Очеви служили Русији, њихова деца Америци

Posted: 29. марта 2014. in Занимљивости

milomir-maric

Миломир Марић

Новинар о деци комунизма и зашто, после страхота демократије, постајемо југоносталгични: Куповали су виле на Дедињу за пакло цигарета, а данас бране приватно власништво. Латинка Перовић једина Титу у лице рекла: ‘Друже Тито, знам да су Вама Срби добри само у гробу’. Патријарх Павле је био пријатељ са богословије са Милошевићевим оцем и надао се да ће овај бар једном то да помене, aли није.

Титов генерал Коча Поповић је писао: „Шта је доживела моја велика генерација да јој судија буде овај балавандер Миломир Марић“. Добрица Ћосић га је прекоревао што је безобзирно забио нож у леђа његовој генерацији, док је Живојина Павловића надахнула његова „политичка порнографија“. Миломир Марић је после 27 година поново објавио „Децу комунизма“, која су својевремено оголила блато иза кулиса најпросперитетније земље трећег света.
– Деца комунизма су и даље на власти, сви пропагатори новог доба су синови комунистичких буџа – каже Марић за „Новости“. Отац председника Фискалног савета који овде спроводи вољу ММФ и Светске банке је син легендарног комунистичког каменоресца, председника Титових синдиката. Главна либерална професорка је ћерка председника Скупштине Југославије, који је на поласку с Виса рекао енглеском писцу: „Ако Срби не буду прихватили комунизам, населићемо Кинезе“. Други професор либералног капитализма је син убице из Шпаније, који је с леђа пуцао у Титове конкуренте за место генсека КП. Као што су њихови очеви били инструктори комунизма из Москве, тако су деца инструктори нове религије из Америке, ММФ и Светске банке – либералног капитализма.

– Одлука Четвртог конгреса КПЈ у Дрездену, 1928. године, била је да Југославију треба растурити као „тамницу народа“. То су накнадно остварили комунистички потомци под америчким патронатом. Два пута у истој породици били су они који ће Србима утеривати страх у кости. Та деца одрасла су у кућама „ослобођеним“ од бивших власника, који су претходно „ослобођени“ од живота. Куповали су виле на Дедињу за пакло цигарета, а данас заступају приватно власништво.

МИЛОШЕВИЋ НИ СРБИН, НИ ЦРНОГОРАЦ

Слободан Милошевић никада није рекао да је Србин. Питао сам Мила Ђукановића и Момира Булатовића да ли им је некад рекао да је Црногорац. Потврдили су да није. Патријарх Павле је био пријатељ са богословије са Милошевићевим оцем и надао се да ће овај бар једном то да помене. Али није.

О РАСПАДУ ЗЕМЉЕ И ЗАБОРАВУ

– Комунисти су говорили да морају да буду на власти, јер ако сиђу избиће братоубилачки рат, нестаће Југославија. А баш они су запалили кућу у којој су живели. Ко су били ти четници, усташе и балисти? Стипендисти Титовог фонда и полазници партијске школе у Кумровцу. Као млади сањали смо о слободи, демократији, вишепартизму, а ову страхоту од демократије је могао да направи само неки њен непријатељ.

– Никад се нисам дружио са децом комунизма, само са њиховим очевима, који су били на крају животног пута, разочарани у све за шта су се борили и спремни да испричају тајну историју Титове Југославије. Ти велики Брозови генерали схватали су много боље него ми шта ће се после Титове смрти десити. И сам Тито је, у лето 1979, примио Аверила Харимана, америчког дипломату, и његову жену Памелу, претходно удату за Рандолфа, Черчиловог сина. Према Памелиним мемоарима, Тито је рекао: „После моје смрти Југославија ће се претворити у реке крви“.

– Данас се с носталгијом сећамо те земље као Перикловог доба демократије, све са Голим отоцима, пуним Удбиним затворима, отетим имањима, несташицама кафе, бензина и струје. Богдан Богдановић, бивши градоначелник Београда, уважени интелектуалац, у време рестрикција позивао је грађане: „Где видите упаљено светло, узмите циглу и разбијте прозор“. У Крагујевцу је после пада либерала одржан Конгрес културне акције, где је промовисана борба против шунда. Спаљивани су стрипови, а процесију је, као у време нацистичког спаљивања књига, водио Богдановић.

– Многим познатим именима било је забрањено да се потписују. Брани Црнчевићу су одузели право на потпис кад су му скинули представу „Кафаница, судница, лудница“, и он се потписивао са А. Љубимов. Ма шта мислили о Милошевићу, он је под утицајем интелектуалне елите у Устав Србије унео члан „штампа је слободна“. У његово време није забрањен ниједан лист. Често сам Ђиласа питао зашто не каже неку критичну реч о Милошевићу. Тврдио је да то не би било људски јер му је он први дозволио да штампа књиге. То је било чудно доба када је све било дозвољено и све џабе, а нарочито живот.

– Сви дисиденти из Загреба, тамо затварани, могли су да објављују књиге у Србији. Потписивали смо петиције за Парагу, Туђмана, Изетбеговића… То је било време „тамног вилајета“ у Сарајеву и хрватске „шутње“. Стално су на комитетима нападали „београдску штампу“. Шувар је направио „белу књигу“ непријатеља. Београд је био отворен за све, да би нас после прогласили за најмрачнији град. Србија је оптужена за етничка чишћења, а то је једина мултиетничка земља у бившој Југославији.

О ДЕДИЈЕРУ, НИКЕЗИЋУ И МИНИЋУ

– По мени, двојица највећих комуниста-интелектуалаца били су Владимир Велебит и Марко Никезић. Велебит је одиграо пресудну улогу у превођењу Хрвата из фашизма у табор победника. Причао ми је да му је Тито рекао да оде са ХСС-ом и пребаци их у партизане. Деда и отац били су му аустроугарски генерали, а он Титов. Никезић је за време рата био вођа „Отписаних“. Говорио ми је: „Ово са ‘Одјецима и реаговањима’ не може на добро да изађе. Ја од 12. године читам новине и на француском и на српском. Ако се овако настави, завршиће у потцима крви. Другачије се прави модерна Србија. Ја сам једини у историји направио Србију развијенију од Хрватске и Словеније, али радио сам то мирно, тако што је „Генекс“ куповао хотеле на јадранској обали. Постављао сам председнике општина и у Дубровнику и у Поречу, и никад се нисам бусао да сам Србин. Он ми је причао и да је Латинка Перовић једина Титу у лице рекла: ‘Друже Тито, знам да су Вама Срби добри само у гробу’.“

ЂУРИЋ ВАЖНИЈИ ОД ТИТА

Једини критичан био је син Титовог бившег шефа кабинета и чувеног дипломате Јоже Вилфана, Јернеј. Из Америке је донео нове тенденције. Сматрао је да су сликари Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Љуба Поповић, и Леонид Шејка значајније историјске личности од Тита, Кардеља и Ранковића. Водио их је на Дедиње да се окупају. Кад је Хрушчов први пут дошао у Београд, наређено је да се сви брадати похапсе. Ухапшени су Пеђа Исус и чланови Медиале, а Ђурића и Тошковића је Вилфан сакрио.

– Покушавао сам да наговорим Милоша Минића да ми открије где је Дража Михаиловић стрељан и сахрањен. Наишла је његова ћерка Јелица и видела како га давим, па каже: „Нећеш извући ништа, ни мени није хтео да каже.“ Наставили смо заједно да га пропитујемо. Прича он да је написао поглавља о четницима за Крлежину енциклопедију, о сусретима Тита и Драже за време рата, а ја стрпљиво слушам и чекам да дођемо до стрељања. На крају каже: „По функцији требало би и ја да сам био тамо као тужилац. А да ли сам био или нисам, не могу да се сетим.“

О ОЛИВЕРИ КАТАРИНИ И УДБАШИМА

– Најбоља женска комунизма била је Оливера Катарина. Кад се појави на Фесту са турбаном, највеће светске даме изгледале су као кућне помоћнице. Нисам упознао лепотицу Терезу Кулунџић, која је била са Ратком Дражевићем пре Оливере, али сам био фасциниран удбашем Дражевићем, човеком који је основао „Генекс“. Рекао ми је: „Ја сам убио 2.000 људи и спавао са 2.000 жена!“ Свим интелектуалцима је дао станове, запослио Михиза, Селенића, Свету Лукића. Измислио је „црни талас“, причајући Жики Павловићу и Макавејеву како је заправо било, па су снимали филмове на основу кафанских прича, а он је као директор „Авала филма“ плаћао.

– Било је међу удбашима занимљивих ликова. Крцун је, кад се напије, одлазио у затвор да се љуби са четницима и каже: „Ви сте моја браћа, а не ове п…е са којима владам.“ Удбаши су постајали техноменаџери и били много способнији од било ког транзицијског тајкуна!

О ТИТУ, ЈОВАНКИ И МИРИ

– У „Профилу“ сам објавио исповест Николе Љубичића у којој каже да је успео да одбрани Тита од Американаца и Руса, али не и од Јованке. Причао је како је шамарала Тита, како га је једном затекао закључаног у купатилу, како му је говорио: „Лако је теби, Никола, ти идеш кући, а ја остајем с њом и ко зна шта ће ми се десити.“

– Дуго се чекала Јованкина исповест. Очигледно је сметала борцима за Титово наслеђе и склоњена је. Кад су се решили ње, могло је да почне растурање земље. Мада је распад почео још шездесетих, када је пропала Ранковићева и Крцунова идеја о асоцијацији градова и региона, а победила Кардељева и Бакарићева о федерирању федерације.

-Имао сам идеју да направим филм који ће се звати „Удовице“, да у њему буду Јованка, Мира Марковић и Ружица Ђинђић, да кроз њихове животе покажем судбину земље. Без Јованке то неће бити тај филм, али ћу снимити Миру у Москви.

БЕЛА КОШУЉА И ЂИНЂИЋЕВА КОНФЕКЦИЈА

Често сам свраћао до киоска код хотела „Москва“, где се продавала страна штампа. Куповао сам „Тајм“ и „Њусвик“. Видим на насловној страни неке ликове и наслов „Маркс је мртав“. Текст је био о бившим шездесетосмашима, Французима, који су постали нова десница. Међу њима и Бернар Анри Леви, са дугом косом и белом „шанеловом“ кошуљом, коју је за њега креирао Карл Лагерфелд. Одлучим да пустим косу и купим белу кошуљу. Прође неко време кад на Теразијама угледам Зорана Ђинђића, тек се вратио из Немачке, у белој кошуљи, са репићем и минђушом. Питам га која му је то кошуља, а он ће: „Моја производња. Решио сам да напустим филозофију и бавим се бизнисом. Купио сам неку конфекцију у Немачкој и овде ћу да правим кошуље.“

извор: НОВОСТИ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s