ди­не ин­тер­ни­ран је у Бу­гар­ску: пр­во у Кар­ло­во, а по­том у ло­гор у Ески Џу­ма­ји.

– Из ло­го­ра, одакле је пу­штен 3. но­вем­бра 1918, од­ла­зи пра­во у Ско­пље да са­ста­ви из­ве­штај о звер­стви­ма Бу­га­ра и стра­да­њу срп­ског све­штен­ства. По­том од­ла­зи на­крат­ко да оби­ђе ку­ћу у Алек­син­цу.

– 10. де­цем­бра 1918. г. до­ла­зи у При­зрен, где са че­тво­ри­цом на­став­ни­ка об­на­вља рад При­зрен­ске бо­го­сло­ви­је.

– У ле­то 1920. од­ла­зи у Бе­о­град, где по­ста­вља те­мељ Пра­во­слав­ном бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту и по­ста­је ње­гов пр­ви де­кан и пр­ви про­фе­сор Исто­ри­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве.

На­ла­зи по­сао и сме­штај ру­ској и украјинској бра­ћи из­бе­глој по­сле Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је.

– За ру­ску и украјинску бра­ћу, ко­ја су оста­ла под бољ­ше­вич­ком вла­шћу, при­ку­пља по­моћ пре­ко све­ште­ни­ка у Алек­син­цу.

– Мо­ли кра­ља Пе­тра да се и он за­у­зме и по­мог­не глад­ној и бо­ле­сној ру­ској и украјинскј бра­ћи, ко­ју је 1921. го­ди­не за­де­си­ла не­ви­ђе­на глад.

– Ет­но­граф­ски од­бор Срп­ске Кра­љев­ске Ака­де­ми­је иза­брао га је за свог чла­на ју­на 1922. го­ди­не.

– Од ју­на 1923. г. до сре­ди­не мар­та 1924. го­ди­не био је у Ру­си­ји (СССР) као иза­сла­ник Цр­ве­ног кр­ста Кра­ље­ви­не СХС, где је по­де­лио 50 то­на по­мо­ћи глад­ном ру­ском и укра­јин­ском на­ро­ду. Исто­вре­ме­но је био и иза­сла­ник срп­ског па­три­јар­ха Ди­ми­три­ја са за­дат­ком да ус­по­ста­ви поново од­нос Ру­ске и СПЦ.

– Са епи­ско­пом Ни­ко­ла­јем Ве­ли­ми­ро­ви­ћем 1930. је ор­га­ни­зо­вао пр­во по­кло­нич­ко пу­то­ва­ње од осло­бо­ђе­ња у Све­ту зе­мљу.

– Бе­о­град­ски уни­вер­зи­тет га је мар­та 1936. про­гла­сио за пр­вог по­ча­сног док­то­ра бо­го­сло­вља.

– Апри­ла 1936. оти­шао је у пен­зи­ју.

– Као де­ле­гат СПЦ био је но­вем­бра 1936. у Ати­ни на Кон­гре­су те­о­ло­га.

– Ука­зом грч­ког кра­ља Ђор­ђа II про­гла­шен је апри­ла 1937. за по­ча­сног док­то­ра Атин­ског уни­вер­зи­те­та.

– За вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та бри­нуо је уме­сто утам­ни­че­ног па­три­јар­ха До­жи­ћа о За­ду­жби­ни Си­ме Ан­дре­је­ви­ћа Игу­ма­но­ва и збри­ња­вао из­бе­гли­це.

Rz6g99UH-k0– Пред­ста­вљао је у фе­бру­а­ру 1945. СПЦ у Мо­скви на из­бо­ру ру­ског па­три­јар­ха.

– За чла­на Исто­риј­ског ин­сти­ту­та Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка иза­бран је 1947.

– Си­нод СПЦ име­но­вао га је де­цем­бра 1952. за чла­на Епар­хиј­ског са­ве­та Ар­хи­е­пи­ско­пи­је бе­о­град­ско-кар­ло­вач­ке.

– Об­ја­вио је ви­ше са­мо­стал­них пу­бли­ка­ци­ја и око 130 тек­сто­ва из обла­сти те­о­ло­ги­је и исто­ри­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве.

– Са­ку­пљао је за Љу­бу Сто­ја­но­ви­ћа ста­ре срп­ске за­пи­се и нат­пи­се.

– Био је највећи да­ро­да­вац На­род­не би­бли­о­те­ке у Бе­о­гра­ду, ко­јој је по­кло­нио пре­ко 600 рет­ких књи­га и ср­бу­ља.

– Био је ве­ли­ки да­ро­да­вац На­род­ног и Ет­но­граф­ског му­зе­ја у Бе­о­гра­ду.

– Му­зе­ју срп­ске зе­мље, да­на­шњем При­род­њач­ком му­зе­ју, да­ри­вао је мно­го пред­ме­та и у ње­му се и да­нас у Пе­тро­граф­ској збир­ци на­ла­зе два фо­си­ла ко­ја но­се његовo име – Dre­is­sen­sia Di­mi­tri­e­vi­ci и Mic­ro­me­la­nia Di­mi­tri­e­vi­ci.

– Об­ја­вио је до са­да нај­ста­ри­ји текст Све­то­сав­ске хим­не, чи­ји је пре­пис на­шао у Хи­лан­да­ру.

– Ус­пео је да про­на­ђе и зво­но Ка­ра­ђор­ђе­ве Ве­ли­ке шко­ле, ко­је су Тур­ци по­сле Ка­ра­ђор­ђе­вог устан­ка 1813. од­не­ли из Бе­о­гра­да.

– Два­де­сет го­ди­на био је пред­сед­ник Дру­штва св. Са­ве.

– Био је пред­сед­ник Све­ште­нич­ког удру­же­ња, члан Глав­ног од­бра Цр­ве­ног кр­ста Краљевине СХС, члан Глав­ног од­бо­ра Дру­штва за по­ди­за­ње Хра­ма св. Са­ве на Вра­ча­ру и мно­гих дру­гих дру­шта­ва.

– При­зрен­ци су га про­гла­си­ли по­ча­сним гра­ђа­ни­ном При­зре­на.

– Три го­ди­не је уре­ђи­вао Ве­сник срп­ске цр­кве.

– Имао је 23 од­ли­ко­ва­ња ди­на­сти­ја Обре­но­ви­ћа и Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, Српске православне цркве, Дру­штва Цр­ве­ног кр­ста и др.

– Тех­нич­ка шко­ла и јед­на ули­ца у Алек­син­цу но­си ње­го­во име.

Аутор – Зорица Пелеш

 

Advertisements
коментари
  1. Славиша Милојковић каже:

    Браво Зоко!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s