Осми март као такав

Posted: 8. март 2014. in Занимљивости

СликаРазумљива је жеља свих “важних” револуционара и њихових покре­та да уместо уобичајених народних, црквених и државних празника уведу своје празнике, нарочито због тога што револуција “гута сво­ју децу”, руши цркву и “одумире” државу. И разумљиво је откуд нам 1. мај, чему су и коме служили 7. или 29. новембар, зашто дани устанка и дани ослобо­ђења, али многима је нејасно са којим је циљем уведен 8. март, на­ро­чито због тога што ни службена историографија ни народно пре­да­ње не бе­ле­же да је нека револуционарка баш тога дана отпуштена са посла, или рођена, или била бачена у за­т­вор, или, не буди примењено, скончала храбро, с песмом на уснама.

Како његово увођење у употребу није социјал­не, историјске или јавне природе, и како се овај дан, зван међу­на­родни дан жена, слави(о) искључиво у земља­ма са комунистичким поретком, исправније би било да се он име­новао (или именује) даном “револу­ци­онарних жена”, односно же­на­-револуционарки.

Замишљена над питањем Фридриха Енгелса (1820-1895) “може ли проституци­ја нестати, а да за собом не повуче и моногамију у пропаст”, али и знајући за стару тврдњу марксистичких класика “да се центар ев­р­о­п­ске реакције у Европи” налази међу Словенима, нема­ч­ка револуционарка Клара Цеткин (1857-1933) предложила је 1910. године, на састанку Социјалистичке интер­на­ционале у Копенхагену, да се ка­о признање покрету за женска права и дугогодишњој борби за оства­ре­ње универзалних избор­ни­х права за жене, установи међуна­род­ни дан борбе за женска пра­ва, односно “дан борбене соли­да­р­ности женâ”.

Предлог је прихва­ћен јавним одобравањем, а датум бу­дућег женског празника није утврђен, иако је другарица Клара помињала протестни марш њу­јоршких текстилних ра­дница из 8. марта 1857. године.

Наредне године, 19. марта, у складу с одлуком из Копенхагена, обележен је дан борбе за женска права, али само у Аустрији, Данској, Немачкој и Швајцарској; тамо је више од милион жена и му­шкараца протестовало и за жене тражило права на избор и јав­не функције, али и да се укине дискриминација према њима на ра­д­ним ме­стима. Године 1913. и 1914, последње недеље у фебруару (п­о старом календару), руске жене, као део мировног покрета, обе­лежиле су међународни дан жена. Другде по Европи, жене су 8. марта (или у данима око њега) 1914. године протестовале против рата и ис­казивале међусобну солидарност. Године 1917, опет последње не­деље у фебруару (по старом календару), Рускиње су на бројним протестима тражиле “хлеба и мир”. Тек 1921. године, одлуком Ме­ђународног секретаријата женске интернационале, установљен је 8. март као међународни дан жена, али је искуство показало да су тај дан преузеле само социјалистичке земље; био је то онај исти 23. фебруар из старог календара, односно 8. март из новог!

Онима који су прихва­ти­ли поодавни предлог Кларе Цеткин могло се учинити да је протестни марш њујоршких текстил­них ра­дница из 1857. године (ка­да су тражени бољи рад­ни услови и десеточасовни радни дан, али и исте године у којој је другарица Клара рођена) за­иста добар и леп ра­злог да “женски про­летаријат” добије свој рођендан; утолико пре што су Њујорчанке тај марш више пута обележавале демонстра­ци­ја­ма, увек 8. мар­та, а последњи пут 1908. године.

По прилици, нико се тада, осим другарице Кларе, није сетио да предвиђени датум доведе у везу са Пуримом, највеселијим јеврејским празником који пада на прелазу из зиме у пролеће. Не може бити да дру­гарица Клара, Јеврејка по рођењу, није знала да се Пурим односи на догађај који се, према библијској причи, збио око 480. године пре Христа: саветник персијског цара Ксеркса (у причи: краља) из­вестио је свог “шефа” да у свим пер­сијским провинцијама “пост­о­је од­ређени људи расејани около и измешани ме­ђу другим људи­ма”, да су “њихови закони друк­чији од оних за све остале људе”, да се “они не обазиру на краљеве законе” и да због тога “не би било добро да их краљ толерише”. Цар је саслушао саветника и препу­стио му да поступи како мисли да ће најбоље бити у интересу пер­сијског народа.

У складу са добијеним овлашћењима и сматрајући персијским непријатељи­ма све људе који живе у пе­р­сијском царству а не поштују персиј­ск­е законе, саветник је одредио да 13. дана месеца ад­а­ра, који обично пада у марту, “од­ређени људи расејани около и из­мешани ме­ђу другим људи­ма”, буду ун­и­штени. Кад је Јестира, нај­в­о­ље­нија же­на Ксерксова, по рођењу Јеврејка (што је Ксерксу за живота остало не­познато!), сазнала каква је судбина намењена ње­ним сународни­цима (пошто се о њима радило), убеди­ла је свог мужа да измени са­ветникову одлуку и да сачува животе свих који би били обухваћени припремљеном казном.

Тако се десило да су свим Јеврејима у Персији, земљи чије зако­не они нису поштовали, сачувани животи, а Јевреји су тај први дан “другог живота”, 14. дан адара, узели за свој највеселији пра­з­ник Пурим. Најнеобичније у целој тој “највеселијој” причи јесте чиње­ни­ца да Јевреји тим празником славе своје “право” да на свим стра­нама могу живети по правилима која постављају сами за себе и да баш тај празник утемељује чудовишну “теори­ју” по којој се и најбезазленија критичка реч о Јеврејима сма­тра злочином ан­ти­семи­ти­зма; о сва­ком се национализму може причати без икакве ме­ре и неконтро­ли­сано, о јеврејском се не сме проговорити ни реч.

Јесте да се 8. март именује као међународни празник жена, али он није ни био замишљен да то постане. Пошто Пурим није везан за одређени датум (“покретни празник”), у Копенхагену није ни ут­врђено који би се дан обележавао као женски. И иначе се рачунало да пролећне прилике нису увек исте и да би се празник сваке године могао везати за Пурим. Осим тога, тај празник у почетку ни­је ни био намењен свим женама, већ само Рускињама, исто она­ко као што је Комунистички манифест био најпре намењен само Русима. Неку годину касније, кад су Марксови идеолошки наслед­ници успели да остваре такозвану Октобарску револуцију, смисао Клари­ног осмог марта добио је и нека још злокобнија обе­лежја: 23. феб­ру­ара 1917. године, по тада важећем руском право­славном кален­дару (који је одговарао осмом марту по новом ра­чунању времена) изведена је Фебруарска револуција, руски цар Николај II Романов, потоњи руски светитељ, одрекао се престола, а руска култура извргнута бољ­ше­вичком погрому.

У исти дан наредне године, руски бољшевици, пошто су на штету ру­ског народа иступили из Великог рата, пот­писали су Брест­-литовски мир; у тај дан 1922. године бољшевици су почели да обеле­жавају дан Црвене армије, наводно основане у тренутку кад је Ру­сија доживела наводно “избављење од царизма”.

Мимо тога, има знакова да су француске проститутке, незадо­вољне покушајима државних власти да им се сузи простор за ја­в­но деловање и прогнају с одабраних улица, крајем 19. века, управо осмог марта почеле да демонстрирају тражећи своја “радна пра­ва”. Проститутке су протестовале и наредних година, увек осмог марта, а предлог Кларе Цеткин имао је за циљ да жене из Марк­со­вих и Енгелсових домишљања о “заједници жена”, о женама као “заједничкој својини”, о моногамији и прости­ту­цији као “полови­ма истога друштвенога стања”, о ћифтама који “имају на распо­ло­жењу жене и кћери својих пролетера”, о “принудној безбрач­но­сти проле­те­ра и јавној проституцији као природној допуни” бур­жоаске по­родице, доведе у непосредну везу са поменутим “проте­стант­киња­ма”.

Па, сад, како ко воли.

Илија Петровић / Васељенска ТВ

ИзворВасељенска

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s