Књига патњи и Књига срама: О књизи Луке Николића „Србијо мајко, Србијо маћехо“

Posted: 13. марта 2014. in Први светски рат, Uncategorized

Аутор – Брана Димитријевић

СликаОзбиљна књижевност не постоји зато да би живот олакшавала, већ да би га отежавала. Написао је још „давне“ 1957. године у свомДневнику, пољски писац Витолд Гомбрович. Ово Гомбровичево „правило“ не односи се само на књижевна дела у ужем (и најужем) смислу речи; већ и на она попут књиге потпуковника Луке Николића под патетичним (али само на први поглед) насловом Србијо мајко, Србијо маћехо, које је затим тешко категорисати.

Први њен део, сачињен од седам поглавља, могао би се назватиКњигом страдања (Голготе, Књигом патњи). Она описује повлачење српске војске и народа преко Црне Горе и Албаније – крајем 1915. почетком 1916. године – а потом даље ка југу дуж албанског приморја. Оклевање Западних Савезника да својим бродовима дочекају и прихвате српску војску, одмах по њеном избијању на албанску обалу, при чему су коришћени најразличитији изговори, с правом се може назвати „мочваром дипломатије“. Српски народ, написаће 1925. године др Владимир Станојевић, упропашћен је у глибовима дивљег албанског приморја. И тек ће претња руског цара да ће Русија закључити сепаратни мир с Централним силама, Западне Савезнике натерати да приступе раније већ обећаној хитној евакуацији, у том тренутку, живих скелета. Највећи део преживелих пребачен је на грчко острво Крф. Други знатно мањи, упућен је у француску колонију, у Тунис, у Бизерту. Почетком 1916. године, на други дан православног Божића, у ту луку упловљава француска крстарица „Виктор Иго“, са првом групом српских војника и избеглица. Њихов изглед је застрашујући. Према одлуци Врховне Команде Француске војске требало их је сместити негде дубоко у пустињи Сахаре, али се адмирал Емил Гепрат, који ће потом бити назван Српском мајком, не обзире на ту заповест: То је немогуће, он изјављује, морају се барем за прво време сместити под кров. Од тог трена се та наредба француске Врховне команде више и не помиње; Бизерта постаје још једно лечилиште и опоравилиште за српске рањенике и болеснике, уточиште за избеглице. Више од тога, она постаје симбол, заштитни знак и за сва остала, по пространости нешто мања лечилишта и опоравилишта, рехабилитационе центре широм тадашње француске Северне Африке. Писац ће их све редом помно побројати. Оживљавају верски, позоришни, књижевни живот. Северна Африка постаје деосрпске државе у егзилу, њена најдубља позадина. Санитет је под управом Француза, али ту су и српски лекара и помоћно медицинско особље. И то је описано.

Задивљујуће је с колико вештине и хладнокрвности писац оживљава ову моралну епопеју, скоро па несталу из свеколиког памћења читавог једног народа, ослањајући се на документа у највећој могућој мери. Ни глас да му задрхти. Јер Бизерта ће као најдубља могућа санитетска (српска) позадина, таква остати до краја Великог рата. Већ крајем лета, почетком јесени 1916. године на те исте обале приспевају нови и нови транспорти српских рањеника. Створен је Солунски фронт, пламти Горничевска битка, па њен најкрвавији део: битка за Кајмакчалан. Железничком пругом од Острова, касније и од Битоља, хитају транспорти рањеника до Солуна, а потом бродовима у – неизвесност, због непријатељских сумарена, ка Северној Африци… Отуд се враћају они опорављени, спремни за борбу.

СликаРат је завршен. 19. априла 1919. године у луку Груж, код Дубровника, упловљава француски брод са „повратницима из Бизерте“. Дочекују их уз највише војне почасти. Тако почиње други део ове књиге – Књига срама. Та река слепих, сакатих, и на све могуће начине обогаљених спроводи се до возова, и транспортује пругом уског колосека – једином која је тада постојала – ка опустошеној Србији. Али власт,запажа писац, нема храбрости да толики број инвалида искрца усред Београда. „Повратници“ силазе у Кијеву, у сеоце подно Авале, испред Београда. Ни војних почасти, ни пламених говора, никог да им у име Отаџбине каже – хвала.

Ту их „напушта“ и писац ове књиге, који ће наредних пет поглавља посветити земним остацима њихових сабораца, сахрањених на другом континенту. То је, можда и трен, да се читаоц слабијег здравља, јаче савести, а у сопственом интересу, растане с овом књигомОдиста, ништа толико не може да заболи као – истина. Ишчезава чак и „изговор“ упознавања са српском санитетском ратном историјом. И то је завршено.

И, шта се даље збива са тамо заувек остављенима?

У длаку исто што и са преживелим богаљима истовареним из воза у Кијеву. Друштво Француска успомена покреће, одмах после рата, поступак да се лешеви сахрањених, често и у масовним гробницама, широм Северне Африке, раздвоје по нацијама, да им се попишу имена, а гробна места прикладно обележе. Али гле! Искрсава препрека у виду свеже донетог закона новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Почињу натезања, надмудривања између дојучерашњих ратних савезника, мигољења… Влада Краљевине одбија француску понуду за откуп земљишта на којој би се поставили српски гробови, које би потом добило статус есктериторијалности… А хвале вредни напори појединаца нестају као поточићи у пустињском песку. Српска улица у Бизерти биће касније преименована у Југословенску. Краја нема.

СликаСав тај нехат, немар, заборав (мада је злочин права реч) Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца оставља у аманет Краљевини Југославији, ова ће опет свим осталим Југославијама, све до њеног потпуног нестанка. Но, ствар се неће померити ни за педаљ, ни када српска држава буде обновљена.

Последњи, могло би се рећи, трећи део ове књиге, сачињавају спискови помрлих а потом сахрањених на једном од преко 20 локалитета у некадашњој француској Северној Африци; који су, то одмах треба рећи, непотпуни. Ни то није дало склопити како треба упркос упорном прашинарењу писца ове књиге по најразличитијим архивама. Свеукупно, имена (и тела) 1.483 српских војника, официра и подофицира, заувек је изгубљено. (Но, и овакав списак први пут дат,може послужити као поуздан путоказ барем потомцима некадашњих ратника.)

Али, ко је писац ове књиге, ко је – Лука Николић? Ни лекар, ни историчар, име сасвим непознато и у књижевном свету. Он је артиљеријски официр, школован у високим војним школама некадашње Титове Југославије, у којима тешко да је могао и да чује нешто о – Бизерти. Ипак се код њега, у једном трену јавља зов из дубине, неодољива жеља (морање) да нађе и поклони се гробу свога ђеда Ђунисија. Тако доспева до Северне Африке, до Туниса, до Бизерте… И видимо га наредних година како о своме руву и круву истражује, трага, расплиће, склапа причу патњи и срама; како снима што фотографским апаратом а што аматерском филмском камером некадашње оне болнице, сада поново претворене у војне објекте. Официр једне стране државе, у цивилу, још у параноидном овом времену! Помислимо. Како сам самцит ради забатаљени посао многих само по слову надлежних министарстава и институција; којима се повремено и обраћа да му помогну, а које га одбијају уз кикот. Како постаје – неуништив.

Лука Николић ће напослетку пронаћи гроб свог ђеда Ђунисија. Клекнуће, помолиће се, и можда изговорити – то баш не знамо – страшну своју заклетву истине: учинићу то, ђеде…

Учинио је.

Књига је написана, па штампана, с низом фотографија, старих и нових, с мапама, плановима. Књига коју је немогуће сврстати у неку од жанровских саксија, вртних леја. Овакве књиге, писане по Гомбровичевом правилу, без зазора, без длака на језику, настају једном у пола века. Пишу се – сопственом крвљу.

(Књижевне новине, Год. LXII, бр. 1181–1182 (2010) стр. 19.)

На Растку објављено: 2011-01-31

Advertisements
коментари
  1. ivaelektro каже:

    Рефлексије Првог светског рата

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s