“Славимо Термопиле и храбре Спартанце, а одричемо се Косова и наших јуначких предака”

Posted: 28. фебруара 2014. in Занимљивости, Uncategorized

СликаСами српски званичници и државни медији свакодневно нам поручују да је Косово камен око врата српског народа, да смо довољно славили поразе и да ћемо под хитно да „мењамо свест“. Људи који живе од наше муке и финансирају се из нашег буџета, дакле, јавно вређају наше наслеђе, нашу веру и част наших јуначких, мученичких предака. Замислите како би изгледали Грци који би се данас ругали Леониди и његовим јуначким Спартанцима, изгинулим у одбрани Термопила и Грчке од најезде Персијанаца. Не само Грчка него и цео свет баштини величанствено наслеђе битке у Термопилском кланцу, каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић.

Косово је средишња тема српског постојања. Како објашњавате покушаје страних историографа да у косовској епици пронађу елементе и изворе наше „геноцидности“?

Кључну улогу у уобличавању српског идентитета вековима су имале црква и историјска сећања. Идентитет човека, али и друштвених група, укључујући и нације, пре свега се крије у њиховој прошлости, али и у њиховим идеалима, у слици будућности о којој сањају и на чијем остварењу раде. Осећање припадности почива, дакле, на вери и памћењу. У Српској православној цркви су се, нарочито у добу Пећке патријаршије (1557–1766) уобличили и вековима чували сва она предања и идеали који су Србе разликовали од околних, православних и словенских народа. Међу тим предањима, најзначајнији су били култови Светог Саве, Светог Симеона и светог кнеза Лазара. По њима су их други народи препознавали; нису случајно баш ови српски светитељи приказани у 16. веку на фрескама московског Архангелског Сабора. Црква је и Косовском Завету дала хришћанску суштину; од ње су га преузели гуслари и народни певачи.

Данас се, међутим, о ономе што је за једну нацију вековима био главни извор опстанка, надахнућа и охрабрења, о Косовском Завету, на водећим светским универзитетима и у стандардним академским приручницима пише као о кључном узроку њеног посрнућа и невоља. Чак и у књигама водећих светских стручњака за историју југоисточне Европе, код којих то заиста не бисте очекивали, наћи ћете позивања на пропагандни памфлет Бранимира Анжуловића „Небеска Србија“, у којем се тврди да је Косовски Завет узрок свих јада које су Срби столећима задавали сами себи, суседним народима, добронамерним великим силама и целој нашој планети. Подразумева се, наравно, да постоје и Срби спремни да потврде да је Косовски Завет архаична, црквена измишљотина и да је синтагма „небески народ“ штетна, па и смешна. С друге стране, битка у Термопилском кланцу заузима централно место, о чему сведочи и зарада Холивуда на његовом последњем производу посвећеном Леониди и Спартанцима, под насловом 300, из 2006; а успех је био такав да ће се ове године, као што и приличи, појавити наставак. Толкин и Луис су својим циклусима о Хобитима и земљи Нарнији хтели да Енглезима врате њихове заборављене митове и веру; то су данас светски бестселери а филмови снимљени према њима спадају у најгледаније филмове свих времена. Свима нам застане дах када гледамо епски јуриш вишеструко слабије коњице Рохана на огромну војску Орка у „Повратку краља“, јуначки говор и погибију њиховог краља Теодена; у исто време, окрећемо главу од „анахроног“ и „штетног“ „Косовског мита“. Аврамово поље у Квебек Ситију јесте Косово канадских Квебечана. Ту су изгубили епску битку 1759. и коначно потпали под власт Енглеза. Погледајте са каквим поштовањем сваке године обележавају њену годишњицу и какво је њено место у колективној свести канадских Француза.

Да ли се злоупотребе прошлости најубедљивије и најлакше оспоравају враћањем појава о којима је реч у њихов историјски контекст и њиховим поређењем са сличним појавама из опште историје?

То јесте истовремено и најбољи начин да се приближимо истинском разумевању, које тежи да буде независно од било каквих ванакадемских обзира. Видели смо да немачки историчари чак и неупоредиве ужасе Холокауста покушавају да сместе у компаративну раван. Зашто се, онда, примери из српске историје по правилу чупају из свог историјског контекста?

Како је показао Ентони Смит у књизи „Изабрани народи“, вера једне нације у сопствену посебност и изабраност релативно је честа појава у типологији националних идентитета и идеологија. Хришћански народи баштине старозаветну традицију Јевреја о изабраности, страдању и спасењу. Пуританци, који су идејама на којима су устројене САД утиснули одлучујући печат, позивали су се управо на ову, јеврејску, заветну традицију. Амерички званичници данас иду дотле да јавно, сасвим озбиљно тврде да се на Американце не могу примењивати мерила која се примењују на остале нације, јер они имају свој, посебан пут, своју специјалну светскоисторијску мисију. Кисинџер је ту традицију пронашао у спољној политици вилсоновски расположених америчких демократа. Тај амерички ексклузивизам и мисионарски ентузијазам био је главни предмет оног полемичког чланка који је Путин, пре него што је спречио САД да нападну Сирију, објавио у листу „Тхе Неw Yорк Тимес“.

Да ли можемо, без обзира на чињеницу да је инспирација младобосанаца била косовска традиција, говорити о европским идејама Принциповог чина?

Прва инспирација младобосанаца свакако је косовска, епска, његошевска, обилићевска традиција која је, међу младим људима Принципове генерације, нагло оживела после ослобођења Косова 1912. То је била она „Видовданска идеја“ о којој су, баш тада, писали Исидора Секулић и Милош Ђурић. Убиство тиранина је, међутим, стар и чест мотив европске културе. Сам Његош, „трагични јунак косовске мисли“, како каже још један припадник младобосанске генерације, Иво Андрић, у „Горском вијенцу“ пита: „Шта Леонид ’оће и Сцевола кад Обилић стане на поприште?“ Млади људи који жртвују свој живот да би убили тиранина – то је традиција којој припадају Муције Сцевола или Хармодије и Аристогитон, који се и данас сматрају узорима патриотизма и грађанске храбрости. Томас Џеферсон је 1787. писао да „дрво слободе мора бити с времена на време освежавано крвљу патриота и тирана; то је његова природна храна“. Младобосанци су били под непосредним утицајем широког круга европских идеја, од Мацинијеве „Младе Италије“ до Бакуњиновог и Кропоткиновог анархизма. Скидање крунисаних глава, тако често у Европи 19. века, управо у времену Принципа, у последњој деценији 19. и првој деценији 20. века, достигло је врхунац. Ако и занемаримо све неуспеле покушаје атентата, сетићемо се да су тада, у атентатима, страдали француски председник Сади Карно (1894)аустријска царица Елизабета (1898) италијански краљ Умберто И (1900) португалски краљ Карлос И и његов син, престолонаследник Луј Филип (1908) грчки краљ Ђорђе И (1913). Атентатори су, готово по правилу, били патриоти и анархисти. Ове теме данас истражују млади историчари, моји студенти постдипломци, за чија ће се имена тек чути. Личност и идеје Гаврила Принципа, тако, не само да припадају аутентичној европској традицији него нас подсећају и на заједничко порекло идеја левице и патриотизма. То се јасно види, почевши од Српске револуције, преко Владимира Јовановића, Светозара Милетића, до Николе Пашића, Љубе Стојановића и Јована Скерлића, у главном току српске политичке традиције. О нужности обнављања старих веза између патриотизма и левице данас врло убедљиво пише Маурицио Вироли. Судбине патриотизма и левице нераздвојне су нарочито данас, у времену разобрученог насиља до зуба наоружаног, грабљивог, расистичког глобализма.

Да ли процесуирање Његоша пред хашким судијама представља покушај претварања нашег изворног опредељења и традиције у тешко бреме за будућност?

„Горски вијенац“ учинио је више за обнову Косовског предања (не заборавимо да је Његош био владика Српске православне цркве) и за уобличавање српског националног идентитета него било који политички, национални програм, укључујући и Гарашаниново Начертаније. Оптуживање „Горског вијенца“ је, у ствари, оптуживање Косовског Завета. Амбиција Хашког трибунала да суди српској историји умногоме подсећа на неславни Велеиздајнички процес, одржан у Загребу 1909. године. Оптужница из тог давног процеса за многе је остала извор трајног надахнућа, све до данашњег дана. То се лепо види у делима Ноела Малколма, Холма Зундхаузена, или „културног антрополога“ Анжуловића. Није случајно Кафка провео живот у Аустро-Угарској. Процес започет против Срба 1909. још траје.

Данас се Начертаније Илије Гарашанина употребљава као још једна оптужба која долази од стране западне историографије за великосрпски хегемонизам?

Милорад Екмечић је приметио да је Начертаније национални програм уједињења српских, а потом, ако прилике дозволе, и југословенских земаља, настало исте, 1844, године када је Чезаре Балбо објавио „Наде Италије“, са планом уједињења италијанских земаља, који је подразумевао преусмеравање „цивилизаторске мисије“ Аустрије са Италије ка Балкану. Исте те године Јоанис Колетис је, у грчком парламенту, објавио „Мегали идеју“, национални програм уједињења бивших византијских земаља, укључујући и Цариград, у јединствену грчку државу. Начертаније је, дакле, било само део европског феномена, прављења планова за национално ослобођење и уједињење. Те две речи, ослобођење и уједињење, налазиле су се у 19. веку на заставама свих европских патриота, од Крита до норвешких фјордова и од Даблина до Ерзерума. Није спорно ни Гарашаниново позивање на Душаново царство. У добу Свете алијансе и романтизма позивање на средњовековну славу и царство било је уобичајена појава. Колетис је хтео обнову Византије, а Балбо политичку превласт папе. Сви, укључујући и Италијане и Грке, полагали су право на суседне територије и на земље насељене разноликим становништвом, јер етнички чистих територија у Европи скоро да и није било. Начертаније је, дакле, важан, драгоцен споменик српске националне прошлости, који у сваком погледу припада европској традицији.

Ко су били инспиратори Гарашанинове спољне политике?

Европско порекло Начертанија наглашава и чињеница да је оно настало у радионици Адама Чарториског, вође пољских емиграната, настањених у Паризу и да га је за Гарашанина написао Чех Франтишек Зах. Иза њих у том тренутку стајао је део званичних кругова француске Јулске монархије и неколико утицајних британских политичара и публициста. Главна тема Начертанија је уједињење Срба кроз еманципацију од руског и аустријског утицаја, уз ослањање на Запад, на Француску и Британију. Милорад Екмечић је показао колико тога је Начертаније дуговало идејама чувеног британског русофоба Дејвида Уркварта, дипломате и публицисте, пријатеља Чарториског и Карла Маркса. Уркварт је у нужност окупљања балканских народа око Србије, уз ослонац на Запад, насупрот интересима Русије, уверавао и Милоша Обреновића; такве идеје исповедао је, иначе, и Карл Маркс, такође убеђени русофоб. Код Гарашанина је Екмечић уочио и утицаје опрезне, промишљене националне политике Милоша Обреновића.

Како се десило да нас Запад оптужује за један документ настао под његовим суштинским утицајем?

Главну улогу у томе одиграла је хрватска пропаганда из времена ратова 1990-их. А Гарашанин је, како је показао Василије Крестић у својим радовима, Хрватима пружао подршку. Притом је, као прагматичан и искусан државник, ипак био опрезан према хрватским „слободнолебдећим интелектуалцима“, какав је, рецимо, био Људевит Гај, спреман да муњевито промени своје финансијере.

Да не би било недоумица, важно је да се нагласи: главни инспиратор Гарашанинове политике нису биле Британија и Француска; оне су биле тек спољнополитичко средство. Иза њега стајала је само српска ослободилачка, национална идеја, тежња српских православаца, поданика другог реда у исламском Османском царству и католичком Хабзбуршком царству, да достигну елементарно, људско достојанство. Ова идеја могла би се превести на данашњи, политички коректан језик, као борба за основна људска права. Она је покренула Српску револуцију 1804; она је подстакла и Француску и Америчку револуцију. Уз њу, у оквиру идеје народног суверенитета, уобличене у делима Лока и Русоа, природно је ишла национална идеја, идеја политичког сувернитета нације, оличене у свим својим грађанима, без обзира на њихово социјално порекло и материјално стање. У међународним односима то је идеја по којој „мале нације“ имају исто достојанство и права као и велике. Срби Гарашаниновог доба добро су знали да ову врсту слободе за себе и за своје потомке могу да имају само у националној држави. Ту је драгоцено историјско искуство чија актуелност и данас тешко може да се оспори.

Још једну важну поуку пружа еволуција Гарашаниновог односа према Русији. Почео је каријеру као човек Запада и противник Русије, да би временом закључио да је Русија ипак најпоузданији ослонац Срба. Када се у време друге владе кнеза Михаила вратио на власт, остао је близак Французима, али је већ био непоколебљиво руски човек. То се тада могло, захваљујући тадашњој блиској сарадњи Русије и Француске на Балкану. Исти такав пут, од лојалности Западу до окретања ка Русији, прешли су и други велики државници Србије у 19. веку, на пример Јован Ристић, или Стојан Новаковић.

Да ли је и Пашићево ослањање на Русију на унутрашњем плану резултирало већом демократијом?

Јесте, и то је, с обзиром да је у Русији владао апсолутистички, царистички режим, на први поглед заиста изгледало парадоксално. Никола Пашић је, наиме, за разлику од Гарашанина, Ристића или Новаковића, од почетка своје политичке каријере био русофил. Он је само прешао пут од Бакуњина до Николаја ИИ; преселио је своје проруске наклоности из емигрантских, швајцарских револуционарних кружока руских нихилиста, у које је залазио као студент, у кабинете руских царева и њихових министара, где је био радо приман као искусан српски државник.

Никола Пашић је, инстинктивно, знао оно до чега су, неупоредиво образованији српски интелектуалци, школовани на Западу, као Слободан Јовановић и Јован Скерлић, морали да дођу после мукотрпних искустава, какво је, рецимо, било за Србију застрашујућа и понижавајућа Анексиона криза. Наклоност према западној култури и животном стандарду морала се одвојити од лојалности спољнополитичким интересима Аустро-Угарске, Британије или Француске. Српски интелектуалци и државници с краја 19. и почетка 20. века достигли су зрелост, иначе недостижну за данашње српске политичаре и интелектуалце, како је у „Духу самопорицања“ показао Мило Ломпар, која им је омогућавала да разликују западне вредности од западних интереса. Да су верно следили интересе и препоруке Британије и Француске, сви Срби би и тада живели у шеријатском Османском царству и у клерикалној Хабзбуршкој монархији. Либералне и демократске државе Запада, Британија и Француска, биле су, наиме, традиционални савезници ове две царевине, јер су у њима виделе главне бране продору Русије ка југу; апсолутистичку и царистичку Русију геостратешки интереси водили су у сукобе са Османлијама и Хабзбурговцима. Срби су зато били природни савезници Русије. Уз то, руски државници били су довољно мудри да не захтевају од Срба да уведу апсолутизам; напротив, они су подржавали Пашића и његове радикале у борби против последњих Обреновића за парламентаризам, демократију и локалну самоуправу. Либерална Британија и уставна Аустро-Угарска подржавале су покушаје краља Милана да влада као апсолутиста; аутократска Русија помагала је, преко радикала, парламентаризам и демократију. После 1895. и окретања ка Русији Новаковићевих напредњака, како је показао Михаило Војводић, у Србији неће више бити аустрофилских странака. Често се заборавља да је чак и окретање Србије ка Француској и Британији, почетком 20. века, било могуће тек пошто су се ове силе измириле са Русијом и са њом формирале Антанту.

Зашто се данас слика Балканских ратова тако често своди на историју српских прогона над албанским цивилима?

У књигама Ноела Малколма, Холма Зундхаузена, Марка Мазауера, Џона Лемпија, Тома Галагера и других писаца историја балканских земаља, историја Балканских ратова заиста је сведена на описе протеривања и егзекуција над цивилима. Где су узроци? Слично немачком случају, процват османских студија у последњим деценијама има своје корене у економском и политичком успону данашње Турске и у порасту њене геостратешке важности за Запад. Од унапређивања османских студија српска култура може да има само користи. Али Турска и њени англосаконски покровитељи своје ресурсе троше и на оно што сматрају политички пожељном историографијом. Добар пример за то је рад Института за турске студије у САД, установе познате, поред осталог, и по покушајима порицања геноцида над Јерменима. Не само Балкански ратови него и цела борба балканских народа за ослобођење од Османског царства, уз подршку Русије, представља се као ужасна прича о етничком чишћењу балканских муслимана. Таквој врсти тумачења новије историје Балкана тон је дао амерички историчар и члан управе Института за турске студије, Џастин Мек Карти, својом веома читаном и цитираном књигом речитог наслова: „Смрт и прогонство: етничко чишћење османлијских муслимана 1821–1922“ (1995). Важна и легитимна тема муслиманских страдања претворена је у политичко оруђе, па је овом књигом, уз стална подсећања на српске злочине у Босни из 1990-их, уследила права провала историје ове врсте. До данас, слика Балканских ратова у западној историографији је заиста темељно промењена. Узроци ове појаве су у неоосманским амбицијама савремене Турске, о којима убедљиво пише Дарко Танасковић. Посебно је важна потреба англосаксонског света да своје насиље над муслиманима Блиског и Средњег истока прикрије упирањем прстом на Србе и Русе; на Балкану они доказују како су, у ствари, највећи пријатељи муслимана.

Извор – Печат

http://www.intermagazin.rs/slavimo-termopile-i-hrabre-spartance-a-odricemo-se-kosova-i-nasih-junackih-predaka/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s