Oд истости ка наметнутој другости

Posted: 17. марта 2014. in Срби Црне Горе, Uncategorized

СликаСрпство у Црној Гори није од јуче, оно је старо онолико колико је Црне Горе, оно је коренослов, вјеровид и ваљатност, њеног трајања и памћења.

Уосталом Његош у « Огледалу Српском « даје пресјек и језичког, и етолошког, па државног бића Црне Горе стиховима из пјесме « Похара Жабљака « садржане у поменутој збирци :

« Од ваљатне српске Горе Црне «

Кад већ поменусмо ово дјело оно као сушаствени и божаствени квасац ријечима српски, српско, на 112 мјеста, у сублимира умјетнички мисао српства, као дисања и хљеба у Црној Гори .

Та Црна Гора је изњедрила особен кодекс чојственог јунаштва, обоженог витештва, морални образац васпитања и гињења,  којег је било код нас више, него постања, рађања .

То је било онда, када је она била на висини, тог етичког, неписаног, обрасца, када су Петровићи били и светоносци и богоносци, када су јунаци за слободу били облагословени,  отамјањени и задојени косовским битијем и причешћивани светосавском вертикалом,  као вијенцем трпилишта и страдалишта.

Због тога је и била Гора, јер између живљења и умирања није било разлике,  јер луча такве Црне Горе је била божија, изистински .

СликаЗаписујући народне пјесме, које «опјевају, готово све црногорске главне бојеве од 1702 . до Његошевих дана, Његош није слулчајно дао наслов « Огледало српско «, па то потврђује стиховима :

« Да бог даде и његови свеци ,

«Богу хвала Срби задобише …»

«Ова пјесма свима Србињима

од мене пјесма, а од бога здравље .

Или : Од крваве српске Горе Црне

Соколови од српске крајине.»

Пошто су чињенице, име и презиме не само цивилизацијског хода једног народа, већ и људског, моралног, егзистенцијалистичког ( код нас у Црној Гори често драматичног ) пјесник и горског и грког вијенца каже :

« У слободној српској Гори Црној

што зависи од јединог бога

и од свога духа витешкога.»

( у пјесми «Бој на Мартиниће )

Језик којим је творио ова дјела и зорио се њим је српски језик, а пошто историја код нас је записана у пјесмама, наша традиција није ништа друго до српска . Јер највредније и најтрагичније ријечи (јер нам је такав усуд био ) записане су српским језиком, а та кућа језика и народног умовања, примјерник чојства и јунаштва, био је српски језик. И пуноћа бића Црне Горе.

Док смо се огледали пред тим огледалом, пред Богом и пред људима, док смо живљењем потврђивали своје претке, ми смо били на богопуту. Али кад год би умјесто огледала, разним огледалцима зборили о себи и времену, кад год би била преорана и прекомпонована историја, ми смо били и јесмо на беспућу, поготово данас када смо у глобалистичком млиништу и мрвљењу памћења и вашаришту лингвистичких, декретима, неутемељених језика .

Друга сушаствена категорија бића Црне Горе јесте етос,  уткан у њену историју, јер како Вук Стефановић Караџић каже : « Владика Петар Први и Петар Други били су хероји и пјесници ,државотворци и митроносци .» .То је онај живи етос, чојственије, не само у понашању, већ у обичајима изњедрених из једне херојско патријархалне традиције, рјечити, етос, епско горштачка фреска . Јер нигдје се није одболијевала трагична судбина косовска као у Црној Гори, и није случајно Андрић рекао да је « Његош трагични јунак косовске мисли «, јер та мисао Обилића, најпотпунији израз је и нашла у «Горском вијенцу «, кроз величање борбе и бораца .

Српски збори да те разумијем, је већ опште мјесто у крвотоку бића Црне горе, а оно што је опште не може бити небитно. Али неки Његоша преводе из оног што је рекао, што је крвавим плућима живота потврдио, у нешто што не може бити.

Већ поменути Вук Караџић у једном тексту « Поглед на Црну Гору крајем 1834 « пише : Становници су Црне Горе Словени српског поријекла и православне вјере « а британски посланик у Црној Гори Кенеди ( од 1893. до 1906. каже : «Сваки прави Црногорац је данас зато директни потомак неке старе српске породице .» ( Историјски записи за 1988 . 1-2 )

А један од прослављених народних гуслара, Петар Перуновић у писму родитељима из 1912. год . пише. « Ви сте ме тако одгојили и завјетовали да будем Србин, вјеран отаџбини и традицијама предака .» Ова мисао најбољи је и најупечатљивији свједочник државотворности српског народа у историји, у памети Црне Горе .

Јер Црна Гора је најчвршћи и посљедњи српски завјет, увијек богомирена и богомаманетована, кроз своје мудре владике, и опомињана, чак и клетвама, јер нигдје као у Црној Гори , није био дужи пут спознаје .

Како записује Вук Врчевић када су питали душмана српског чиме би се Србину могао ископати гроб ,он је одговорио : «Само неслогом и ничим другим « ( Српска читанка ).

Компромиса са савјешћу нема, па ни са чињеницама, које јасно потврђују и државотворност, али и државозборност српског народа у Црној Гори .

На лудим темељима није никада у историји подигнута паметна зграда . Умањивати, негирати српство Црне Горе, је културолошки и политички суицид .Код нас је на цијени и добро уновчив брутални безобразлук проистекао из кухиња, кувача историје новокомунистичког профила, који не само да кривотворе већ и кривозборе, којима оно најбоље што је било и што је чинило Црну Гору не ваља , није сувише допадљиво Глобалистима менталних уравниловки . Они који се стиде тог српства што је створило Црну Гору, самим тим стиде си и црногорства и тумарају на беспућима бездушја.

Демолираним и контаминираним распамећивањем и разјезичењем,расправослављењем само се ствара новокомуњарски сан латинизације Црне Горе. ( На путу од Подгорице до Берана , на билбордима, саобраћајним знаковима, називима мјеста натписи су убједљиво у корист латинице, ништа није случајно, 436 – 82 ).

Ако тако обрушавамо најистинитијег себе, онај коренослов што се српски звао, ако бришемо оно ваљатно « Црне Горе каква је била, бојим се да ћемо се наћи у вакууму новоклониране виртуелне свакодневице, мувљег памћења и стидоказа .

Народни рапсод је у пјесми « Плач три тавничара « ,најбоље изразио ту непрестану драматику и немир Црне Горе ,стиховима :

« Да хришћанску дужност испунимо

да у славу божју напијемо ,

данас, браћо, па већ задовјека,

еда би нам Бог драги помога .»

Чини ми се да та божја помоћ никада не би била драгоцјенија .

Аутор: Мр Слободан М. Чуровић, у Подгорици 2013.

Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s