Миша Анастасијевић – Трговац, капетан и српски Ротшилд

Posted: 23. фебруара 2014. in Историјске личности, Uncategorized

СликаБеоград – Миша Анастасијевић држао је монопол на трговини сољу на средњем Дунаву. Поседовао је 74 брода и огромне земљишне поседе, подсећају „Вечерње новости“.

Миша Анастасијевић, кога су савременици звали „Дунавски Ротшилд“, био је творац прве српске мултинационалне компаније и један од најбогатијих Европљана свога доба, пишу „Вечерње новости“.

У зениту успеха око 1850. држао је монопол на трговину сољу на средњем Дунаву, запошљавао 10.000 људи у 23 филијале – камарашије, на територији неколико држава, поседовао трговачку флоту од најмање 74 брода и огромне земљишне поседе у девет спахилука у Влашкој.

Капетан Миша је, по записима Матије Бана, био и добротвор који је помагао родбини, многим ситним трговцима, али и политичарима који би запали у дугове. Хиљадама дуката помагао је Београдску читаоницу, Народно позориште, а пре 150 година оставио је отечеству највећу и најлепшу палату престонице, на ондашњем централном градском тргу код Велике пијаце.

По његовој жељи у велелепно здање, данашњи Ректорат Београдског универзитета на Студентском тргу 1864. уселиле су се Висока школа, Народни музеј и Народна библиотека.

„Просветом се народи дижу и опстају, а народу нашему који је сиромашан ту требају имућнији људи“, записао је Анастасијевићеве речи књижевник Матија Бан.

Њему је, као и многим другим књижевницима, Капетан Миша био мецена, па га је пред крај живота позвао на своје баснословно имање у Румунији да му напише биографију. Бан је у спису, који је Анастасијевић замислио као панегирик, ипак вешто уткао релевантне, понекад и непријатне податке о Капетан Мишином добу, кад су захваљујући „Српској револуцији“ на Балкан почели да стижу капитализам и демократија.

„Што су били Србији Доситеј и Вук у просвети, Карађорђе на бојном пољу и Милош Обреновић на политичном, то је Миша Анастасијевић био на пољу привредном“, оценио је Бан.

Капетан Миша је прошао оно што би у 20. веку назвали „амерички пут“, од сиротана до супербогаташа. Историчари сматрају да је ово поређење умесно, јер је Србија у доба ослобођења имала највећи проценат усељавања на свету, после САД, јер је важила за земљу могућности која се дословно градила на ледини и где је свако предузимљив могао да успе.

Миша се родио 1803. у породици малог трговца на дунавском острву Пореч, на речној граници хабсбуршког и турског царства, стецишту трговаца, шпијуна, авантуриста и протува свих врста. Рано је остао без оца, али ја захваљујући храброј и предузимљивој маћехи преживео бројне турске најезде током српских устанака, увек се враћајући на дунавску „офшор“ зону где су цветали шверц и трговина.

Ту је 1808. године изучио „буквар, псалтир и рачуницу“, једину формалну школу коју је стекао, али у „дунавском Вавилону“, где су се мешали српски, турски, бугарски, немачки и руски, бистри дечак је стварао широку слику света у коме је живео.

Његова интелигенција је запажена и с дванаест година постао је учитељ, а затим писар код Барјаш-аге, старешине пограничног острва и карауле Ада Кале. Брзо је побегао од Турака и вратио се у Пореч да буде трговачки помоћник, али после једне турске похаре, остао је без игде ичега.

Иако дете, постао је сараор, тегљач који је са сапатницима опасан дебелим конопцем ходао уском стазом у Ђердапској клисури вукући лађе узводно. Вредног дечака рођаци су позвали да им помаже у трговини, а онда су га запазили у поречкој војводској кући Стефановића и узели га у своју трговину.

Окретног Мишу Стефановићи су запослили као цариника, а са зарађеним новцем он отвара сопствену трговину. Иако биографу није рекао како је дошао до првог великог капитала, од шест хиљада гроша, није тешко претпоставити да је шверцовао робу из Аустрије у Турску и обратно, јер је касније само легализовао тај посао.

Књазу Милошу се веома допао млади трговац спреман на све. Баш такав му је требао да га извештава и гура српске интересе на српском делу Подунавља, које још није било припојено Србији. Књаз га укључује у трговину сољу и даје му кредит без ограничења, а 1833. именује за „капетана дунавског“, надзорника водне трговине, где стиче огроман утицај и богатство.

Ђердапска села и данас чувају предање како је Анастасијевић с Капетан-Мишиног брега осматрао речни саобраћај. Кад би видео турске шверцере или речне гусаре, слао је своју борбену флоту на њих, а легенда каже да их је лично кажњавао тестерисањем руку.

Међутим, после абдикације књаза Милоша 1839. амбиције Капетана Мише су порасле и пожелео је да управља и политиком у Србији. Као што је записао Слободан Јовановић: „Са богатством које је створио, као сваки скоројевић, добио је апетит да буде виђен и поштован и да уђе у ред господе.“ Миша је стајао иза завере против кнеза Александра Карађорђевића, али је страдао Анастасијевићев зет Раја Дамјановић, убијен 1857. у злогласној Гургусовачкој кули.

„Миша је узалуд искао за њега милост од кнеза, па се закуне да ће се осветити. А уз освету биле су ту побуде и чисто политичне природе“, записао је Матија Бан.

Капетан Миша је уложио 80.000 дуката у нову заверу против кнеза Александра гурајући на трон свог зета Ђорђа Карађорђевића и амбициозну кћи Сарку, којима је већ сазидао кнежевску палату.

Председавао је Светоандрејској скупштини на којој је смењен кнез Александар, али српским посланицима је било доста олигарха уставобранитеља и Карађорђевића и позвали су натраг Обреновиће, књаза Милоша и Михаила.

Ови нису заборавили Анастасијевићево издајство и ускратили су му државну помоћ. Капетан Миша се повукао и поклонио несуђену палату отечеству, за просветне сврхе, а затим отишао трајно у Румунију, где је наставио живот у невиђеној раскоши, немилице трошећи огромну имовину.

Капетан Миша је умро и сахрањен 1885. на свом феудалном поседу у Клежану у Румунији, на чије је украшавање, по сопственим речима, потрошио 125.000 дуката. Београдско Капетан-Мишино здање, забележио је Матија Бан, коштало је 11.000 златника.

У жељи да рођачким везама завлада политиком Србије, Миша Анастасијавић је удао ћерке за виђене људе, блиске Карађорђевићима: Јелену за Васу Гарашанина, ађутанта кнеза Александра Карађорђевића, Персиду за Јована Мариновића, бившег министра и српског посланика у Паризу, Анку за Рају Дамјановића, кнежевог министра, Ружицу за Арсенија Чарнојевића, потомка славног патријарха. Највише наде полагао је у амбициозну Сарку, коју је удао за Ђорђа Карађорђевића, вождовог унука, кога је покушавао да угура на кнежевски трон уместо Александра.

Извор – Новости

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s