Мајор и војвода Војислав Танкосић (1880‐1915) ‐ венчан Србијом и смрћу

Posted: 2. априла 2014. in Историјске личности

Живео је свега 35 година. Неке владаре је убијао, друге свргавао, треће доводио на власт. Политичаре је често тукао и претио им.Скоро читав живот је био шпијун и члан тајних и завереничких организација. Волео је ратове, а неке је и сам отпочињао. Живео је кратко, али бурно: „Бљеснуо је и угасио се као комета.” Ко је заправо био овај тајанствени мајор са зашиљеним мусташима?

Танкосићи из Рукладе

Мајор и војвода Војислав Танкосић се родио у селу Руклада, недалеко од Уба, крај реке Тамнаве у Ваљевском срезу. Неки аутори наводе да његови преци воде порекло из Босне или Крајине. Као датуми његовог рођења наводе се 11. и 29. септембар и 16. октобар 1881 или 1880. године. Миљу, Војислављеву својеглаву и бунтовну мајку, против њене воље родитељи су обећали 30 година старијем казанџији Павлу Јовановићу. Како би се обећање одржало, Павле је Миљу отео са сеоског славља 1880. године. Званично венчање, захваљујући Миљиној пргавој нарави, одржано је тек после више од годину дана. Приче кажу да је Миља Павлу изродила чак тринаесторо деце, али да је услед разних, тада смртоносних болести и несрећа, зрелост доживело само четворо.

Породица Танкосић се преселила у Београд између 1888. и 1892. године. Настанили су се у кући у улици Краља Милутина бр. 19, а Војин отац Павле отворио је и с успехом водио казанџијску радњу негде у околини Позоришног трга (данашњег Трга Републике). Тек после доласка у Београд, породица је променила презиме у Танкосић. Причало се да је то било из страха од освете или у част неке траварке Танкосаве која је Јовановиће неговала и лечила за време једне епидемије. Међутим, највероватније су то учинили у част Војине бабе Танкосаве, жене веома цењене и поштоване у завичају Јовановића.

Немирни дух

tankosic1Воја је у Београду уписао II београдску гимназију. Из школских извештаја види се да су му далеко боље „ишли“ друштвени него природни предмети. Несташлуке из родног села наставио је и у престоници, па је зато из владања имао четворку. Шиља, како су га због ситне грађе другови звали, више је волео да лута Београдом него да похађа школу. Интересантно је да му је школски друг био Никодије Луњевица, млађи брат тадашње љубавнице Краља Александра Обреновића. Једне ноћи, неколико година касније, њих двојицу ће судбина на чудан начин спојити и потом заувек раздвојити.

Воја је важио за пргавог момка који лако плане, што су и његови родитељи убрзо увидели. Једном приликом после очевих батина родитељима је саопштио: „Одлучио сам да од данас ничије батине више не трпим и да свакога ко на мене руку дигне казним, а ако је од мене јачи, онда да га убијем!“ Када је, недуго затим, Павле испод Војиног кревета нашао кратку пушку „Глувару“, био је запрепашћен: „Црна Миљо, та ниси ваљда родила убицу!“ Миља се и сама правила зачуђеном, али јој је помало и годило што је њен син израстао у храброг младића који се не плаши ничега под капом небеском.

На очево задовољство, брзо је упијао тајне казанџијског заната, али је обојици било јасно да Воја неће бити казанџија. Од детињства је био задојен нацоналном епиком, и нетремице слушао очеве гусле крај огњишта у Рукладама. У Београду је био задивљен изгледом српских официра. Одрастао је у време када се пробуђена национална свест Срба све више уобличавала преко разних националних организација и када је свима било јасно да се приближава време почетка ратова за ослобођење и уједињење васколиког српства. Зато Војин избор официрског позива ни мало није зачудио оне који су га познавали. Чак је његов отац Павле био задовољан овим избором ‐ мислио је да ће Војна академија коначно „довести у ред“ и дисциплиновати његовог сина.

На Академији

Нижу школу Војне академије у Београду Војислав Танкосић је уписао 1899, као питомац 32. класе, у којој је био и Драгутин Гавриловић.Вредно је учио и дипломирао 1901. године као пети у рангу, од 186 питомаца.

Млади потпоручник Војислав Танкосић распоређен је у 6. пешадијски пук „Краљ Карол“ у Београду, и ту је на служби остао све до 1905. године.Свој осећај за правду, али и плаховиту нарав Танкосић је наставио да показује и као млад официр. Већ у јесен 1901. он је из једне београдске кафане избацио неке српске трговце из Аустроугарске који су погрдно говорили о сопственом народу и његовој слободи.Неће проћи дуго, а чаршија ће опет брујати о инциденту у који је умешан Танкосић.

Шамари за Черчила

Оновремена београдска штампа редовно је доносила извештаје из Бурског рата који се водио Јужној Африци (1899‐1902). Штампа, али и целокупна српска јавност, памтећи турски зулум, гајила је симпатије према Бурима и оштро критиковала британску империјалистичку политику. Винстон Черчил, британски дописник из Бурског рата, сазнао је за реакције у Србији и написао чланак у коме је с пуно презира говорио о Србима. Према овој легенди превод тог текста је, сав срдит, наглас у кафани читао млади потпоручник Војислав Танкосић, и том приликом се пред присутнима заклео да ће се, ако му се за то пружи прилика, осветити дотичном новинару: „Стока једна! Ако се тог Винстона икада дочепам, све ћу клевете да му наплатим!“

Винстон Черчил, као младић, добио батине у Београду од Воје Танкосића

Винстон Черчил, као младић, добио батине у Београду од Воје Танкосића

Годину дана касније, по свршетку рата, Винстон Черчил се Орјент експресом, од Цариграда преко Београда, враћао у Енглеску. Воз је у београдској железничкој станици боравио неколико сати, па је Черчил одлучио да се прошета градом и мало освежи. Неки поручник успео је да пронађе Воју у кафани „Зелени венац“ и да му јави за госта у Кнез Михаиловој улици: „Војо, онај твој Енглез, што нас оцрни, ено пије код Грчке Краљице!“Војислав Танкосић се стуштио узбрдо и пронашао Винстона Черчила у поменутој кафани. Прича казује да га је псовао и шамарао и да му је запретио да се не шали главом да икада више тако збори о српском народу. Престрављени Черчил је уз званично извињење и полицијску заштиту потом испраћен до железничке станице.

О томе није остао никакав писани траг, само шушкања по чаршији. Међутим, ова легенда је касније, добила шире размере, наравно на нивоу теорије завере. Черчил је, наводо, управо због овог догађаја мрзео Србе, нарочито Равногорце, наследнике четника којима је и Воја Танкосић припадао, па је зато подржао Тита и партизане у току II светског рата.

У завери

Још од времена када је био питомац Војне академије Воја није имао позитивно мишљење о краљу Александру Обреновићу. Није се слагао са његовом унутрашњом и спољном политиком, а посебно га је болела чињеница да је Александар доделио Орден Белог орла аустријском гувернеру окупиране Босне и Херцеговине, Бењамину Калају, највећем прогонитељу српства у БиХ и творцу „Бошњачке идеје“.

Женидба са Драгом Машин још више је погоршала мишљење војске о Краљу и његовој супрузи. Воја је већ јавно говорио да је „Краљ неодговоран а Краљица профукњача“. Врло брзо он се прикључио кругу завериника који су намеравали да свргну краљевски пар.Своју одлучност и приврженост завери Војислав Танкосић показао је у току великих демонстрација у Београду 23. марта 1903.

Херој улице

Приближавање Србије прагу уласка у отворену диктатуру и Краљев, заправо Краљичин, лични режим, изазвало је велике мартовске демонстрације 1903. године. Непосредни повод за избијање демонстрација биле су административне мере Владе усмерене на штету трговачких помоћника и шегрта. Трговачким помоћницима и шегртима су се на демонстрацијама продружили социјалисти, студенти, средњошколска омладина и бројни слободоумни Београђани, па је број демонстараната достигао и 50.000, што је била половина тадашње београдске популације.На Краљеву наредбу полиција и жандармерија су сурово разбијали демонстрације користећи и ватрено оружје: „Или разјурите ову гомилу, или нека плива у рођеној крви“. На барикадама је било доста повређених и рањених, а у близини Двора и Калемегдана било је и мртвих.Војска, која је послеподне послата да помогне посусталим жандармима, ставила се заправо у заштиту народа и на његову страну, али не одвише експлицитно, наравно, све у интересу очувања тајности официрске завере. Једним од водова изведеним на улице Београда тог дана командовао је и потпоручник Танкосић.Под његовом командом војници су заправо само фингирали противдемонстрантске активности, полако су се кретали кроз масу, штитили демонстранте од жандармерије, сакривали их по оближњим двориштима и жандармима давали погрешне информације о кретањима демонстраната. Војислав Танкосић је пред носом жандарма сакрио велику групу студената у пећине у Горњем граду на Калемегдану.Причало се и да је у току ноћи 23. на 24. марта обезбедио вођама демонстрација да се чамцима превезу преко Саве на територију Аустроугарске и тако избегну хапшење. Те вечери потпоручник Војислав Танскосић се, на запрепашћење своје мајке и укућана, кући вратио на необичан начин. Демостранти су га на рукама унели у двориште, уз клицање својим анђелима ‐ заштитницима, војсци и официрима.

str.6

У ноћи преврата

Танкосићев задатак у Мајском преврату био је да негде око 2 часа, пошто завереници заузму Двор, ухапси браћу Краљице Драге, Никодија и Николу и да их ликвидира. Они су доведени у касарну Дунавске дивизије и ту их је стрељао вод под командом потпоручника Танкосића. Двојица Луњевица су, поготово старији Никола, због своје ароганције и бахатог понашања, били веома омражени међу колегама официрима. Према казивањима очевидаца завереници су им се, у току хапшења, подругљиво обраћали са „Ваша Височанства“.

Немилосрдни егзекутор

Сусрет двојице бивших школских другова Војислава и Никодија пред стрељачким стројем био је дирљив. Луњевице су били преплашени, али изгледа свесни шта их чека. Према једној верзији Танкосић им је рекао: „Изљубите се јер ћете сада умрети“, а који трен потом је наредио паљбу. Према другој верзији Војислав их је прво понудио цигаретама. Пошто су повукли неколико дугих димова, браћа су се загрлила и изљубила, а потом је Никола, уз речи „Праштам ти, опрости и ти мени“ Војиславу у руку ставио неколико сребрњака. Танкосић је потом тргао руку и, док су новчићи још увек звечали по калдрми касарског дворишта, одјекнула је паљба.

Пламен четништва

Герилска борба српског народа који је још увек робовао под Турцима у Старој и Јужној Србији (данашњем Косову, Метохији и Македонији) одвијала се спонтано још од друге половине 19. века. У Београду 1902. почињу активности на институционализацији српске акције у јужним крајевима. Већ наредне 1903. године у Београду је основан Главни одбор Четничке акције, називан још и Српским комитетом, па отуда, према неким ауторима, и потиче друго име за четнике ‐ комите. Неће проћи дуго, а Танкосић ће постати један од најистакнутијих чланова Акције и један од њених најзначајнијих људи на терену.

Међу орловима

Воја Танкосић је већ у јесен 1903. године отишао на своју прву тајну мисију на територији Македоније. Од тада па све до избијања И балканског рата, он је више пута, тајно, различитим поводима боравио на територији Јужне и Старе Србије. Обављао је различите обавештајне задатке, прикупљао податке успостављао контакте и обавештајну мрежу. Подаци су били намењени Главном одбору Четничке акције, али их је касније користила и Обавештајна служба Српске војске, нарочито од када су почеле припреме за Балканске ратове и од када је Драгутин Димитријевић Апис постао начелник те службе.

Станислав Краков, један од хроничара историје четништва, у својеврсној споменици Четничке акције под насловом Пламен четништва, овако је описао Воју Танкосића из времена његове прве мисије: „Мали, неугледан, велике гргураве косе, у кратком тесном капуту са пасошем и изгледом трговачког помоћника који је дошао да сазна цене жита, Танкосић није могао да сакрије челични бљесак из немирних очију. Негдашњи сеоски дечак из Руклада у Тамнави, најогорченији завереник, преки судија браће Луњевица, повереник ђенерала Атанацковића и доктора Гођевца, потпоручник Танкосић је у своме маломе стасу носио џиновску снагу рушења и стварања. Необуздан, незадржан, смео, непознавајући страх и препреке, Танкосић је ширио око себе пламен четништва.“

Ватрено крштење

Своје ватрено крштење као четник Воја Танкосић је имао у бици на Челопеку, близу Куманова, против Турака и Арнаута, између 16. и 19. априла 1905. године. Недуго затим Војислав је, већ као војвода, командовао својом четом у бици код Велике Хоче, против Арнаута. Ко зна колико је непријатеља послао на онај свет војвода Танкосић, што куршумима из Мартинки и брзометки којима се цев често умела у борби прегрејати, што бомбама, које су у овим крајевима звали „јаблаке за Турците“. Био је изврстан стрелац. Јуришао је без трунке страха. Своје четнике није штедео у борби и на другим задацима, али је према њима био сажаљив у свим другим ситуацијама. Често им је и сам превијао ране. Волео је да освети сваког погинулог. Према издајницима је био крајње суров. Такав је био и према заробљеницима. Турци, Арнаути и Бугари нису имали милости за заробљене четнике, па није ни Воја за њих. Био је смртоносно прек, али никада мучитељ.

Те исте 1905. године и Војислављева сестра Милева (Мица, Мака) неко време је провела на служби у Скопљу, као учитељица, обављајући успут и обавештајне задатке за свога брата и Четничку акцију. Одлазила је и на двор и преносила поруке братовљеве поруке краљу Петру и престолонаследнику Александру.

Кућа као војни логор

Припреме за четовање на Југу одвијале су се у Танкосићевом логору за обуку четника у Ћуприји. Тамо су се четници увежбавали у пуцању, бацању бомби, минирању и другим неопходним вештинама, али су под будним оком војводе Танкосића стицали кондицију и челичили се за сурови живот по шумама и планинама.Походи су често отпочињали окупљањем у кући Танкосића у ул. Краља Милутина. Ту је двориште некада било препуно улогорених четника.На казанима се крчкао чувени мајка Миљин пасуљ, који памте многи који су код Танкосћа гостовали, и за који се причало да је претеча онога што је касније названо „српским војничким пасуљем“.

Војвода Воја Танкосић са својим четницима (седи у средини)

Често су пред полазак организоване и теревенке, за многе од четника и последња весеља у животу. Воја није био тврди моралиста. И сам је умео да ужива у животу пуним плућима. Волео је кафану, вино и жене, а и другима није замерао склоност ка пићу, сукњама и коцки, све док су своје дужности обављали беспрекорно. Сматрао је да се онима који „од својих кућа крећу мртви, да би се у борби родили“, не може много тога замерити. Борци су га обожавали. Један од њих оставио је следећи запис о своме војводи: „Просто, мораш да га волиш и поштујеш због бистрине схватања ствари, воље, одлучности и храбрости. Поштован је међу комитама као нико. Није било ниједног његовог четника који не би положио живот за њега. Био је стратег и организатор Гарибалдијевог калибра“.

Војислав Танкосић је заправо постао популаран међу свим патриотама у Србији. Сви они који су очекивали скоро ослобођење и уједињење српства са усхићењем и страхопоштовањем изговарали су његово име.

Народна одбрана

И поред великих успеха четника у Јужној и Старој Србији, њихоба делатност је једно време замрла, што због преговора и споразума са Бугарима 1905, што због међусобних политичких свађа и размирица самих војвода. Забележено је да је последњу велику акцију на територији Македоније извео управо Воја Танкосић са својим „Запорошцима“, како су звали његове четнике. Било је то у пролеће 1908, када су четници продрли све до Струмице и Малеша. Тада су се Танкосићеви четници тако жестоко сукобљавали са бугарским комитама да то замало није изазвало рат са Бугарском.

После анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1908, у Београду је основана организација Народна одбрана. Њен званични циљ био је „да ради на јачању витешког духа и физичке регенерације српског народа, оснивањем и помагањем стрељачких дружина и гимнастичких организација“. Незванично, њен рад је био усмерен на обавештајну делатност на територији БиХ и припремање герилске борбе, која би требала да претходи коначном ослобођењу ових простора. Танкосић је од оснивања био укључен у рад Народне одбране и био један од њених кључних чланова. Одмах је отпочео са врбовањем добровољаца за четничке јединице. Убрзо је широм Србије основано преко 200 одбора Народне одбране и уписано преко 5.000 добровољаца.

У сенци Црне руке

Потписи чланова организације Уједињење или смрт, на месту бр. 7 је потпис Воје Танкосића, а изнад њега потпис Драгутина Димитријевића Аписа

Три године касније део Мајских завереника, незадовољан званичном државном националном политиком основао је тајну организацију „Уједињење или смрт!“, коју су противници убрзо крстили у „Црна рука“. Међу 11 оснивача нашао се и Војислав Танкосић. Енглески историчар Др Ситон Вотсон, сматрао је Танкосића „човеком сирове душе, спремним на свако зло, па тиме и згодним средством у Аписовим рукама“. Наравно да Танкосић није био пуки извршитељ Аписових или било чијих замисли. Често је радио без ичијег знања и на своју руку, али је због својих особина заиста био најбољи Аписов пријатељ и сарадник. У свим њиховим заједничким акцијама Војислав Танкосић је увек имао извесну иницијативу дајући појединим подухватима свој лични печат. Забележено је да је пуковник Апис, када је ухапшен у Солуну 1917. године, рекао: „Е, да је мени жив мој Воја, не би ја допао мардеља“.

Песницом на Принца

Пријатељство принца престолонаследника Ђорђа Карађорђевића са Танкосићем, учвршћено када је Воја посредовао при упознавању принца Ђорђа са једном београдском дамом која му се допала. Међутим њихово пријатељство биће ускоро заувек раскинуто. Према једној причи потукли су се после једне кафанске расправе. Танкосић га је изазвао на двобој, али је двобој спречен. Према другој причи, принц Ђорђе је приликом постројавања почасног вода сматрао да су војници неуредно закопчани. Викао је на Танкосића сматрајући га одговорним и при том му опсовао мајку. Војислав Танкосић је на то реаговао тако што је Принца ударио песницом по сред лица. На доцнијем рапорту код краља Петра, Краљ се извињавао Танкосићу за плаховиту и неуравнотежену нарав свог сина, а Војислав Танкосић је прошао без икаквог укора.

Претње и батине

Није ово био ни први ни последњи пут да војвода Танкосић сукобе решава песницама или претњама. Кажу да је једном, негде крајем 1908, приметио фијакер министра Милована Миловановића у близини кафане Москва. Било је то време када су бивши завереници били у завади са министром, због његовог наводно превише попустљивог става према Бугарима у вези Македоније. Очевици причају да је Танкосић потрчао за фијакером, скочио на папучицу и министру рекао: „Миловане, пази шта радиш да те мрак не поједе!“ После овог сукоба Миловановић се свуда кретао само уз пратњу телохранитеља.

Војислав Танкосић је 1910. и 1911. године био задужен да у име Ђенералштаба контролише квалитет муниције која се у Француској производи за Србију. Није био задовољан квалитетом муниције, па је у више наврата преко штампе износио оптужбе против фабрике и српског председника комисије. Због тога га је у Народној скупштини критиковао радикалски посланик Петар Мишић. Војвода је одмах узвратио позивом на двобој, али ни до овог двобоја никада није дошло. Легенде кажу и да је Воја, 1913. године, у време сукоба са радикалима око приоритета војне и цивилне власти у Македонији, прво јавно ишамарао српског конзула у грчкој Живојина Балугџића, незадовољан његовим посредовањем у сукобу, а да је потом претио да ће лично да убеди Пашића тако што ће „да га повуче за браду“. Причало се да је и раније умео да се сукобљава са Пашићем, да је и њему ускакао у фијакер и „хватао га за гушу“. Неке приче казују и да је ускакао и у фијакер министра Стојана Протића и претио му да се не прихвата да буде министар војни, јер официри не воле да им цивили командују. Са једним пријатељем сачекао је Протића пред кућом и рекао му: „Да се не игра ватром, јер ће одлетети у ваздух заједно са кућом и целом фамилијом“.

Причало се и да је Воја био умешан у атентат на једног турског званичника који је требао да буде конзул у Београду. Пошто је тај званичник био умешан у злочине над Србима у Македонији, Танкосић није желео да му се такав убица „шепири по Београду“. Убијен је у Скопљу, бомбом подметутом испод аутомобила. Бројне су и приче о разним политичарима и јавним личностима којима су због „националних ствари“ претили Воја Танкосић или „Војини људи“. Према неким изворима Танкосић је још 1911. припремао атентат на Франца Фердинанда, а био је умешан и у два неуспела атентата на барона Славка Цуваја, хрватског бана, краљевског комесара у Хрватској (1912‐1913) и најдоследнијег спроводиоца аустроугарске антисловенске политике.

Млада Босна

На жалост, у периоду од 1909. до 1912. нема пуно података о делатностима војводе Танкосића. Обимна грађа аустроугарске обавештајне службе о њему још увек није до краја проучена.

Воја Танкосић усмерио је своје даље деловање на обавештајну активност у Босни. После Анексије БиХ 1908. године, када се активирала делатност Младе Босне (основане око 1904) он је био нека врста спољњег, придруженог члана ове организације и њена веза са Народном одбраном и Црном руком у Србији.

Тајна мисија

Пред само избијање Балканских ратова Танкосићева делатност се из Босне поново премешта на Југ. Танкосић је уочи Балканских ратова предводио једну од тајних обавештајно‐дипломатских мисија на Косову, чији је циљ био да се са најутицајнијим арнаутским вођом Исом Бољетинцем (1864‐1916) постигне договор, ако не о савезу у предстојећем рату са Турцима, оно бар о ненападању, односно неутралности арнаутских племена. Срби су и раније „пословали“ са Бољетинцем. Он је четницима набављао пушке, а Срби су са симпатијама гледали и подржавали устанке које је Бољетинац дизао против Турака. Међутим, Бољетинац је понекад био укључени у акције против Срба, као нпр. у отимање земљишта манастиру Високи Дечани.

Изгледа да је Бољетинац ипак одржао бесу дату Апису и Танкосићу и његови герилци ‐ „качаци“ нису нападали српске трупе 1912. године, али су се зато готово сва остала арнаутска племена ставила на страну Отоманске империје против Србије. Пресудила је сума од преко 2 милона круна којом су аустроугарске власти сваке године плаћали антисрпске делатности Арнаута на Косову и Метохији.

Иса и Воја су били људи исте ратничке и напрасите нарави. Њихов однос био је фер однос двојице ратника од којих сваки служи својим националним интересима. Причало се да су се приликом сусрета 1912. и побратимили. Међутим, изгледа да је од побратимства јачи повод за држање бесе Бољетинцу била чињеница да му је Танкосић за време оба Балканска рата, у Куршумлији, под строгом стражом четника, у кућном притвору држао два сина, као залог његовој беси.

Припреме за рат

Војини четници били су спремни већ у августу 1912, 2 месеца пре објаве рата. Формирано је 30‐ак комитских чета са око 4.000 четника. Војин Лапски (или како су га касније називали Куршумлијски) четнички одред бројао је око 250 бораца.У пролеће 1912. Војислав Танкосић је премештен у Штаб граничних трупа. Ближио се почетак рата са Турцима и требало је поново активирати четнике. Зато је Танкосић у Прокупљу поново покренуо камп за обуку добровољаца. Воја је вршио ригорозну контролу и селекцију кандидата, желећи да добије најквалитетније четничке јединице. Регрутацију је пролазило око 10 % кандидата. Тако тада није примио Гаврила Принципа, због његове слабе физичке конституције и слабог здравља, што му је Гаврило замерао до краја живота.

Битка код Мердара

Према ратном плану Танкосићеви четници требало је да зађу Турцима и Арнаутима иза леђа и отпочну акцију тек после отпочињања дејстава Моравске дивизије II позива. Међутим,Танкосићеви четници су заправо отпочели I балкански рат. Први су напали непријатеља, у ноћи између 2. и 3. октобра 1912, две недеље пред објаву рата, на караулама Репоња, и Мировци код Мердара и код села Васиљевци. У бици код Мердара Репоња је освојена, али су четници и поред изузетне храбрости морали да се повуку.Танкосић је, кажу, без проблема могао да спроведе план команде и да се неопажено провуче између турских караула и зађе им за леђа, али је намерно напао Турке, јер су се црнорукци плашили да се савезници, Бугари и Грци у последњем моменту не договоре са Турцима и тако одложе почетак рата. Према другој верзији први су чарку започели Арнаути, који су још 1. октобра упали на територију Србије.

Војин русвај

Не може се са сигурношћу рећи колико је баш овај самовољни потез Воје Танкосића придонео проблемима на овом делу фронта, али је сигурно да су српске трупе имале потешкоћа да овде овладају ситуацијом. У извештајима појединих команданата наводило се да је„дошао Воја Танкосић и направио русвај“. Четници су гинули са песмом на уснама. Танкосић им је строго наредио да ни по коју цену не остављају рањеника на милост и немилост Турцима. Турци су мртве четнике обавезно пљачкали, док су заробљенике мучили пекући их на ражњу живе, секући их полако ножевима. На крају се у ове борбе умешала и Моравска дивизија. Срби јесу имали око 1.500 мртвих и рањених, али је број Арнаута и Турака избачених из строја био троструко већи. Захваљујући свом угледу код високих војних команданата Танкосић је прошао без последица за деловање код Мердара. Унапређен је у мајорски чин, одликован је, а штампа је писала како је „усуд доделио храбрим четницима војводе Танкосића да буду ти који су српским армијама отворили врата за Косово“.

На челу свог четничког одреда војвода Танкосић поносно је умарширао у Приштину. Историчари нису сасвим сигурни где се у новембру 1912. налазио Танкосићев четнички одред и у саставу које јединице је дејствовао. Изгледа да је Воја опет радио на своју руку, без знања својих надређених. Према неким изворима највећи део одреда расформиран је после ослобођења Призрена, док други извори тврде да Танкосићев одред потом води борбе код Скопља, Битоља и Кичева. После И балканског рата, војвода Танкосић је више био ангажован у сукобима црнорукаца и радикала око Уредбе о приоритету и македонског питања, него на војним задацима. Могуће је да су Војини четници учествовали у гушењу Арнаутске побуне у сптембру 1913. године.

Хици у Сарајеву

Нема сумње да је војвода Танкосић био тај који је сарајевске атентаторе, у мају 1914, наоружао са пиштољима, муницијом, бомбама и бочицама са цијанкалијумом. Богослов из Босанске крупе и члан Младе Босне, Дјуро Шарац повезао је атентаторе са бившим комитом, службеником Државних железница, црнорукцем Миланом Цигановићем, а овај их је повезао са Танкосићем. Пиштоље и муницију је Танкосић купио за сопствени новац Белгијској индустријској агенцији од Шарла Дусеа, београдског представника Фабрик насионала из Херстала код Лијежа, док су бомбе набављене из државног магацина. Атентаторе је, на Танкосићев захтев, десетак дана на стрелишту Београдске стрељачке дружине код „Смутековца“ изнад Вајфертове пиваре обучавао познати правник, политичар и комита Драгиша Стојадиновић, вишеструки првак Србије и Југославије у стрељаштву 1908‐1927. Оружје је предато атентаторима у кафани Зелени венац (ул. Зелени венац бр. 16).

gavrilo sudjenje

После атентата, Војислав Танкосић је, уз Цигановића био једини српски држављанин који се под пуним именом и презименом спомињао у истрази аустроугарске полиције и у Ултиматуму аустроугарске владе Србији од 23. јула 1914: „Заверу чији је циљ био да се за време бављења у Сарајеву убије Надвојвода Фрања Фердинанд сковали су у Београду Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, лице под именом Милан Цигановић и Трифко Грабеж, а уз припомоћ мајора Воје Танкосића… Поред тога краљевска влада се обавезује… Да одмах притвори мајора Воју Танкосића и лице под именом Милана Цигановића, службеника српске државе, који су компромитовани резултатом сарајевске истраге“.

У апсу

Српска команда је, по наређењу Владе, заиста привела мајора Танкосића. То се догодило када су Танкосићеве комите већ биле мобилисане. Пре хапшења, његов надређени, пуковник Миливој Анђелковић Кајафа, такође бивши Мајски завереник, дозволио му је, да на сопствени захтев оде до куће и уништи поверљиву и компромитујућу личну архиву. Потом се Танкосић сам предао војним властима. Неколико дана провео је у притвору, али су његови Запорошци били улогоровани испред зграде. Ни у једном тренутку његове верне комите нису желеле да се одвоје од свог команданта. Пуковник Анђелковић је реферисао команди да „без Танкосића његов одред не може да се употреби у борби, а не може ни да се распусти без употребе силе“.

Потрага у Балкану

Мајор Војсилав Танкосић је по наређењу владе пуштен из притвора 26. јула 1914, јер „аустроугарска влада није доставила никакве доказе против њега“. Војини четници су прво учествовали у борбама за одбрану престонице, крајем јула и почетком августа 1914. Било је извесних жалби војних власти на њих да својим деловањем само провоцирају Аустријанце и изазивају снажније бомбардовање, што је делимично била истина. Било је и оптужби да су неки четници Воје Танкосића учествовали у пљачкама по граду, али је касније утврђено да се радило о неким разбојницима који су се представљали као четници и које су управо Војини Запорошци заробили и разоружали. Каснији извештаји су потврдили да су комите Воје Танкосића, између осталог патролирале градом и штитиле грађане и имовину у полунапуштеној престоници. (Магацин напомена: види текст „Уместо беле заставе, Београд је истакао три српске тробојке на тврђави…„)

Када су Аустроугари у децембру 1914. на кратко окупирали Београд, хотел Балкан су претворили у официрску кантину. Претходно су га више пута претресли од подрума до крова јер су знали да је у Балкану често одседао војвода Танкосић. Па и тада су десетак дана јели и пили у страху да им од некуда не излети „луди четнички мајор“.

Одред смрти

Руднички четнички одред, којим је командовао мајор Танкосић, у коме је неко време провела и чувена Милунка Савић, попуњаван је углавном добровољцима из Босне и Херцеговине у које је Воја имао највише поверења. Обављао је диверзије у позадини, осигурање крила регуларним трупама, обављање извиђачких и задатака претходнице. Учествовао је у борбама у току Церске битке, Битке на Дрини и Колубарске битке. Губици су и поред редовне попуне били огромни. Бројчано стање одреда умео је да спадне и на свега стотинак четника, па је та јединица, без сумње била прави одред смрти.

Последњи јуриш

Јесења офанзива Аустроугара, Немаца и Бугара на Србију, у јесен 1915, затекла је Танкосића као команданта једног мешовитог пука на обали Дунава, недалеко од Забеле. Ту су Војини четници бранили обалу од далеко надмоћнијег непријатеља. Танкосић је у једном окршају био лакше рањен у главу. Када се непријатељ више није могао зауставити повео је четнике у последњи јуриш. „Јунаци! За мном, ко хоће да погине!“, била је његова последња команда својим четницима.

Тог 18. октобра, једна немачка граната убила је двојицу, а ранила осморицу четника, међу њима и Танкосића. Шрапнел од гранате пробио му је грудни кош. „Уједоше ме“, рекао је и клонуо. Тако тешко рањеног, четници су га изнели из борбе, превили и на шаторском крилу носили три километра до места одакле је транспортован за Трстеник. Кажу да се на путу шалио. Војводи ипак није било спаса. Преминуо је два дана касније, 20. октобра, у војној болници.

Тајни гроб

Његов верни пратилац, четник Ђуро Шарац сахранио га је на Трстеничком гробљу. Међутим, пошто се српска војска повлачила а непријатељ све брже надирао, Шарац је откопао војводино тело и сахранио га на „тајној локацији“. Аустријанци нису веровали у његову погибију, јер је био од оних које „метак никада није хтео“. Одмах по окупацији Трстеника бацили су се у потрагу за Танкосићевим тајним гробом. Када су га ипак пронашли, извршили су експертизу и фотографисање. Фотографије су објављене у бечкој штампи уз следећи текст: „Крај Воји ТМађарске новине објављују чланак са сликом леша војводе Воје Танкосића који је аустроугарска војска ископала из гробаанкосићу. Демон светског рата, подстрекач убиства престолонаследника, Воја Танкосић, мајор српске војске, чије је изручење у Ултиматуму тражила наша влада од Србије. Мајора Танкосића сустигла је казна. У нашој балканској офанзиви он је погинуо…

 

На том месту оставили су незакопан, отворен ковчег са Танкосићевим телом „да му кости пси разносе и оглођу“. Један мештанин закопао га је на новој тајној локацији, обележеној саму њему познатим знаком, а када се рат завршио, на том месту му је поставио дрвени крст са именом.

Сахрана хероја

Гроб војводе Воје Танкосића на Новом Гробљу у Београду

У породичну гробницу на Новом гробљу у Београду, парцела IV, 2. ред, гобно место бр. 6, поред оца, мајка Миља је 1922. године пренела и посмртне остатке сина Војислава. Тело војводе Танкосића пренето је из Трстеника у Београд возом, 6. октобра, у пратњи мајке и четника. Два дана касније погребна поворка је кренула са Београдске железничке станице ка гробљу. Поворку су, поред родбине и пријатеља чинили и бивши саборци, 2 почасна вода војске, свештенство, ратни војни инвалиди и циганска музика, као и лафет на коме се налазио ковчег са телом војводе Танкосића. На ковчег, прекривен цвећем били су положени Танкосићева сабља и калпак. Лафет су пратили четници. Читаво време у Београду је пљуштала киша, али су се хиљаде људи тискале улицама да одају последњу почаст своме суграђанину, бранитељу и хероју. Мајор Танкосић сахрањен је уз звуке његове омиљене песме „Спремте се спремте четници”.

На споменику војводи Танкосићу уклесани су стихови:

Венац бесмртне славе

српска ти вила плете,

над твојим гробом, Војо,

комитске плачу чете“.

Све до своје смрти 1932. године, Војина мајка Миља држала је сваке године парастос своме сину у Вазнесењској цркви. Данас једна мала, слепа улица у Београду, на Врачару, носи име војводе Танкосића, као и улице у Нишу, Врању и Пожеги.

Вереник Србије и младожења смрти

Војвода Војислав Танкосић је био заклети нежења. Физички није био „богзна шта“, али је био леп мушкарац, маркантан, увек са зашиљеним брчићима, а када је четовао пуштао је и густу црну браду. Допадао се женама, више због своје харизме и витешког држања него због изгледа. Волео је женско друштво, али његов начин живота није одговарао чврстим везама, а камоли браку. Легенда каже да га је мајка једном приликом питала када мисли да се ожени? Одговорио јој је: „Ти знаш мајко да сам ја већ смртно заљубљен. Та моја љубав зове се Србија.“

Номен ест омен

Мајор Војислав Танкосић је тешко сналазио у мирнодопским условима, рат је био његово природно окружење. Човеку имена Војислав, као да је судбина одредила да му живот буду рат и слава. Важио је за ретко поштеног и непоткупљивог човека. Међутим, дубока убеђеност у исправност свих својих одлука доводила га је у сукобе са другим људима. То је створило ону другу, мрачну слику о њему.

Војислав Танкосић је увео значајне промене у дотадашњем начину четничке организације и деловања. До Танкосића (1878‐1903) четници су деловали у илегали и трудили се да буду што мање приметни. Не штетећи обавезној тајности и конспиративном деловању такве револуционарно герилске организације, мајор Танкосић их је извео на светлост дана. Некада се и у по бела дана кретао Београдаом у четничкој одори. Било је то наравно и из пркоса увек опрезним политичарима, као и из сопственог егзибиционизма, али је он тако доприносио и популаризацији Четничке акције. Сматрао је да се без шире акције и политичке и свенародне подршке не могу остварити српски национални циљеви. Захваљујући, између осталих, и њему, четници ће брзо постати не само симбол националне борбе српског народа за ослобођење и уједињење, већ и незамењив чинилац у политичком животу и војном деловању.

Аутори: Никола Гиљен и Јелена Мандић
Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“ http://www.принцезаоливерафонд.орг.рс
Извор: Башта Балкана

Магацин

Advertisements
коментари

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s