Гучево

Posted: 9. фебруара 2014. in Први светски рат, Uncategorized

СликаКада сам био на Гучеву осетио сам неодољив порив да напишем нешто о томе, надам се да ћете разумети и зашто. Географске податке можете наћи на интернету, али укратко: Гучево је планина која припада Подринско-ваљевским планинама, дужине је око 15км, а највиши врх је Црни врх са висином од 779м.
Рекло би се ”планина к’о планина” и шта сад ту има занимљиво? Међутим…

Као што знате, а можда неки и не знају, поход Аустроугарске војске на Србију у Првом светском рату је назван ”Казнена експедиција” због атентата на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву и планирано је да се у врло кратком времену Србија освоји и српски народ војнички покори. Али, у првој и можда најзначајнијој победи савезника у том рату српска војска је до ногу потукла аустроугарску и извојевала историјску победу у бици на Церу августа 1914.године. Тај пораз је толико понизио Хабзбуршко царство да је генералу Оскару Поћореку, главнокомандујућем у Церској бици, наређено да одмах предузме нову офанзиву како би се извршила одмазда, спасао државни углед и подигао пољуљани морал код војника. Е сада, овде треба напоменути један веома важан моменат: пошто су немачке снаге ушле у Белгију, овладале Бриселом и кренуле према Паризу потискујући француску и енглеску војску, а руска Друга армија претрпела катастрофалан пораз код Тененберга, савезници су једино још у источној Галицији (некадашња Црвена Русија, подножје Карпата које данас припада Украјини око града Лавова) тукли аустроугарске снаге, због чега су од српске војске, која још потпуно није ни изашла из Церске битке, тражили да пређе у офанзиву и веже главнину аустроугарских снага које би могле бити послате као помоћ у Галицију. Због тога Председник српске владе Никола Пашић прослеђује Српској врховној команди телеграм следеће садржине:
”Руски отправник послова саопштио ми је да врховни командант руске војске велики кнез Николајевић сматра да је према данашњим приликама хитно да српска војска ступи у офанзиву, а то се може учинити јер је велики део Аустро-Угарских трупа отправљен против Руса у Галицији према веродостојним подацима.”
Према веродостојним подацима Турска је 2.8.1914. ушла у савез са Немачком, а касније и са Аустроугарском, Бугарска је 12.8. огласила неутралност, чекајући погодан тренутак да забије нож у леђа, за то време рушећи пругу Скопље-Ђевђелија и заједно са Турцима блокирајући Босфор и Дарданеле затварајући тиме и копнене и морске путеве снабдевања руске војске, преко је се снабдевала и српска. Грчка је такође огласила неутралност, уз дозволу да се преко Солуна превози војни материјал за Србију и Русију, али је у Атини и даље радио шпијунски центар Немачке и Аустроугарске, који је наносио велике штете савезницима упркос томе што је грчки народ био наклоњен Србији и Русији. Албанија је била под јаким утицајем Аустроугарске јер су им они и прогласили државу за време Првог балканског рата, тако да су сталним упадима везивали одређене снаге за обезбеђење српско-црногорске границе.
Значи све државе около, осим директно Грчке, укључене су у рат против Србије која покушава да опорави своју измрцварену војску после битке на Церу и САМО ЗБОГ БОЈАЗНИ да би део аустроугарских снага могао бити пребачен у Галицију Руси траже да српска војска пређе у офанзиву, наводећи у захтеву да те снаге ”према веродостојним подацима” већ јесу пребачене чиме је остатак аустроугарске војске који је остао у Србији у многоме ослабљен. И, иако је војска тек изашла из једне тешке битке, иако се офанзива никако није уклапала у план команде, иако је недостајало артиљеријске муниције и модернијег наоружања које је требало да стигне од савезника, иако није било мосног материјала за форсирање Саве и Дрине, Српска врховна команда прихвата захтев за прелазак у офанзиву само да се нашој влади не би пребацило како је нелојалан савезник.
Јесте рођаци, дирнули су нам у светињу: ЧАСТ! Док се пола света предавало силама осовине ми смо се усудили да им у Церској бици забијемо прст у око, чиме смо директно допринели исходу читавог рата, али то није било довољно да будемо ”лојалан савезник”. Зато ћемо ми да пређемо у офанзиву, макар и сви изгинули, али имамо да докажемо да смо ”лојални”. И тачка.
Да аустроугарске снаге нису слабе најпре је осетила Тимочка дивизија која је приликом форсирања Саве 5./6.9. код Чеврнтије десеткована, већина војника приликом преласка се удавила, а они који су прешли су или убијени или заробљени. Охрабрен тим успехом ген.Поћорек, стари знанац са Цера, наређује офанзиву на Србију и прелазак Саве и Дрине са намером да што пре продре према Ваљеву и поврати изгубљене положаје у Церској бици, чиме је у рано јутро 8.9.1914. почела Битка на Дрини. Главна замисао је била да се што пре овлада ланцем Гучево-Борања-Јагодња-Соколске планине, док српска војска на тај правац не доведе јаче снаге. Тада је на том делу фронта аустроугарска војска имала 125.000 људи са 165 топова и 92 митраљеза, према 60.000 војника српске војске са 88 топова и 43 митраљеза. Трећа армија српске војске под командом генерала Павла Јуришића Штурма се јуначки бранила, али је под налетом надмоћнијег непријатеља почела да у првим данима губи положаје. Напредовање непријатеља и веома незгодна ситуација по остатак српске војске су спречени негде 15.9. увођењем Комбиноване дивизије под командом генерала Степе Степановића. Од тада су се ређале свакодневне борбе: борба за коту 708 коју је српска војска освојила 17.9., бој на Мачковом камену на планини Јагодњи који је у току једног дана прелазио из једних у друге руке и који су непријатељски команданти прогласили најкрвавијом битком у рату са Србијом, борба за Еминове воде…Положаји су се губили па поново освајали. Губици на обе стране су били огромни: само 16.корпус аустроугарске војске је имао преко 20 000 погинулих за тих девет дана, док је само Дунавска дивизија српске војске од 18.-23.9. имала 5772 настрадалих војника и официра. Каква је то борба Давида и коликог Голијата била може да посведочи писање потпуковника Јосифа Костића, команданта Трећег прекобројног пука Дринске дивизије:
”За свега девет дана Трећи прекобројни пук имао је велики број жртава тако да је његово стање сведено доста испод половине. Поред тога, овај пук био је наоружан преправљеним “Маузер-Кокиним“ пушкама које су рђаво функционисале јер им је механизам подложан квару. Тако исто пук није имао ни половину ножева за ту пушку. Фишеклије није добио већ су војници носили муницију у недрима и џеповима од шињела. Од одела пук је добио само шињеле и шајкаче. Један незнатан и мали део војника добио је чакшире и блузе, тако да је велика већина војника била у гаћама. Обуће пук није добио већ су војници били у дотрајалим опанцима”.
Насупрот томе, аустроугарска војска је имала свега у изобиљу, чак и нових војних средстава за које у српској војсци нису ни знали да постоје: ракете за осветљавање су изазивале општу бежанију и до тада најхрабријих војника, нечујна оружја са пнеуматским притиском, неке врсте шок-бомби које су имале изузетно велики прасак чиме се изазивала паника код војника и онемогућавало спавање смена на одмору, разне бацаче мина и тромблона, артиљеријска зрна са димном и запаљивим пуњењем, бојне отрове сузавце и загушљивце…У документима је наведено да је једина срећа што је непријатељ та средства уводио у борбу постепено, а не одједном, јер би се војници вероватно разбежали са положаја.
Иако бројчано слабији, технички далеко инфериорнији, са прекинутим линијама снабдевања, српски војници су решили да испоштују наређење да се ”гребен Гучева не сме напустити ни по коју цену и мора се држати до последњег човека”.
И сада долазимо до онога због чега се ова битка изучава(ла) у војним академијама, сада долазимо до онога због чега сам и имао жељу да напишем овај блог, сада долазимо до онога што нам упорно велике силе оспоравају и желе да уназаде, а то је ДОМИШЉАТОСТ СРПСКОГ ВОЈНИКА, или једноставно ИНТЕЛИГЕНЦИЈА. Ево у чему се она огледала:
– да би се паралисала огромна надмоћност непријатеља у артиљерији рововима се пришло непријатељу на двадесетак метара, а по неким подацима се каже да је на појединим местима та удаљеност није била ни 10 метара (на Еминовим водама мајор Чеда Гаћановић је званично измерио 7м), тако да непријатељ ни на који начин није могао да гађа српске линије а да не погоди и своје. Иако су се овим изванредним потезом у многоме смањиле жртве од артиљеријске ватре, неповољност се огледала у томе што су аустроугарски ровови били изнад српских, тако да је непријатељ видео не само комплетну прву линију већ и позадинску линију за дотур, што је опет стварало губитке код коморе која се морала кретати ноћу. Тако је почела прва рововска битка на свету-рововска војна.
– пошто није било телефона измишљене су нове врсте сигнализације. Осматрачи, који су били најистуренији, конопцем су, на чијем крају је била везена клепетуша, јављали о појави непријатеља. Када би се клепетуша (звоно) огласило српски војници су истрчавали и запоседали положај, те бомбама и бајонетима одбијали нападе. Још већу пометњу код непријатеља је изазвао изум мајора Милана Прибићевића на Еминовим водама направљен од сандука за муницију, којих је на положајима било много. Ти дрвени сандуци су унутра имали један потпуно затворен сандук од лима на којем се крупним словима писало шта се жели јавити, на пример ”непријатељ напада”, ”нестало муниције” и др. У тај лимени сандук стављала се свећа, а затим би се он постављао на велику мотку и ноћу би се мотка подигла високо изнад рова тако да се у позадини са најмање 200-300 метара могла прочитати порука. Појава сандука је испрва није имала посебног ефекта, али је касније изазивала велику нервозу код непријатеља, који су по сандуцима почели да пуцају, што је искоришћено да им се ватра усмери тамо где није било војника. Овај изум је имао један велики недостатак, а то је да је обавештавањемогло ићи само у једном смеру, од нижих старешина ка вишим. Како је нервоза код непријатеља све више расла тако су се ови сандуци почели окретати и према аустроугарским положајима са порукама којима су се изругивали Аустријанцима и Мађарима, али и агитовали на војнике словенских народности да напусте аустроугарску војску. Тако су српски војници много пре навијача почели да провоцирају супротни страну повицима ”Погледајте семафор…”
– услед недостатка пушчане муниције наређено је да по слободној вољи пуцају само најбољи стрелци. Како би се наизглед парирало непријатељској ватри направљене су дрвене чегртаљке које су скоро у оригиналу опонашали пуцање правих митраљеза, чиме се непријатељ обмањивао о броју митраљеза и његова ватра усмеравала на лажна митраљеска гнезда.
– поред пушчане недостајала је и артиљеријска муниција. Командант Комбиноване дивизије је наредио да се ниједно артиљеријско зрно не сме испалити без одобрења команданта одсека. А и оно што би се одобрило морало је да погоди циљ, због чега су српски осматрачи одлазили скроз до линија непријатеља како би извршили што бољу корекцију ватре, иако су знали шта их чека у случају откривања. После рушења моста на Батру у дневнику 42. аустроугарске дивизије пише ”Или непријатељ има одличне осматраче, или или има шпијуна на нашој страни којег ми не можемо пронаћи поред свих напора.” Колико се аустроугарска војска плашила прецизности српских топова говори и чињеница да су за сваки заробљени топ нудили 1000 круна у злату.
– На Еминовим водама, где су линије ровова биле најближе, јавио се до тада незапамћен вид трговине. Пошто је аустроугарској војсци било онемогућено редовно снабдевање храном услед хировитости набујале Дрине и сталног рушења мостова од стране српске артиљерије (коморе су им се налазиле на босанској страни), док је српска војска имала доста хлеба, прво би се из српског рова бацио један хлеб у аустроугарски ров, одакле би аустроугарски војници бацили ципеле, затим би им се бацио други хлеб. Тако су се браниоци Еминових вода снабдели новим ципелама.
– још један куриозитет на Еминовим водама је било и поштанско сандуче за размену писама које се налазило између ровова. Ни једна, ни друга страна није пуцала на доносиоца писама којима се вршила пропаганда. То се може сматрати зачетком размене порука на друштвеним мрежама.
– велики војсковођа, командант Треће армије, генерал Павле Јуришић Штурм, наредио је да делови Ужичке војске и Љубовијског одреда побацају балване и греде у набујалу Дрину који су порушили све мостове аустроугарске војске и покидали телефонске жице.
И тако је то било 55 дана. Када су српски топови замукли, када су ровови већ били пуни снега и кише, када и поред сталних захтева замена људства није долазила, када је и задња идеја потрошена, 6.11.1914. пала је кота 708, једина која је била изнад аустроугарских положаја и која је у задња три дана офанзиве буквално разнета артиљеријском ватром свих калибара, чиме је пало и Гучево, након чега се српска војска повукла са тих положаја. Битка на Гучеву, као најважнији сегмент велике Битке на Дрини, није била српска победа, али је постигнут војни циљ, а то је да је далеко малобројнија и технички неопремљенија војска држала многоструко јачег непријатеља паралисаног скоро два месеца на једном делу фронта, дајући времена савезницима да се консолидују на својим фронтовима. Савезницима који су стално слали помоћ која никада није стизала (Француска), савезницима чије су јединице кретале у помоћ Србији и као по правилу успут негде залутале (Грчка није била у рату, али су њихови добровољци стално ”кретали”), савезницима који су нас гурали да крећемо неспремни у офанзиву и гинули како би њима чували леђа (Русија)…
Од свих ратних штабова савезника једино је врховна команда српске војске била успешна у првој години ратовања: Балканска војска аустроугарске је тешко поражена и није успела да се споји са Турском. Након велике победе српске војске у Колубарској бици генерал Поћорек је одмах замолио Врховну команду аустроугарске војске да га разреши активне службе и то је прихваћено. Постоје казивања да му је тада понуђено да због свог неуспеха изврши самоубиство, на шта је он одговорио да ће се убити тек када било који други генерал победи српску војску.
То се није десило, али је своје велике победе Србија превише скупо платила: у Првом светском рату је остала скоро без трећине становништва, изгинуло је око милион и 250 000 људи, од тога преко 62% радно способне мушке популације, што је чини земљом која је у том рату поднела највеће жртве у односу на број становника. Ратна штета коју је на конференцији у Версају изнела делегација Краљевине СХС кретала се од 7-10 милијарди златних франака и она никада није исплаћена, нити се Србија икада опоравила на привредни ниво пре рата.
Трагајући по инетернету за доступним подацима везаних за Битку на Гучеву емотивно сам преживљавао све приче везане за јунаштва бранилаца, посебно оне које сам напоменуо као што су битке за коту 708 и Еминове воде, па сам пожелео да дам свој скромни допринос да се ти јунаци и домишљатост српске војске не забораве. Колико год ме је читање и препричавање тих података чинило поносним, толико ме је и враћање у садашње време чинило жалосним јер спомен-костурницу на Гучеву у којој осим посмртних остатака српских родољуба почивају и посмртни остаци аустроугарских војника, због чега је једно од ретких знамења такве врсте у свету, све ређе обилазе деца на екскурзијама. Професори зарад своје личне користи ученике воде да обилазе знамења у другим државама да уче туђу историју, док споменици наше, и то какве историје, зарастају у траву и падају у заборав. На жалост, није то случај само са спомеником на Гучеву, споменика српске историје које нагриза време има на сваком кораку, док неке новонастале државе у недостатку стварне сада раде на изради само њима познате историје. Не знам у да ли се и у ком обиму Гучевска битка изучава у школама, али ових пар хиљада речи употребљених за писање блога је стварно мизерно за једну лекцију из историје у односу на толико јунаштво.
Зато, када пролазите поред Дрине свратите на Гучево, попните се до споменика, поведите децу да виде величанствен поглед на Подриње, Семберију и Мајевицу, нека застану код пирамидалног споменика подигнутог 1929.године са двоглавим орлом који држи венац победника, нека обиђу остатке ровова и нека осете дух предака. Боље да знају своје порекло него ко улази на ”Фарму” и која старлета је коме дала у ”Великом брату”, јер, како кажу Његошеви стихови на споменику, ”Ко довијека живи имао се рашта и родити”.

Аутор -Жељко Пантелић

Извор – http://www.bunarblog.com

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s