Војвода Степа Степановић: „Хиљадили се такви синови“

Posted: 24. фебруара 2014. in Први светски рат, Uncategorized

СликаМалена Србија је 1914. године била увучена у сукоб великих сила. Њени животни интереси и опстанак у паклу светског рата били су угрожени, али војска која има овакве војнике може да буде побеђена али никад поражена.

Прве велике победе Антанте, на Церу и Колубари 1914, повлачење преко Албаније 1915/16. и, касније, пробој Солунског фронта 1918. године, пали су на плећа српског сељака домаћина. Оставио је породицу, њиву и стадо да би бранио и одбранио своју Србију и ослободио и ујединио Србе, Хрвате и Словенце. На том ратном путу није чинио злодела због којих би се његови потомци стидели. Није се светио, иако су непријатељи били немилосрдни према њему и његовој нејачи.

Књига Антонија Ђурића „Овако је било“ саткана је од прича солунаца.Међу многим херојским причама налази се и исповест војника сељака Михаила Жунића. Препричао је догађај са фронта за који је чуо од свог команданта, потпуковника Живадина Стојановића.

Негде испод Соколца, 1916. године, причао је потпуковник, један наш војник зароби бугарског наредника. Војник је био коњаник, на извиђању. Коња је везао за једно стабло, па се пешице упутио кроз шибље. На једном извору – приметио је бугарског наредника. Умивао се, расхлађивао водом. Повремено је марамицу натопљену водом стављао на чело. Наш војник је учинио још два – три корака напред. Једно „пст“ и – бугарски наредник се окренуо. После је дигао руке увис

…Наш војник је узјахао свог коња, а заробљеног наредника пустио испред себе. Но, тек што су прешли коју стотину метара, наредник се срушио. Подигао се на колена, склопио руке за молитву и рекао: „Убиј ме, братко, молим те. Убиј ме, не могу даље. Болестан сам. Изгорећу од неке ватре. Малаксао сам. Не могу даље. Прежали један метак…

Није то могао да учини наш војник. Није могао да убије свог заробљеника. Сјахао је, с тешком муком подигао заробљеног бугарског наредника у седло. Он је пешачио. Требало је да пређе око два и по километра до своје јединице. Сваки час се освртао и гледао да наредник не падне с коња. Придржавао га је… Пред својом јединицом наишли су на војводу Степу Степановића. Војвода је посматрао необичан призор, не знајући о чему се ради. Али нашег војника је спопао страх: шта ће рећи славни војвода? Како је смео да учини тако нешто? Зар заробљеном бугарском војнику дати коња? Војник је стрепео. Војвода је показао интересовање, тражио је да му војник потанко исприча шта се догодило. Кад је наш војник рекао да га је бугарски наредник молио да га убије, јер није могао даље да хода – одлучио је да му уступи свога коња.

Хиљадили се такви синови“ – рекао је војвода. „Никад српски народ неће пропасти. Добро си поступио, војниче! 

Аутор: Сава Самарџић
Извор: Академски круг

Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s