Први телефон у Београду

Posted: 19. фебруара 2014. in Занимљивости, Историјске личности, Uncategorized

СликаПанталејмон – Панта Михајловић рођен је у Богатићу 1854. године. У родном месту је завршио основну школу, а у Шапцу три разреда гимназије. Године 1859. у Шапцу је отворен телеграф, па је вероватно да се Панта у једној од ђачких посета телеграфу заинтересовао за електрицитет и његове могућности да даје јасно осветљење, као и да преноси поруке с краја на крај света.

Зато Панта одлучује да постане електро-механичар. Уз помоћ шабачког трговца Дамњановића одлази у Беч и тамо завршава курс (школу) електротехнике. После школе најпре одлази у Швајцарску, а одатле у Берлин, где ступа у фирму Сименс-Халске. У овој фирми бива запажен и отпочиње са радом у конструкторском бироу. Вернер Сименс је направио идејни пројекат динамо-машине, а Панта је радио у тиму који је тај пројекат разрадио и успео да произведе генератор једносмерне струје.
Његово стручно усавршавање се наставља у Хамбургу. Изгледа да су резултати његовог рада били задовољавајући, јер бива распоређен у Њујорк за шефа Сименсове филијале. У Њујорку ради две године, али је обавештен да се Србија спрема за рат са Турском, па се 1875. године враћа у отаџбину да помогне својим знањем и вештином.
У Српско-турском рату ради при инжењерији, на одржавању телеграфа Главног штаба Српске војске и у Војној фабрици у Крагујевцу. Ту склапа ратна пријатељства са високим официрима Главног штаба и инжењерцима у Крагујевцу.
Затим се 1877. године поново враћа у Њујорк, где ради још годину дана. Тада упознаје Михајла Пупина, свог вршњака (и овај је рођен 1954. г.). У дугим, пријатељским разговорима са Пупином расправља о једној новини – телефону, који је претходне, 1876. године, патентирао Александер Грејем Бел, и који ће и Панти и Михајлу обележити живот.
Панта се, и поред успеха, гоњен носталгијом, коначно вратио, овај пут у Нови Сад, где ради као електро-механичар. Изгледа да је у Новом Саду имао и своју фирму, јер нам је познат један овални печат, са његовим именом и титулом. У Новом Саду се 25. септембра 1880. године жени са Милевом Теодоровић, рођеном Румљанком.
Свестан предности телефоније, која се у Европи шири великом брзином, Панта долази у Београд и подноси молбу да му се додели концесија за увођење телефона у Србији. Концесија је требало да гласи на 10 година, а услов је био да се положи кауција од 2.500 ондашњих динара, као и да у року од шест месеци успостави прву телефонску линију.
Док је чекао да му се концесија одобри, Михајловић одлази у Пешту, где је у телефонској централи браће Пушкаш хтео да се ближе упозна са организационим и експлоатационим могућностима и проблемима нове врсте телекомуникација. У Пешти га Ференц Пушкаш упознаје са једним својим радником – Николом Теслом. Два Србина се брзо спријатељују и изгледа да Пантине приче о животу у Америци доприносе да се Тесла одлучи на пут у Нови свет.
Краљ Милан Обреновић дана 27. новембра 1882. године потписује концесију, Панта од Милевиног мираза уплаћује потребну кауцију, и у ондашњим престоничким новинама објављује огласе за увођење телефона. Међутим, у следећа четири месеца нико му се не јавља на оглас, те он бива принуђен да свог ратног друга, инжињеријског капетана Косту Радосављевића моли да му помогне. Тако њих двојица дана 14. марта 1883. године успостављају прву телефонску везу у Београду, између Географског одељења Министарства војног (које се налазило на првом спрату кафане Три листа дувана, у Ул. Кнеза Милоша број 1) и Инжињеријске касарне, која се налазила на удаљености од 300 метара низ Таковску улицу (преко пута Ботаничке баште). Тиме су услови за концесију били испуњени. Панта је о томе касније причао:
„[Године] 1882. − сећам се као данас − паде ми на памет да инсталирам у Београду телефон. Нико ту није имао појма о телефону. Тада је у Александровој улици, на оном месту где стоје Три листа дувана било Министарство војно. Дођем ја покојном Теши Николићу и кажем:
− Ајде, бре, да почнемо нешто ново. Имаће војска користи. Да инсталирам телефон међу касарнама, министарством, утврђењем и где треба.
Он ме гледа, гледа, па ме одведе до прозора. Доле, у дворишту, стајала су три коњаника:
− Видиш ли ти ове?
− Видим. Коњаници…
− Е, то ти је. Шта ће ми тај твој телефон, кад ови коњаници за три минута стигну до града и јаве шта треба. Какав телефон…
Тако мени Теша. А ја изађох, али решен да га убедим. Нађем се са Костом Радосављевићем – после је он био чак и мој министар – и договорим се с њим да на своју руку направим линију за телефон. И ја лепо спојим телефоном од Три листа до инжињеријске касарне у Палилули.
Сутрадан, у три часа по подне, ето Теше. Стао па гледа.
− Је ли то телефон?
− Јесте, − рекох.
− Па како му то иде?
Растумачих напрескок, укратко. Он и онако није ништа разумео.
− Па добро, − рече мени министар Теша − а ко то говори?
− Па онај на другом крају. У инжењеријској касарни…
Теша се подиже, отвори врата широм па дозва све остале официре који су били по канцеларијама
− Господо! ајде да видите чудо невиђено; телефон.“
Међутим, интересената за инсталирања телефона није било. Инсталиране су још само две државне линије: од Народне скупштине до Министарства унутрашњих дела и од Капетан Мишиног здања (на коме се налазила ватрогасна осматрачница) до Пожарне чете. Од приватних лица само је Ђорђе Вајферт наручио пет телефонских прикључака.
Видевши да од телефона неће бити зараде, Панта Михајловић се 15. августа 1885. године запошљава у Српској државној железници, најпре као контролор телеграфа, инспектор, а касније и као шеф Телеграфско-телефонског одсека Дирекције државних железница.
Међутим, Михајловић упоредо ради и на пропагирању увођења електричне енергије у Србији. Заједно са Ђорђем Станојевићем врши пропаганду електрике, а као човек који је радио у Сименсу препоручује Сименсове генераторе. Зато је Сименсов вишефазни генератор и примењен на првој српској хидроцентрали на Ђетињи, а касније и на хидроцентралама у Гамзиграду код Зајечара и Светој Петки код Ниша, грађеним 1909. године. У тим пословима Панта је увек био члан комисије за колаудацију (технички пријем).
Неки сведоци тврде да је, на захтев краља Петра I, Панта инсталирао дворску електричну централу. ПТТ музеј има уверење издато од стране Двора, да је Панта Михајловић одржавао ову централу од 8. јуна 1908. до 18. марта 1914. године.
Овај наш пионир телефоније и електрике је Београд задужио за време Првог светског рата, 1915. године. Наиме окупатор је, после првих победа Српске војске, имао намеру да у повлачењу из Београда уништи Електричну централу. Панта Михајловић је ступио у преговоре са аустријским официрима и предочио им доказе да је он својим радом код Сименса, а нарочито са Бечком филијалом те фирме, допринео развоју електрике и у њиховим земљама. Аргументовано је успео да их убеди у нерационалност рушења овог корисног објекта. Београдска електрична централа је била спашена. Исте године Михајловић са супругом напушта Србију у правцу Солуна.
Непосредно после Првог светског рата Михајловић је, због слабог здравља, пензионисан. Умро је у својој 78. години, 7. фебруара 1932. године и сахрањен на Новом гробљу у Београду.
 На крају ћемо навести један куриозитет. Претражили смо све телефонске именике којима располаже ПТТ музеј и Архив Србије, и утврдили да се на име овог пионира српске телефоније није никада водио ни један телефонски прикључак!
Милорад Јовановић
Извор – http://arh-gavrilo.blogspot.com/
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s