Србија: Култура заборава

Posted: 21. марта 2014. in Занимљивости

unnamedГрађани Србије су имали ексклузивно право да се подсете своје прошлости. Сећање је дозвољено само на тренутак и у ограниченим количинама. „Мирослављево јеванђеље“, као сведок прошлости, бива изложено на један дан, 2. јануара.

Реч је о колективном сећању. Индивидуално, наравно, је кратког века и траје онолико колико и људски живот, чак и краће. Колективним се прожимају генерације, док год постоји спремност сваке наредне да пренесе искуства претходних.

Институционални пренос сећања јесте и мора представљати најважнији приказ људског искуства кроз векове. „Јад Вашем“ у Израелу вероватно одсликава најсветлији пример таквог приступа. Сваки учитељ и наставник те државе је обавезан да кроз „Јад Вашем“ проведе сву децу под својим патронатом. Приближавање жртвама Холокауста усађује деци да не би смела више никада да се роди генерација, било где на свету, која неће бити свесна колико мржња према другоме, само зато што је различит, може бити погубна за целе народе.

Неопходно је да институције сећања буду део образовног система. На тај начин, барем индиректно, усађивале би најхуманије вредности у будуће људе, уколико породица у томе не успе.

Србија махом не испуњава те аршине. Народни музеј је отворен мали број дана у години, и то у врло ограниченом издању. Национална галерија прима једнако посетилаца као и Музеј Колубарске битке. Нула, зато што ни не постоје. Руководиоци културних институција су све само не ентузијасти спремни да учествују у стварању и преношењу како нових, тако и старих сећања. Они су понајвише партијски војници.

Претходно наведено јесу реални проблеми са којима морамо да се суочимо. Они су дугорочни, за разлику од краткорочних, мандатних проблема политичара. Какве су то генерације којој таблоидирани медији обликују дане?

,,Panem et circences“ илити ,,Хлеба и игара“ јесте добро позната и дуговечна традиција решавања друштвених проблема. Римљанима је било јасно да се народ најлакше умири задовољавањем најнижих страсти и посматрањем борбе за голи живот. Међутим, чини се да је ова пословица код нас попримила другачији облик. Овог ,,Хлеба“ поприлично нестаје, а најниже страсти су постале задовољавање туђом глупошћу и неморалом. Дакле, у Србији, барем у медијској, па и у политичкој елити која је увек с њом у спрези, рецепт за решавање народног незадовољства и употпуњавање њиховог времена јесте ,,Глупост и неморал“.

Спрега „елита“ протеклих двадесет година с лакоћом доминира не(културним) животом ове земље. Подржавајући производе такве структуре, подржавамо и културу заборава најсветлијих примера прошлости, којима и те како можемо да се дичимо. Не улазећи у музичке укусе, прослава Нове године у престоници, сведочи или о кратком памћењу или деформисаном друштвеном обрасцу. Београд и Србија су се по ко зна који пут поклонили особи доказане криминалне прошлости.

Из таквог социјалног миљеа се и издиже, благо речено, осиромашени културни образац. Марксистички интелектуалац Антонио Грамши је изнео тезу у којој она класа која доминира и контролише културу, контролише и друштвено-економски живот заједнице. Иако је он промислио у корист тада распрострањене идеологије, његово размишљање сигурно не измиче данашњем времену у Србији.

Оваква негативна запажања стварности ипак не смеју оставити простора за песимизам. Грамши је такође предвиђао да ће интелектуалци радничке класе бити ти који ће друштво водити у културни препород. Данас је јасно да то могу бити интелектуалци и било које класе или присталице различитих идеологија, али који ће све чешће, све више и све гласније говорити да се племенито колективно сећање мора удомити у институције.

Једнодневни приказ „Мирослављевог јеванђеља“ симболично представља да култура сећања ипак даје знаке живота. Тај дан и редови пред Народним музејом показује и да има оних који жуде за преносом и доживљајем сећања. У јавности су се у последње време могле приметити још неки знаци буђења из летаргије. Тако се реактуелизовала прича о музејском комплексу на Старом сајмишту у Београду, покренуте су иницијативе за отварање Музеја Колубарске битке у Лазаревцу и Музеја жртава двадесетог века. Да не би све остало само на иницијативама, или краткорочним отварењима, то морају бити теме које ће окупирати оне који имају средства или моћи да речи претворе у дела.

Аутор: Милош Вукелић
Извор: Српски кадемски круг

Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s