Беседа проф.др Бране Димитријевића

Posted: 4. марта 2014. in Занимљивости, Први светски рат, Uncategorized

преузимањеБеседа проф.др Бране Димитријевића, председника Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, на промоцији књиге проф.др Милана Радовановића „Савезници и Срби у Великом рату – Неми свдедоци  1914-1915) у Етнографском  музеју у Београду.

Са писцем књиге „Nemi svedoci“ упознао ме је колега проф. др Драгослав Ђукановић. Један наш филателиста, рече ми он, трага за „Друштвом за заштиту деце“. Зна само да је основано током Првог светског рата.

Тачно. Одговорих му. “Друштво за заштиту деце“ основано је у Водени, данас Едеса, лета 1917. године, када је обновљен и скаутски покрет…

И нађосмо се нас тројица. Бејах понео са собом фотокопију књижице штампане 1918. године у Солуну, која исцрпно говори о та два догађаја. Али, откуда мени та фотокопија?

У Београду постоји човек који обилази бувљаке, пијаце, уличне продавце старих књига. Његово име је Живорад Крстић, по струци је геолог. Куповање старих одбачених књига и брошура му је, у неку руку, додатни извор прихода. Па, кадгод ми нешто устреба прво се њему обратим.

Тек, професор др Милан Радовановић беше пресрећан. Све, све се уклопило. Прича о „Друштву за заштиту деце“ била је намирена.

Вратимо се сада стотинак година у назад. Јули у Нишу 1914. године. Мобилизација Моравске дивизије другог позива. Одзив одличан. Али, према дневнику оца српске ратне хирургије др Михаила Мике Петровића, сви који су дошли, од униформи су добили само – копоране. Шињеле неки јесу, неки нису, исто тако чакшире и опанке и шаторска крила. Од медицинског материјала недостају серуми. Апотекарски комплети непопуњени, јер је акт од томе месец дана лежао у Санитетског одељењу Министарства унутрашњих дела, нико да га потпише! А Србија је већ у рату!

Вратимо се, сада, неких десетак година уназад. Новембар месец, Северна Грчка. Телевизијска екипа упућена тамо да доврши снимање документарног филма „Легенда о Драгоманцима“, у месту Хриса које се некад звало Слатина, затиче змијарник, гомилу камења обраслу шибљем – некадашње гробље Тимочке дивизије. Призор је поражавајући. Телевизијска екипа се враћа за Београд, али оставља тадашњем конзулу у Солуну прегршт фотографија у боји. А конзул већ наредних дана хита у Свету Гору, и показује их братству Хиландара. Братство плаче.

Будите спокојни, господине конзуле, ми ћемо то обновити.

Али, зашто они? Због чега – братство Хиландара? Зар не постоје државне институције које се тиме баве? И… зар сам конзул није дочекавши нас, одмах почео да се хвали, како се ради ли ради на обнови гробаља „из оног доба“? Зна их у прсте. А онда – плач хиландарског братства.

Знају Хиландарци, и те како добро знају, да „оно доба“ у Србији никога не занима.

Па сам, вративши се у Београд, одмах кренуо да то испитам. Нећу набрајати где сам све ишао, и од кога сам све љубазно али и сумњичаво био приман, без резултата. Набројаћу само своје иступе у јавности. Најпре једна радијска емисија, па богато илустровани чланак на целој страни у „Политикином“ листу „Експрес“ (који данас више не постоји), па још неколико чланака у листу „Политика“. И…? Ништа.

Мук. Апсолутна тишина.

Па чланак у годишњаку „Даница“ који издаје Вукова задужбина.

Мук… Тишина.

Најзад, последњи покушај, чланак с фотографијама у локалном зајечарском књижевном листу. Јер је Зајечар био мобилизацијско место Тимочке дивизије.

Мук…

Тај мук ће одједном бити прекинут почетком прошле јесени. Као у басни о цврчку и мраву. Одједном – какофинија, галама. Стижу захтеви, молбе за помоћ, питања… стижу на адресу Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, на адресу удружења грађана… Јер, Српско лекарско друштво које постоји већ више од 140 година НИЈЕ институција од посебног државног интереса, оно је удружење грађана. Срамно.

Али, вратимо се почетку приче.

Ко је професор др Миша Радовановић? Којој државног институцији он припада? Ниједној.

Па, шта га наводи, гони, тера, да пише књигу, која по природи ствари мора бити штампана на најлуксузнијем папиру, за коју се већ унапред зна да мора бити скупа, за коју треба наћи добротворе… а потом купце. Јер бадава му је да обиграва државне институције, да слуша њихова хвалисања, изговоре и мигољења…

Истина, државне институције ће га оберучке прихватити, али тек онда кад сав посао професор Радовановић већ буде обавио… Књига се преводи на стране језике, хвала Богу.

Ипак, шта га је навело да се лати једног крајње племенитог, али заморног и захтевног посла?

Одговор се, можда, налази ево на задњој корици ове књиге. Отац враћа свог сина, коме су обе ноге одсечене до колена, кући, да би одмах потом оставивши га, отишао да заузме његово место у строју. Данас нам је то несхватљиво, као прича из неког другог света… Данас када је Србија пуна мудраца који нас из својих топлих соба и кабинета забављају „кључним“ питањем: да ли је ондашња Србија уопште требало да ратује, јер погледајте, кликћу они, колико је само жртава било!

Али онај некадашњи српски тежак – за кога отац српске ратне хирургије Мика Петровић с правом каже – да би чинио част свакој војсци, знао је да је у питању – голи опстанак, његов, његове деце, родитеља, државе… И да се земља мора бранити. Стога је био готов да да и здравље и живот за њен спас.

Морао је професор Радовановић, да би написао ову књигу да прочита гомиле других – двеста и нешто референци је наведено – да све то сажме, да се не расплине, у чему му је свакако помогло богато искуство научног истраживања, истина, у једној другој области. Стога да одмах одговорим на типично штреберско питање, а како се уважени професор уопште усудио да се упушта у нешто што у најмању руку „није његова област“, за шта безмало „није квалификован“, и тако даље и тако даље…  јер одговор је врло прост методологија научно истраживачког рада универзалнија је него што би се на основу поменуте штреберске кукњаве дало и наслутити.

И, када само већ код саксија и вртних леја, дозволите ми да истакнем само једну од несумњивих вредности ове књиге с гледишта историје медицине. У њој је досад скоро најпотпуније испричана прича о страним медицинским мисијама у Србији током 1914/15 године, истина у најсажетијем облику. Све су побројане и лоциране, описано је и њихово повлачење, али и останак појединих, које су одбиле да се повуку и да напусте своје рањенике и болеснике.

Задржаћу се само на организацији „Болница шкотских жена“.

О којима је до сада, повремено писано у нашој фељтонистици. Болнице шкотских жена поникле су из сифражетког покрета, борбе за право гласа жена. Сав персонал „Болница шкотских жена“ био је женски. Још на почетку рата ова организација нуди своју помоћ британском Министарству рата, па морнарице, и тако редом… И, свугде бивају одбијене. Стога се стављају на располагање Међународном Црвеном Крсту. Прихватају их Француска и Србија. Али… Француска им је барем јасна, а Србија?

Слика ондашње Србије у огледалу британске штампе тада је била једва нешто боља од оне у Аустроугарској и Немачкој. Кољачи, краљоубице… примитивци… То је рефрен, увијен у обланду.

Али, шта је ту је – мале сиве препелице – како ће их касније прозвати српски рањеници и болесници, крећу – боље рећи, испловљавају, у неизвесност. Негде на сред Средоземног мора до њих допиру узнемирујуће вести. Србима је нестала артиљеријска муниција, српска војска је у повлачењу. Изгубљена је око трећина територије. Тек у Солуну сазнају да је наступио преокрет, и да је аустроугарска Балканска  војска по други пут до ногу потучена и протерана из Србије.

Уследиће, киша, блато, тифус… рањеници и болесници. Рад даноноћни. И одједном „мале сиве препелице“ схватају да је судбина српског народа, иста као и њихова. И њих се одричу, не признају их, као што се тешко или никако не схвата и не признаје борба српског народа за голи опстанак. Јер Срби ни из далека нису оно што су о њима могле да дотад прочитају у британској штампи. Срби су, често се понавља у њиховим писмима – велика деца. Ратују што морају да ратују, жртвују се, стоички трпе, али чим им је мало боље одмах су ту песма и шала. А тек Србија! Њени предели. Изласци, заласци сунца…

Док за Србе „мале сиве препелице“ постају Богом посестриме, а вештачко сродство по српској народној традицији много је јаче од крвног.

Стога се није чудити, што једна од најистакнутијих припадница „Болница шкотских жена“ докторка Елза Инглис записује, у позну јесен 1915. године и ове речи: Стидим се својих земљака који су ову земљу и овај народ оставили на цедилу, жртвујући их – ни за шта.

Отуда ће се – пише у једној од првих књига које говоре о Болницама шкотских жена, штампаној већ у другој половини 1919. године –

име Др Елзи Инглис заувек ће доводити у везу са Србијом и преносити из генерације у генерацију са неком врстом легендарног поштовања и обожавања…

Докторка Елза Инглис, са делом шкотских жена, неће се повући 1915. године. Остаће неко време у Крушевцу, старајући се, у немогућим условима, о српским рањеницима и болесницима. Касније ће бити репатрирана, преко Швајцарске, и стићи у Велику Британију, али ће убрзо потом отпутовати за Русију, и прикључити се санитету Прве српске добровољачке дивизије, која ће пострадати у Добруџи. Фебруарска револуција у Русији иставиће питање Прве српске добровољачке дивизије: шта с њом? Влада на Крфу тражи да се дивизија пребаци на Солунски фронт, али Румуни и Руси на све могуће начине изврдавају да јој то омогуће, јер су Срби, једини решени да се боре… Што би у датој ситуацији значило потпуно уништење дивизије. Истовремено Елза Инглис тешко оболева. Из Единбурга јој телеграфишу да се са Болницама шкотских жена врати у Британију. Али Елза Инглис кратко договара: Могу, али само са њима. Са Србима. И тиме врши притисак на британску владу, да она испослује код Руса што хитније пребацивање српске добровољачке дивизије на солунски фронт.

На крају јој ова врста „уцене“ полази за руком. Шкотланђанке заједно са првим ешалоном Прве српске добровољачке дивизије, у јачини од два пука, пребацују се до Архангелска, и укрцавају на британске лађе. Али, живот докторке Елзе Инглис ближи се крају. Негде у близини обала Велике Британије она излази из своје кабине, и у пратњи једног официра, не  ослањајући се на њега, опрашта се, и рукује појединачно са сваким српским војником. Њен задатак је извршен. Вратила се, али са њима, са својим Србима. Умрла је наредних дана.

Још током рата Иван Мештровић је извајао њену скулптуру која и данас стоји у Единбуршком музеју. А по њеној последњој жељи једна болница шкотских жена, са транспортним одељењем, упућена је већ априла 1918. године на солунски фронт. Названа је њеним именом „Болница докторке Елзе Инглис“. А у Београду, део болнице која се данас зове „Др Драгиша Мишовић“, онај део који је доскора био познат под називом „Железничка болница“, подигнут је захваљујући новцу „Болница шкотских жена“, и предат на употребу тридесетих година прошлог века. Кога интересује нека прошета, нека покуша да тамо нађе спомен плочу подигнуту у спомен докторке Елзе Инглис. Или, ако је не нађе, нека се сети приче о гробљу Тимочке дивизије у селу Хриса (некад Слатина) и горких суза братства Хиландара.

И, можда басне о цврчку и мраву.

Утолико је већи значај, ове одлично написане књиге проф. др Милана Радовановића – „Nemi svedoci“.

Проф. др Брана Димитријевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s