Сан о уједињеном Српству: Млада Босна

Posted: 27. марта 2014. in Први светски рат

franc-ferdinand-348x250Анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1908. године нанела је тежак ударац српским сновима о слободи и уједињењу. Босанска интелектуална омладина била је револтирана аустроугарском управом.

Хабзбурзи су схваћени као поробљивачи. Бунт против тлачитеља сматран је за природну дужност. Омладинци су се окупљали у тајна удружења, најчешће под маском литерарних друштава. Највећи значај имала је „Млада Босна“. За начин своје борбе на почетку су одабрали перо и хартију. На босанске омладинце утицали су витезови српске писане речи. Своје идеале и схватања поистовећивали су са стиховима Алексе Шантића:

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свико
У својој смрти да нађе лијека

.…

И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

Омладинцима је један од узора био и Петар Кочић. Не само у књижевном погледу, већ и у моралним начелима. Кочић је препознат као светионик у босанској тмини. Омладинци и Кочић поникли су на босанском селу. Одрасли у тешкој сиротињи. Током школовања у Босни, Србији и Бечу били су често на рубу егзистенције. У њима је сазрео пркосан карактер, бритак дух и оштар интелект. Аскетизам им је наметнут као начин живота. О Кочићевим идеолошким ставовима најбоље сведочи чињеница да је речи „слобода“, „правда“, „истина“ и „отаџбина“ увек писао великим словом.

Још један човек је снажно утицао на младе босанске интелектуалце. Био је то Богдан Жерајић – двадесетчетворогодишњи младић, учитељ по струци. Он је 1910. године извршио неуспешан атентат на генерала Маријана Варешанина, аустроугарског намесника Босне. После неуспешног атентата, Жерајић је извршио самоубиство.

Саможртвовање за идеал постало је део карактера младобосанаца, а Богдан Жерајић њихова икона. Омладинцима је Жерајићев гроб постао место ходочашћа. На њему су свакодневно паљене свеће и украшаван је свежим цвећем.

Колико је његово дело утицало на омладину речито сведочи писмо које је ђак Милош Пјанић упутио свом другу:

Ја вјерујем исто тако као ти у ослобођење нације и без наше сарадње, али то неће бити данас, а ми хоћемо или у животу да умремо или у смрти да живимо.

Босанска омладина је поглед наде упирала ка Србији. У њој се један део омладинаца школовао, створио лична пријатељства и упознао са слободом. Улазак Србије у Балкански рат дочекан је са одушевљењем. Војни успеси и ослобађање Старе Србије вратили су наду која је замрла након анексије. Многи омладинци су уочи Балканског рата пребегли у Србију и као добровољци учествовали у ратним подвизима српске војске.

Свакодневица босанског Србина огрезлог у материјалној беди била је чемерна. Агресивнe намере Хабзбургa према Србији изазвале су додатно огорчење. Одлука аустроугарског државног врха да изведе војне маневре у Сарајеву 1914. прелила је чашу пуну горке жучи.Аустријски солдат требало је да демонстрира хабзбуршку војну снагу на најзначајнији српски национални празник – Видовдан. Тај корак недвосмислено је значио војну претњу Србији.

На Видовдан 1914. године седморица младобосанаца помешали су се са сарајевском светином. Аустроугарски престолонаследник дефиловао је улицама Сарајева. За разлику од окупљене масе,седморица младића нису желели само да виде будућег шефа државе. Дошли су да га убију. Различите националности и вере, делили су исту мисао и наду. Пуцали су у Франца Фердинанда јер су хтели да убију сиромаштво, националну обесправљеност у Босни и агресивне намере Хабзбурга према Србији. Нишанили су у Фердинанда јер су желели да погоде Аустроугарску. Гаврило Принцип је то успео.

Слика са суђења припадницима Младе Босне. У атентату је учестовало седам младића: Гаврило Принцип, Мухамед Мухамедбашић, Недељко Чабриновић, Васа Чубриловић, Трифко Грабеж, Цветко Поповић и Данило Илић.

Аустроугарска је за овај атентат оптужила српску владу. Објавила је рат Србији. Тим догађајем је почео крвави Први светски рат. Током четири године страдања ровови из којих је српска војска чувала српску државност померани су од Саве и Дунава до Кајмакчалана. Хероји из тих ровова донели су Босни слободу. У новембру 1918, српска војска прешла је Дрину. Сан о слободи, сањан дуже од једног века, остварио се. Деценије неуспешних планова, јалових покушаја, устанака, пораза и трпљења коначно су дале резултат. За српско уједињење било је потребно да падну два царства. Показало се и да је и то могуће.

Аутор: Јован Коцмановић
Извор: Српски академски клуб

Магацин.орг

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s