СРПСКИ ГЕНИ РУСКОГ ЦАРА IV ИВАНА ,, ГРОЗНОГ ’’

Posted: 28. јануар 2014. in Срби и Руси

200px-Iioan4Чињеница да једну страну троугла византијско – руског породичног порекла Ивана IV Васиљевича ,, Грозног ’’ ( владао од 1547. до 1584. године, а од противника, неистомишљеника и злонамерних тако прозван ), цара свих Руса, затвара српска линија, мало је познат нашој широј јавности. Управо српска генеалошка карика Иванове мајке Јелене Глинске, повезује његове корене са нашим средњовековним династијама: Немањићима, Лазаревићима, Бранковићима, Дејановићима и Јакшићима чији је она директни изданак. Њен син, у четвртом родословном колену, потомак је  чувеног војводе Ђурађа Бранковића, Јакше.

С очеве стране разгранато породично порекло сеже до сјаја и достојанства Ромејског  ( визнтијског ) кроз који су поново уткане златне нити српства. Наиме, његов деда, велики московски кнез Иван III оженио се 1472. године наследницом византијског престола Зојом ( Софијом ) Палеологовом, унуком последње и једине византијске царице – Српкиње, Јелене Драгаш Дејановић.Била је уједно синовица последњег ромејског автократора Константина Палеолога – Драгаша. Брак је осмислила папска дипломатија уз директно ангажовање кардинала Висариона, иначе пореклом Грка. Наиме, несрећна византијска принцеза је након 1460. године и пада Морејске деспотовине њеног оца Томе Палеолога под Османску власт, породично избегла у Рим, нашавши се под ,,покровитељством“ папе Павла II. Ангажовањем неких грчких и венецијанских пословних људи ( трговаца ) московском кнезу Ивану III је послата порука с брачном понудом иза које је стајао један ,,шири пројекат’’ западноевропске дипломатије за цео наредни век, да се преко ове брачне везе Русија приволи католичанству. Касније ће удворице московском самодршцу говорити како му је ,,Софију послао управо Бог“, а за њу су писали ,, да је изданак царског дрвета које је некада својом сенком покривало све православне хришћане “.                                                                                                                                                                                                                                                  Дочек принцезе рођене у порфири био је величанствен. Софија је из Рима допутовала до Либека, а одатле морем до Равела. У Пскову, Новгороду и другим градовима на путу до Москве приређивали су јој  велелепне пријеме.

  ,,Венецијанско веће је са своје стране подстакло Ивана III на мисао о његовим правима на наслеђе византијских царева, које је освојио заједнички непријатељ свих хришћана тј. султан, јер су наследна права на Источно царство природно прелазила на московског кнеза силом његовог брака ’’ – закључује група руских аутора у ,, Историји дипломатије ’’. Иван III, ослободилац и ујединитељ руских земаља узео је византијски грб са двоглавим орлом, увео у Москви компликовани византијски дворски церемонијал и преузео вођство над хришћанским, православним Истоком. ,, Руски кнез под утицајем жене почиње себе помало нападно сматрати главом православља, али и наследником византијских царева. Софија се одмах почела потписивати са ,, царица Византије “ чиме је јасно дала папи до знања да од његове замисли нема ништа, пише Жељко Фајфрић у делу ,,Руски цареви “. Са Софијом су тих времена у Москву допрли и понеки одјеци Ренесансе. Беху предузети радови на улепшавању резиденције московских владара; обновљени су неки храмови, а све по замисли и упуствима знаменитог болоњског архитекте Аристотела Фијоравентиja, који је са собом довео велики број, понајвише италијанских мајстора. Фијоравенти је радио и на преуређењу руске војске с техничке стране, учио московске Русе да праве цигле и да пеку креч. Посебно треба поменути Павла Босија из Ђенове који је московском самодршцу успео да излије огромни топ звани : Цар пушка који је стајао у Кремљу. Тај топ никада неће пуцати, јер због величине није ни могао, али је зато увек показиван ( с очигледном намером исказивања моћи руских суверена ) страним посланицима. Није могуће, измерити Софијину улогу ни у наредним ратовима против Монгола. Летописци тврде да је она непрестано вршила притисак на Ивана III да се коначно отресе завојевача, стално га питајући : ,, хоћу ли ја још дуго бити робиња монголског хана? “. Многи су склони да тврде да је Софија од Ивана III начинила тако самосталног владара и да га је она научила да ,,проникне у тајну самовладања “. Можда и због историјске улоге ове византијске принцезе међу Русима формулисана је пророчка максима да је Цариград, ,,Нови Рим’’, заменила Москва, ,,Трећи Рим’’. У том смислу старац – калуђер Фотије формулише, већ за владавине њиховог сина Василија III, око 1514. године ову теорију врло прецизним речима: ,, Два су Рима пала, Трећи Рим стоји ; четвртога неће бити ’’.

СРПСКИ ГЕНИ РУСКОГ ЦАРА IV  ИВАНА  ,, ГРОЗНОГ 

Још 1519. године папаска курија позива Василија III, оца актера ове приче, ,,да за своју отаџбину цариградску постоји и да иступи ,, ради општег хришћанског добра против хришчанског непријатеља Турчина, који држи наслеђе цара све Русије ’’.

  Након смрти оца, трогодишњи престолонаследник, Иван IV, нашао се у бурним и бременитим околностима регенства своје мајке Јелене Глинске – Јакшић и њеног љубимца, кнеза Обољенског, које је трајало свега пет година. Године 1538. Јелену Глински свирепо су отровали бољари. ,,Иза тога настаје деветогодишња, чисто бољарска управа која није водила много рачуна ни о великом кнезу, ни о његовом васпитању, ни о земљи. Са много горчине помињао је касније Иван своје детињство – свирепе борбе које су се водиле у његовој околини и пред његовим очима, заувек су удариле нарочит печат на  његову личност и душу’’ – записује у ,,Историји Русије’’   предратни историчар Алексеј Јелачић.

     ,,Траг детињства’’ ускоро ће осетити најзначајније кнежевске и бољарске породице, Иванови саветници и дворски службеници, а међу првима њихов вођа Андрија Шујски, убијен по налогу тринаестогодишњег Ивана 1543. године. ,, Ту, пред гомилом најмоћнијих руских бољара, буде до тада неприкосновени кнез Андрија Шујски од побеснелих паса страховито измрцварен, а онда и растрган на комаде“ ( Жељко Фајфрић ). Ако не већ тада, а оно деценију касније цар ће заслужити надимак Грозни или Страшни ,,који је у почетку требао да одражава његове особине као моћног владара, а не као неког ко шири страх и терор’’. Личности које се, нешто касније, групишу око цара јесу ,са ретким изузецима, људи скромног порекла као Скуратов-Бјељски, назван Маљута ( вођа опричника, прве тајне полиције коју је створио Иван IV ). Развратни и грабљиви они потпирују цареве рђаве и изопачене склоности. У таквој средини смишља он план да уништи племићку групу кнежевића’’ – пише други руски историчар Павле Миљуков.

  Западноевропски писци – хроничари тог доба, али и неки Руси, творци мита о немилосрдном тиранину, манипулатору, безкрупулозном убици, шизофренику ,, који је имао ужасне нападе беса’’, деценијама и вековима су на свој начин и својом аргументацијом осликавали владавину Ивана IV Васиљевича створивши ,,гомиле лажи’’ и ,,псеудоисторијске лекције’’ у чему су предњачили принц Андреј Курбски, Ханс Штаден, језут Антонио Посевини који је дошао у Русију ,,да покуша да увуче Москву у крило западне цркве’’, затим Таубе, Крузе, Хорси. Научна неутемељеност, машта и клевете ових хроничара отишле су толико далеко ’’тврдећи’’ да је руски самодржац у Новгороду војском својих стрелаца побио 700.000 људи, при том занемарујући изнад свега демографску чињеницу ,,да се у свих 150 градова тадашње Русије не би могло сакупити ни половина од тог броја наводно побијених, јер је Новгород, други град по броју становника иза Москве, бројао око 26.000 људи’’- тврди у  својој ,,Апологији цара Грозног’’ руски историчар Вјечеслав Мањагин и додаје да је ,,свако од њих као савременик описаних догађаја имао сопствени разлог да мрзи цара и да га оклевета. Они су своје памфлете писали далеко од места збивања – у Пољској и Немачкој’’. Руском историчару се апологетски придружује наш стручњак Дејан Танић цитирајући Николаја Карамазина код кога ,,јасно стоји да су они ( становници Новгорода-прим. аут. ) помрли од епидемије, куге и глади. Штавише, умрли су после Ивановог одласка из Новгорода’’.

  Цитирани Алексеј Јелачић у свом делу епизоду око Новгорода описује овако : ,,Године 1570. цар је отишао у земље новгородске – да казни своје ,издајнике’ ; више места било је опљачкано и опустошено од стране цареве хорде. Али су најгрознији покољ и пљачка изведени у самом Новгороду’’.

  Још једна епизода, породичне трагедије Ивана IV Васиљевича, укрстила је научна копља критичара и апологета – ,,синоубиство’’ у Кремљу 9. новембра 1581. године. Аргументација првих поново поткрепљује тезу ,,ужасних напада беса царевих’’ када се ,,посвађао са својим сином ( такође Иваном, рођеним у браку са Анастасијом Романовом – прим. aут. ) и у жару убеђивања ударио га по глави својим дрвеним штапом. Иван је после  неколико дана умро’’. Поново руски историчар Мањагин, вапећи, оспорава ову чињеницу: ,,Каква мрачна трагедија, каква апотеоза ( обожавање ) злочина, каква снажна слика и каква лаж у сваком слову. Једини  истинит податак јесте да је тај царевић заиста умро у новембру 1581. године’’.

  Свестан српског порекла Иван IV беше и велики приложник српским манастирима, посебно манастира Хиландара. Услишивши молбе игумана Пајсија 1550. године заузима се код султана да дâ светосавској лаври извесне олакшице, дарујући и сам богато српско-атоско братство омогућивши светогорским подвижницима да сакупљају помоћ по васцелој Русији. Године 1558. руски моћник даривао је црнорисцима Милешевске лавре сребрну чашу са ћирилично искуцаним натписом на рубу, тзв. кољивљчу. Једно време вредан дар чуван је  у ризници манастира Кувеждина. Посебном повељом из 1571. ,,руско-српски“ монарх поклања Хиландарској лаври и предворје у Москви чиме стиче епитет и статус ,,четвртог ктирора и обновитеља“ светосавско-симеоновског православног здања.

  ,,Немајући унутрашњег мира, ни политичког, ни личног, мучен страхом и грижом савести, физички и морално болестан и преуморан умро је за време једне шаховске партије 18. марта 1584. године. Мислило се једно време је отрован, али је много вероватнија његова природна смрт’’ записао је у последњим реченицама о ,, српском потомку “ Алексеј К. Јелачић у свом капиталном делу  ,, Историја Русије “.

Аутор : Срђан  Рајковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s