Како осећа Српче са Косова [1912]

Posted: 19. фебруара 2014. in Занимљивости, Uncategorized

Слика21. априла 1912. год. пошао сам из Скопља на Косово да у манастиру Грачаници видим Ђурђевски Сабор и побележим песме које се о Ђурђев-дану на Сабору певају.
У Липљане воз стиже око 10 часова пре подне а одатле се иде на колима, пешке или на коњу до Грачанице. Ја радо пешачим, али овога пута, и преко мога обичаја, понео сам више ствари но обично, а тако исто и мој сапутник г. М. Боројевић, наставник цртања у скопској гимназији, понео је велики апарат за сликање, те чим смо из воза изашли, потражисмо кола или коње, али не могасмо добити, јер нигде, ни у селу, ни у целој околини не беше ни коњчића пошто су тога дана били избори за поверенике, а сва кола и коње власт је заузела.
Није нам остало друго већ пешке. Иако обојица добро пешачимо, тешко нам беше ствари носити.
Замолимо неке сељаке из Гуштерице и Добротина да нам ствари понесу, али не смедоше, јер се морало проћи поред арнаутског села Коњуха. На велику молбу нашу један сељак Стеван прими се да нам ствари понесе те кренусмо Грачаници.
Ишли смо према Гуштерици уз реку Јањевку и тражили место где ћемо је прескочити. Газили смо блато и наводњена места, а сељак никако не смеде да пређе реку док не пређемо село Коњух. Тек близу села Ливађа, остависмо Коњух с леве а Гуштерицу с десне стране, пређосмо Јањевку и упутисмо се право ливађској школи, која беше још недовршена.
Ту се у једној кући, некој врсти сеоске механе, одморисмо и ручасмо, а мало после кретосмо за Грачаницу која је одатле удаљена једва један час. Кад из села изађосмо, сеоска деца, мушка и женска, чуваху оно мало стоке што раја може да држи и радознало нас посматраху.
Један дечак, највише да је имао 7 година, гледаше нас упитно својим паметним очима. Ја га ослових:
– Како ти је име?
– Бранко, – беше кратак али јасан одговор.
– Идеш ли у школу? – питам га даље.
– Идем у први разред – одговара он.
– А јеси ли ти Србин?
– Србин сам… и овија су све сами Српчићи – одговори он с поносом и показа руком на осталу децу.
– Е, кад сте Српчићи, и тако добри, ево, даћу вам шећера, – извадим из торбе неколико комада чоколаде и разделим.
– Хвала ти – рече Бранко… и наједанпут, као стидећи се, обори очи, у лицу поцрвене и бојажљиво ме упита:
– Имаш ли српску пару?
– Што ће ти српска пара? – упитах га.
– Па, хоћу да видим Краља српског.
– И ми хоћемо! – заграјаше и друга деца.
Ја претурих све џепове и, као за инат, ниједан српски новац не имадох код себе; а да бих жељу ових Српчади испунио, покажем им једно писмо на чијем куверту беше марка од 0,25 динара са ликом краља Петра.
Деца жељно и радосно посматраху лик Краљев, а кад писмо хтедох узети па да пожурим за сељаком и колегом, који беху доста одмакли, Бранко ме погледа некако чудновато и замоли да му дам писмо да још једанпут види српског краља, и кад писмо беше у његовим рукама, побожно се прекрсти, пољуби краљев лик, притиште цело писмо на своје младо српско срце и – побеже далеко од мене, а остала деца за њим. Изненађен, викнух да ми писмо врати, а слику нека задржи, али он трчаше све даље.
Знајући да у писму нема ништа друго сем породичних мисли, нисам гонио малога, и пријала ми је његова радост, што ће сва деца знати да он има слику српског краља.

Петар Ж. Илић 

Извор – http://arh-gavrilo.blogspot.com/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s