НЕПОЗНАТА ИСТОРИЈА: Словеначки вук, српска војска и ослобађање Словеније од Немаца

Posted: 1. априла 2014. in Први светски рат

СЛОВЕНАЧКИ ВУК КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО СРБЕ

rudolf-majsterУ Словенији се 23. новембар слави као државни празник, Дан Рудолфа Мајстера, словеначког генерала кога ниједна власт није волела због његових љубави. О њему се мало прича, а и кад се прича боље да се ћути. Тек од скоро стоје његови споменици и тог јесењег дана на њих се стављају венци цвећа. Али, ниједан цветић на гробове српских војника који су погинули за туђу земљу и туђу слободу, и то када је Први светски рат већ био завршен.

Ове стихове написао је, под псеудонимом Вук Славич, песник и генерал Рудолф Мајстер, највећи генерал и један од два највећа државника које је Словенија икада имала. Први који је након грофа Хермана И Цељског имао храбрости и снаге да планира и да се бори за словеначку земљу. Похорски Панчо Виља, који је успео да сачува простор за градњу будуће државе. Велики славенофил и србофил, који је због тога кажњаван не само у аустроугарској војсци, чији је најпре официр био, већ и касније, када су га због његових љубави, пријатељства и склоности отпору гурали под тепихе историје, да буде, на мала врата, поново пуштен тек након што је Словенија постала самостална држава.

Са додуше поприлично погубљених делова биографије, јер никада ниједној дневној политици генерал Рудолф Мајстер, војничког псеудонима Војанов, песничког Славич, није одговарао. Упркос томе, песник Вук Славич је, својим неспорним војничким и државничким заслугама, успео да преживи све прашњаве таване историје на којима је сакриван.

Драга браћо, српски војници

Крај Првог светског рата је у Бечу школовани војник Рудолф Мајстер, након службовања по Аустроугарском царству, дочекао с чином мајора аустроугарске војске, у Марибору. Словенија је тада била преплављена пораженим војскама, кроз Марибор су тутњали возови пуни војника који су повлачили, Аустроугарска монархија распала се, а мајор Рудолф Мајстер схватао је да би, захваљујући општем хаосу и играма великих сила, али и због неодлучности владе у Љубљани, Словенија могла да буде раскомадана.

Немачко Градско веће Марибора, 30. октобра 1918. године, проглашава Марибор, његову околину и Доњу Штајерску делом немачке Аустрије, пошто су Немци већина становништва. Два дана касније, 1. новембра, мајор Рудолф Мајстер, у мариборској касарни 26. стрељачког пука одбија да прихвати поменуту одлуку и присутним официрима каже:

„Марибор проглашавам југословенском територијом и преузимам, у име своје владе, војну команду над градом и целом Доњом Штајерском.” Изненађени Немци су ипак успели да на силу створе немачко-аустријске градске страже, односно Зелену гарду, која је од 3. новембра патролирала градом.

У Марибору је 7. новембра основана прва српска добровољачка чета, и то од 150 српских војника које је водио поручник Мирковић, а који су тих дана стигли са севера, из заробљеништва, у Шентиљ куда сад води словеначко-аустријска граница. Евалд Вречко, тамошњи католички свештеник, приредио им је добродошлицу, а како није имао српску заставу, на црквени звоник поставио је словеначку заставу окренуту наопако, добивши тако српску тробојку. Пристигли војници, којима је објашњено да су стигли у будућу државу Срба, Хрвата и Словенаца, одвезени су у Марибор, где им је понуђено да остану у јединици која би помагала будућим снагама генерала Мајстера, на шта су они и пристали. Тако је, на брзину, опремљена чета српских добровољаца који су, на запрепашћење немачког дела становништва, са шајкачама на главама парадирали Марибором, у пратњи чешке плех-музике.

Упркос противљењу Немаца и словеначке народне владе у Љубљани, мајор Мајстер је 9. новембра прогласио мобилизацију, којој се одазвало око 4.000 Словенаца.

Мајор Мајстер оснива Мариборски пешадијски пук 20. новембра, прву у историји словеначку јединицу редовне војске, којом су командовали словеначки официри. Том пуку прикључена је и поменута прва српска добровољачка чета. На сличан начин је, у Цељу, створен и Цељски пешадијски пук. Истовремено, Мајстер из логора ослобађа ратне заробљенике победничке војске, међу којима је највише Срба, који се прикључују првим, новооснованим јединицама словеначке војске.

Рано ујутру, 23. новембра 1918. године, за мање од сат времена мајор Мајстер је, заједно с ослобођеним Србима, разоружао немачко-аустријске градске страже и преузео војну власт у Марибору. Истог дана управу у словеначкој Штајерској преузело је народно веће, које је мајору Рудолфу Мајстеру доделило чин генерала.

Наредних дана и месеци, јединице генерала Мајстера ослобађају остатак Доње Штајерске, нарочито делове куда би требало да води будућа државна граница, од Дравограда до Радгоне. На чело својих јединица Мајстер ставља српске војнике, са којима се припадници поражених војски нерадо сукобљавају. Српске шајкаче тих месеци знак су припадности победничком антантском савезу, а аустријске чете имале су наређење да смеју да се предају снагама Антанте, у овом случају војсци за коју су бар мислили да је српска. Тако је генералМајстер од коте до коте ослобађао Доњу Штајерску од Аустријанаца, који су прекасно схватали да за истуреним првим редовима српских војника стижу словеначки.

У једној од таквих прилика, генерал Мајстер рекао је српским добровољцима:

„Драга браћо, српски војници,

Шаљем вас у Шпиље са задатком да омогућите преузимање стратешког железничког чвора… Ви додуше нисте редовна српска војска, али за нас сте исти борци који су у балканским ратовима и светском рату свету доказали изузетно јунаштво. Тешко би било поредити га са сличном храброшћу било које војске… Убеђен сам да ми Словенци никада нећемо заборавити нити затајити ваш удео у обликовању наше националне и културне самониклости… Наше братство сковано у историји непрекидне борбе за живот достојан човека данас је утолико драгоценије…”

У то време словеначка влада од Србије је тражила да у Словенију пошаље војску, која би обезбедила северну границу државе, након чега је децембра 1918. године у Словенију стигла српска војна мисија, односно први батаљон српске војске под командом генерала Крсте Смиљанића.

Целовец  је наш

Истовремено са дешавањима у словеначкој Штајерској, у Корушкој која сада припада Аустрији прилике су биле другачије. На мобилизацију се одазвало само 2.500 словеначких резервиста, због чега је словеначка власт те покрајине зависила од помоћи српских добровољаца, односно 1.695 српских војника који су стигли из аустријског заробљеништва. Генерал Мајстер и његови сарадници, желећи да и Корушку, већински насељену Словенцима, ослободе аустријског јарма, траже додатну помоћ из Београда. Како генерал Крста Смиљанић није имао довољно снага за такав напад, а помоћ из Србије која се од рата није ни опоравила, није стизала, љубљанска покрајинска влада одлучила је да сама изведе напад на Целовец (Клагенфурт).

У тој, првој офанзиви, која је почела 29. априла 1919. године, словеначке чете доживеле су тежак пораз од аустријских снага, због дуге линије фронта развучене преко планина и самим тим превелике удаљености између чета, лошег снабдевања и командовања.У противнападу аустријске снаге стижу готово до Словењ Градеца.

Након тога, у мају 1919. године у Словенију стиже помоћ из Србије, три пука редовне српске војске, коњица, пешадија и артиљерија, прекаљена у недавном пробијању Солунског фронта. Тако почиње друга офанзива на Целовец и Корушку, у којој Аустрија има око 10.000 војника, колико има и српска војска којој се прикључују и бивши ратни заробљеници.

Команданти у војсци која креће на Корушку били су српски официри: Језерском одреду је командовао пуковник Доброслав Миленковић, који је водио 4.200 српских војника, коњицу и 23 топа, Љубељски одред водио је потпуковник Сава Трипковић, Корушким одредом заповедао је пуковник Љубомир Марић са 3.200 српских војника и 32 топа, а војсци је прикључена и батерија српске артиљерије и два ескадрона коњице. У јединицама је било и око 1000 Словенаца са осам топова. Једини словеначки командант био је генерал Мајстер, који је добио команду над Лабодским одредом у коме је било 2.000 војника и 14 топова. Напад су помогли и војници хрватског пуковника Владимира Узоринца, који су преузели команду над Марибором у одсуству генерала Мајстера и његових војника.

Брза офанзива изненадила је Аустријанце, тако да је до 4. јуна 1919. године побеђена аустријска војска и ослобођени су Целовец, Великовец и словеначки национални симбол – Госпосветско поље. Ништа мање изненађење уследило је годину и по дана касније. Тада је, 10. октобра 1920. године, већина већинског словеначког живља Корушке, на референдуму одлучила да жели да Корушка остане у Аустрији.

Доња Штајерска, којом је командовао генерал Рудолф Мајстер, припала је будућој Југославији, али је цена његове храбрости плаћена још једном, у Другом светском рату. Немачко становништво и Аустрија која је остала без Доње Штајерске нису заборавили пораз који су им нанели Штајерци које је водио генерал Мајстер и његови пријатељи Срби. Двадесетак година касније, када је већ почео још један светски помор, 26. априла 1941. године, Адолф Хитлер дошао је у Марибор и одржао говор немачком становништву, које је пре тога масовно и одушевљено поздравило улазак, и за њих коначни повратак, немачке војске.

„Мацхт мир диесес Ланд wиедер Деутсцх” (Учините ми ову земљу опет немачком), рекао је Хитлер са балкона у центру Марибора, а томе је следило наплаћивање рачуна. Словеначко становништво Доње Штајерске је протерано у – Србију. Не у логоре већ, возовима преко Хрватске НДХ поред Јасеновца, на гладовање и злопаћење онима који су им двадесетак година раније помогли да се ослободе аустријске власти. Генерал Мајстер то није дочекао, пензионисан је 1923. године, откада је у Марибору помагао у организацији културног живота. Умро је 26. јуна 1934. године, од капи. Сахрањен је у Марибору.

Извор – (Политикин забавник – Јелица Грегановић)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s