Биографија Милоша Минића, Дражиног џелата показује „школованост“ комунистичких функционера

Posted: 21. марта 2014. in Комунизам

Tuzilac_Milos_MinicЛични и општи податци о Млошу Минићу, једном од вођа комуниста на Београдском универзитету за време Краљевине Југославије, који је у више махова хапшен ради ношења транспарената на којима су биле исписане различите фразе, пароле, и ради извикивања различитих фраза и парола на студентским демонстрацијама у Београду, између којих да поменемо: Живела солидарност револуционарнх радника, сељака и осталих нација Југославије, а пре свега Србије са Албанским национално-револуционарним покретом и Косовско-Метохијским Комитетом. Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског фашизма! Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!… , итд.

Ове фразе и пароле служиле су му током његових студија за врбовање, заглупљивање и потпаљивање наивних студената и грађана Краљевине Југославије. Опште је познато да је Минић за време устанка у Србији 1941. сарађивао са четничким одредима Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини. Два пута је одлазио са партијским руководиоцима на Равну Гору код генерала Драже Михаиловића. Треци пут је отишао 19. септембра 1941. са Јосипом Брозом Титом, који је стигао из Хрватске у Србију са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анте Павелића и Еугена – Диде Кватерника, шефа јавне сигурности тз. “Независне Државе Хрватске”, сина хрватског маршала Славка Кватерника, ради извођења тз. буржоаске револуције у Србији, како то кажу комунисти у духу њихове терминологије, која им је послужила само као нагли прелаз у велико-хрватску пролетерску револуцију ( Види: S. Clissold, Whirlwind, Лондон, 1949, стр 99).

Данас нам је добро познато да је Броз злоупотребио “српске” комунисте да се боре против сопствених интереса за велико-хрватску пролетерску револуцију, за које је казао и дао најбољу оцену комунистички идеолог и предводник Милован Ђилас у својој књизи “Мемоари једног револуционара”, где дословно каже:

 …да су хрватске усташе усвојили и признавали српске комунисте једино због тога што су сматрали да су они постајући комунисти престајали бити Срби” (Види: Милован Ђилас, Memoir of a Revolutionary, New York, 1973, стр. 220). Ђилас је заиста био потпуно у праву. На крају и Дража је дошао до такве оцене, прозрео је улогу Брозове фашистицке клике у Србији, када је својим потчињеним командантима рекао: “Треба да знате да се на челу партизана налазе хрватске усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба НОП и четника Драже Михаиловића у Србији 1941 године, Историја XX века – Зборник радова, Књ. И, Београд, 1959, стр. 217).

Оно што Дражи сигурно није било познато било је да су “српски” и југословенски комунисти истакли на првом месту своју тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташама у току 1930. године у свом часопису “Класна Борба”, како би заједнички остварили велико-хрватске снове пролетерске револуције, где стоји: “У случају револуције у Хрватској дужност је да радника и сељака Србије да се ставе, под вођством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре. Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и муницију; они морају објавити масовни политички штрајк” ( Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке Интернационале, Књига ИИ, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).

Када је крајем 1941. године после пада тзв. Ужичке републике главнина партизанских пролетера побегла из Србије у Црну Гору, а затим и даље у западну Босну, Минић је остао у Србији да се херојски скрива по туђим шталама. Као политички инструктор и руководилац комунистичких партијских ћелија око Чачка, Ужица, Ваљева и Пожеге, није имао много среће јер је од партије био у више махова укорен. То потврђује и Вера Милетић – “Мира” -“Борка” ( илегална имена: Стојадиновић Мира и Миловановић Миленија) у једном документу који је пронађен у архиви, истакнутог обавештајца Краљевине Југославије, где стоји: “Милош Минић, адвокатски приправник из Чачка. Учествовао у студентском покрету у Београду као један од руководилаца. У свом округу радио као партијски организатор 1941. године, послат од ПК, као инструктор ПК, у Ваљевски округ на рад, где остаје до краја 1942. године. Због слабости у раду суспендован и враћен у Чачански округ, где је данас секретар ОК…”

Добро је познато да се Милош Минић скривао извесно време и у кући истакнутог сеоског монархисте и Дражиног присталице г. Пантовића у селу Љутићи код Пожеге. Тако је дочекао и Совјестску армију, која је одиграла пресудну улогу са својим операцијама у Србији у јесен 1944. године јер је омогуцила Брозовој фашистицкој клики да се дочепа власти што они нерадо истичу у својим идеолошким и пропагандним публикацијама.

У совјетском цасопису “Новаја и Новејсаја Историја”, Москва, 1960, број 5, на стр. 133, стоји да су совјетске трупе за истеривање немачких окупационих трупа из Србије употребиле: деветнаест пешадијских дивизија, пет стотина тенкова, две хиљаде авиона и девет пешадијских бугарских дивизија.

Истини за вољу, на овом месту поменуо бих и једну дискусију која је вођена између војводе Павла Ђуришића и генерала Драже Михаиловића почетком марта 1943. године у Црној Гори. Ђуришић је за време дискусије изложио план да у садејству са извесним четничким јединицама из Србије, Црне Горе, Источне Босне и Херцеговине нападну Брозове пролетере на Неретви. Међутим шта се десило, Дража је то одлучно одбио! Ђуришићу је рекао: “Ја морам да сачувам Србију за одлучну акцију. Мене не интересују Брозови пролетери, ја ћу Београд заузети за 24 сата!” Ђуришић је био изненађен, није очекивао такав одговор свога команданта, генерала Драже Михаиловића. Када је дискусија бла завршена, Ђуришић се вратио потиштен са својом штабском четом у своју јединицу, која се налазилана на једној висоравни изнад Калиновика, легао је на траву, откинуо је сламчицу и почео да је грицка, окренуо се према заласку сунца, уздахнуо и проговорио: “Зло ће бити, не било га!…

Овај случај је остао у дубоком сећању поручнику Урошу М. Зоњићу, официру у штабу Врховне Команде Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини. Три године касније, Дража се слично изразио и за време монтираног процеса 194. када је одговарао на постављена инквизиторска питања Млоша Минића, рекао је: “… Србију као језгро морао сам сачувати за главну акцију!” Догађаји су показали да је Београд био и за Броза и његову фашистицку клику од виталних интереса за отимање власти, а не Загреб у којем су хрватске усташе остале целу једну недељу после Хитлеровог самоубиства.

У архиви истакнутог обавестајца Краљевине Југославије, коју је мени пред смрт оставио, пронађено је и једно Минићево писмо са Упитником за Кадрове, које је лично потписао и својеручно написао о себи 20. Августа 1943. године. Питања на која је морао да одговори била су
следећа:

И. ОПШТИ ПОДАЦИ

1. Име и презиме, као и партијско име уколико га
је имао?
2. Дан месец и година рођења, место рођења и
срез?
3. Тадашње занимање?
4. Шта му је био отац по занимању и има ли кога
из породице у служби непријатеља?
5. Читав период школовања и васпитања, брачно и
породично стање, дали је пре ступања у партију био члан каквих политичких, спортских и културних организација, односи са другарицом (женом, ако је жењен), имовно стање и материјални услови за време
школовања, дали је био у каквој државној или приватној служби где и које време?
6. Дали је пре ступања у партију био члан које друге политичке партије или њене омладинске организације?

ИИ. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА

7. Које је године постао члан партије и при којој
партијској организацији?
8. Име члана партије који га је увео у партију?
9. Дали је положио какву специјалну партијску заклетву или дао нарочиту обавезу?
10. Дали је претходно и колико времена био члан
СКОЈА (Савеза Комунистичке Омладине Југославије)?
11. Дали је био члан и функционер каквих удружења
која су имала левичарско комунистички карактер и као таква била под контролом партије где и колико?
12. Детаљан партијски развој и стаж и функције
које је заузимао?
13. Дали је учествовао на појединим партијским
конференцијама и конгресима?
14. Како је од надлежних форума оцењиван његов
партијски рад пре 1942?
15. Дали је када и ради чега кажњаван од стране надлежних партијских форума?
16. Дали је и када хапшен од стране полиције, одговарао пред судом и био на робији?
17. Како се је држао пред класним непријатељем ?
18. Критика, самокритика, мане и недостатци, карактерне и остале личне особине?
19. Учешће у Партизанској борби?
20. У којима је партизанским одредима све био и колико времена?

ИИИ. НИВО ИЗГРАДЊЕ

21. Која је важнија дела из области марксизма и
лењинизма све прочитао и простудирао?
22. Општи ниво партијске изградње?
23. Знање из области марксизма и лењинизма?
24. Дали је похађао какав партијски курс где и када?
25. Дали има каквих специјалних стручних знања из
области марксизма и лењинизма?

Као сто се види питања су врло детаљна, озбиљна и деликатна. На њих се под претњом строге партијске казне у случају давања лажних и непотпуних података морало тачно и брзо одговорити и врдања није било. Одговори на ова питања пружали су прилично тачну и јасну слику о политичком и партијском раду, нивоу изградње, карактерним и моралним особинама тадашњих партијских и државних руководилаца. А сада да верно пренесемо оно сто је у то и по партију а и по његов даљи партијски развој и успон у критично време августа 1943. један од најважнијих, од њих нарочито посвојој улози као Јавни тужилац Милош Минић – Црни – Милутин написао. (Његов извештај написан је на једном табаку грубе ратне фабрикације избледеле кариране хартије, хемијском плавом оловком, једва читљивим и доста несређеним и нервозним рукописом и заузима прве две сртране табака и од треће једну четвртину).

Минић је покушао да одговори на свих 25 постављених питања, само је у своме одговору прескочио са питања под редним бројем 18. и на питање под ред. бројем 23. Иако је и на мања важна питања под ред. бројевима 19, 20, 21, и 22, која се углавном тичу нивоа партијске изградње и образовања, учешћа у партизанским одредима итд., ипак више негативно одговорио.

Одговор гласи:
И. ОПСТИ ПОДАЦИ

Зовем се МИЛОШ МИНИЋ са партијским и конспиративним именом –Милутин – Црни. Рођен сам 28. 8. 1914. у селу Прељини, срез Љубичски, Србија, Југославија. По занимању сам адвокатски
приправник. Отац ми је по занимању самоуправни ( опстиншки ) чиновник и немам никог из уже породице у служби непријатеља. По свршетку основне школе учио сам и свршио осморазредну гимназију у Чаћку. По свршетку гимназије уписао сам се на Правни факултет ( Унив. у Београду ). Завршио студије на овом факултету и запослио се у привартној служби. На служби остао 8 месеци. За време студија сам се издржавао од личне зараде и живео у тешким материјалним условима. На другој години студија оженио сам се са (Милком Јанковић ) студенткињом филозофије из Чачка. Лични односи између мене и другарице били су,и до данас остали чисти и другарски. У младости у гимназији био сам две године члан Соколског Друштва ( гимнастичка организација под контролом државе) и спортских фудбалских клубова. Пре ступања у КПЈ нисам био члан ниједне друге партије нити сам припадао омладинској организацији какве друге партије.

ИИ. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА

Члан КПЈ постао сам 1936. године у Београдској универзитетској организацији. У партију ме је увео друг Пуниша Перовић, студ. права. У партију сам ступио, а да претходно нисам био кандидат. Од пролећа 1935. до зиме 1936. био сам члан у Универзитетској организацији СКОЈА . Поред тога био сам члан руководства Опште студентске Мензе, Студентског Правничког Друштва, Удружења Студената за Узајамну Помоћ ( Потпорна Задруга) у Апстиненском Студентском друштву (Антиалкохолићари) и у Уједињеној студентској Омладини повремено као представник Народних студената.

Што се тиче мојих функција у партији и СКОЈУ оне су се кретале овако:

Био сам кратко време у Факултетском руководству СКОЈА. У 1938. био сам кратко време у Обласном Комитету Партије за Србију као руководилац СКОЈА, био сам кратко време у Универзитетском руководству партије, а после тога члан ОК (Окружног Комитета) Партије за округ Чачак седам месеци, Окружни руководилац и секретар Окружног Комитета Партије за Крушевачки Округ, затим Покрајински инструктор при Окружном Комитету Ваљево и сада (август 1943.) секретар ОК (Окружног Комитета Чачак).

На Партијским конференцијама и конгресима нисам био никад.Односно био сам на једној окружној конференцији ОК Чачак и једној окружној конференцији ОК Крушевац. Затим сам био на три покрајинска партијска саветовања у 1940. години два пут и једном пред рат 1941. (датума се не сећам). Што се тиче оцене мога партијског и политичког рада од стране надлезних партијских форума могу да изјавим следеће: Надлежни Форуми нису ми саопштавали како су оцењивали мој рад пре 1942. године, мислим да су оцењивали добро. Мој рад од марта 1942. до августа 1943. године, ПК (Покрајински Комитет за Србију) оценио је као слаб. У априлу 1943. ПК ми је саопштио да сам кажњен скидањем са функције инструктора ПК и опоменом због непријатељског држања у случају истраге по случају друга “СЕЉАКА” ( Мирка Томића, – п. пр.) и догађаја на територији ОК Ваљево од децембра 1941. до марта 1942. године. Као и због слабих резултата рада на територији ОК Ваљево у раздобљу од априла 1942. године до фебруара 1943. године.

На питање у вези са мојим хапшењем и кажњавањем од стране полицијских власти као и о моме држању у тешкој ситуацији у рукама класног непријатеља (полиције) могу да изјавим следеће:

Хапшен сам од полиције више пута и кажњаван полицијским казнама (највећа казна 40 дана затвора). Под истрагом нисам био. Управа Града Београда тражила ме у зиму 1939. године по терећењу Крагујевчана због брошуре “Ко има право да говори у име Србије”, али сам тада отишао у илегалност и провео месец и по дана, после чега сам се легализовао. Затим по наређењу Министарства Унутрасњих послова Управа Полиције у Чачку тражила ме је да ме упути у логор у пролеће 1940. али сам тада опет отишао у илегалност и као илегалац живео и радио све до напада
Немаца на нашу земљу (6 априла 1941. године). Нисам имао прилике да се нађем у тежој ситуацији у рукама класног непријатеља. О мојим карактерним и личним особинама, оданости партији и сналажљивости, успесима и слабостима у партијском раду могу да кажем следеће: Мислим да сам одан партији, поштен, пожртвован, у реду, тачан у извршењу задатака, мислим даље да нисам кукавица, да нисам неиницијативан, да сам дисциплинован и да нисам несамокртитичан.

Даље о својим слабостима мислим: да сам плахе нарави, да ми се понекад дешава у раду да упуштајући се у ситнице губим из вида главне ствари, да нисам довољно оштар у критици погрешака и слабости других другова, боље рећи да сам и сувише благ. У 1942. ( био написао и 1943. па затим прецртао, – пр. п.) години испољио сам несналажење у тешким условима рада, задрт и непартијски став у случају друга “Сељака” (Мирка Томића, – пр. п.). Најзад често се дешава да преузимам на себе и дужности које би требало другима доделити, не спроводећи на тај начин правилну расподелу рада.

ИИИ.УЧЕШЋЕ У ПАРТИЗАНСКОЈ БОРБИ

Од почетка стварања партизанских одреда у нашој земљи партија ми је додељивала све до данас ( августа 1943.) дужности партијског функционера ван одреда, па према томе у одред нисам ни ступао.

ИВ. НИВО ИЗГРАДЊЕ

Прочитао сам прилично велики број књига Маркса, Енгелса, Лењина и (мање) Стаљина. Неке на пр: Историја СКП Бољшевика, Основи Лењинизма, Држава и Револуција, Лењинова књига Од Буржоаске ка Пролетерској Револуцији, Политичку Економију од више писаца, као и још неколико наших књига учио сам као уџбенике. Али моје знање из Марксизма и Лењинизма није сређено и систематско. Затим са великим бројем основних и главних дела Марксизма и Лењинизма ( на пр: Капитал, остале Лењинове књиге, Питања Лењинизма од Стаљина, Национално ПИТАЊЕ од СТАЉИНА), нисам упознао, па је моје знање из Марксизма и Лењинизма крње и недовољно.

Никад никакав партијски курс нисам похађао. Истина на Универзитету сам мислим у 1938. години похађао курс за СКОЈЕВЦЕ по проблемима омладинске борбе на основу одлука VI Конгреса омладинске Комунистичке Интернационале. Ни на овоме курсу нисам могао непрекидно присуствовати због презаузетости у масовним организацијама у којима сам у то време радио. Овим курсом руководили су другови: Павле Пап, Иво Рибар и садашњи издајник Ратко Митровиц. Из појединих грана Марксизма и Лењинизма немам никаквих струћних специјалних знања.

20. 8. 1943 год.
МИЛУТИН

Ово би били оригинални подаци које је својеручно написао и потписао Милош Минић са партијским именом Милутин датирани као сто се види 20 августа 1943. као свој одговор на Упитник заКадрове достављен му од стране руководства Покрајинског Комитета Комунистичке Партије за Србију и њему као таквом изузев потребног објашњења за једно илегално име и два три имена Скојевских курсних руководилаца и предавача, које Минић у претпоследњој тачки спомиње сматрамо нису потребни никакви други ни нарочити коментари.

Једино да напоменемо, да када тако висок партијски функционер који је једно време чак покривао и тако одговоран и деликатан положај инструктора Покрајинског Комитета говори о слабости своје партијске и политичке изградње, шта је тек остало за остале мање истакнуте и школоване руководиоце чије ће исповести и подаци мало касније доћи на ред. И то главом Милош Минић високо факултетски образован правник, човек који је сматран за првокласног теоретичара и изграђеног идеолога у висим партијским круговима. Не излази ли несумњиво из овога да су Комунистичку Партију Југославије са малим изузецима, а са њоме и грађански рат и револуцију у нашој несрећној отаџбини водили и извели обичне незналице, демагози, шарлатани и недошколовани медиокритети па су као такви били чак и у редовима факултетски образованих људи, међу које је спадао у првом реду и Милош Минић…

Минић је као Јавни тужиоц поч. ђенералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу, добро одиграо своју џелатску улогу у познатом монтираном процесу јула 1946. године, а касније и против партијских другова приликом сукоба Коминформ – Тито најављеног званично јуна 1948. године. Умео је да се као искусни и конспиративни лисац определи и прилагоди у новонасталој ситуацији и у току 1966. године, када је свргнут Александар Ранковић, његов партијски друг!

Извор – Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s