Гроф Сава Владиславић утемељивач српско-руских духовних веза

Posted: 23. јануара 2014. in Историјске личности, Срби и Руси, Uncategorized

СликаЗа српско – рускe везe, које у различитим облицима трају још од средњег века, а које су појачане од времена владавине руског императора Петра Великог, изузетно је заслужан наш земљак, Србин Сава Владиславић,  у руским изворима помињан и под именом Рагузински. За све време колико је живео у Русији, он је био  саветник руског императора Петра Великог, али и Катарине I, један од људи у које су ови велики владари  имали највеће поверење. Статус једног од најутицајнијих људи у Русији у првој половини осамнаестога века Владиславић је задржао до краја живота.

Обављао је, на шта скреће пажњу и Јован Дучић, наjбољи биограф Саве Владисавића,  за руску државу изузетно важне финансијске и дипломатске послове: „За четвртину столећа био је умешан у све важне догађаје руског царства: закључивао је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму, и пакт о пријатељству у првом коначном разграничењу Русије и Кине са кинеским царем у Пекингу. Али је Владиславић, што је до сад остало непознато српском народу, а што је за нас најважније, био и први Србин који је још на истеку нашег тамног XVII столећа задобио православну Русију и лично Петра Великог, за ослобођење српства и Балкана… Владиславић је створио себи, на изласку из нашег чемерног XVII века, велико име дипломате, у једном великом словенском народу, и огромне заслуге у једном великом словенском добу. Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана.“

Кад год му се указала прилика, гроф Сава Владиславић је моћном државнику Петру Великом скретао пажњу на положај Срба, тога Русима једнокрвног и једноверног народа на Балкану, упозоравајући руског цара, и утицајно висoко племство да на Балкану у турском ропству живи српски народ коме треба помоћи војно, политички, али и културно.

На ову неправедно заборављену историјску личност први је најпотпуније указао  песник Јован Дучић, који је о овом великом и утицајном Србину годинама скупљао грађу и о њему написао књигу под насловом Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине гроф Сава Владиславић, која је 1942. године, у време Другог светског рата, штампана у Питсбургу  у Сједињеним Америчким Државама. Учинио је то, пре свега, због тога што је Сава Владиславић у неку руку био његов предак, што требињски Дучићи престављају један огранак Владиславића. За ово дело Дучић је скупљао грађу од 1933. до 1940. године у време док је као југословенски дипломатски представник службовао у  Риму и Букурешту. За то време, како сам каже у предговору књиге, грађу је скупљао сам, али и по поруџбини у архивама у Дубровнику, Венецији, Москви, Хелсинкију, Букурешту и Београду. Поред архивске грађе ту је и обимна литература на руском, италијанском, немачком и српском језику. „Пишући ову књигу, био сам као песник, био сам далеко од свог обичног књижевног предмета, који је увек био дело чисте инспирације.“

I

Сава Владиславић потиче из старе средњовековне племићке породице Владиславића  из околине Гацка, а кула његових предака налазила се између села Јасенка и Берушнице.  У време турскога ропства нису прешли на ислам. У историјским изворима помиње се Савин отац Лука као човек који је близак Светом Василију Острошком чији је савременик био. Није поуздано утврђена година Савиног рођења. Душан Синдик наводи један руски извор по коме се Сава родио 16/27. јануара 1668. године. У Великој совјетској енциклопедији, где се помиње под презименом Рагузински Владисављевић Сава, стоји да је рођен око 1670. године.  Јован Дучић, међутим, сматра да је могао бити рођен 1664. године.  Није тачно утврђено ни место његовог рођења. Дучић наводи мишљења по којима је рођен у Херцег Новом, Гацку, Дубровнику. Позивајући се на једно писмо дубровачког конзула у Цариграду Луке Барке, Глигор Станојевић сматра да је Сава рођен у Фочи, где је живео и његов брат Живко. Са непуних двадесет година нашао се у Дубровнику где је поред трговачког умећа стекао и изврсно образовање, било је то после великог земљотреса који је задесио овај град,  “ у време цветања дубровачке књижевности и науке.“ Још док је био млад, трговачки послови одвели су га 1698. године у Цариград, где је, као човек од поверења, за Дубровчане свршавао важне послове, а његова озбиљнија каријера, како наводи Дучић, почиње од 1699. године, када у Цариграду, срета јерусалимског патријарха Доситеја изузетно значајну личност православног света тога доба и великог пријатеља Руса. Јерусалимски Патријарх га је, као поверљивог човека, препоручио руском изасланику у Цариграду Емилијану Ивановичу Украјинцову,  коме је Сава саопштио значајне податке.  Услуге Саве Владиславића добро су дошле и новом руском посланику на Порти, Димитрију Михајловичу Голицину, који је сматран једним од најумнијих људи које је Русија тада имала.  Нашао се при руци и његовом наследнику Петру Андрејевићу Толстоју, коме је саопштавао важне податке о стању на султановом двору, у Цариграду и Турској царевини. Везе трговца Саве Владиславића са руским дипломатама биле су познате турским властима, о томе се знало и на Порти, па је руски посланик Толстој 1702. године одлучио да Саву привремено склони у Русију. У Москви је представљен као трговац, затим је кренуо на север према Балтику, где се у војном логору Шлисебург срео са руским царем Петром Великим, на кога је оставио снажан утисак. Није дуго Владиславић остао у Русији, 1704. године цар Петар Велики са писмом грофу Толстоју шаље га у Цариград.

Владиславић се није дуго задржао у Цариграду, вратио се у Москву 1705. године.  Са њим је стигао у Москву, где се стално настанио, и његов брат Јован, са четири сина. У Москву је довео и једног младог Етиопљанина кога је купио на цариградској пијаци робова. Поклонио га је Петру Великом, а цар се обрадовао овом поклону, покрстио је младића, дао му име Петар, послао га у школе. Овај Етиопљанин био је прадеда великог руског песника Александра Пушкина.  Ове чињенице био је свестан и сам Александар Пушкин, одакле потиче и његова наклоност према Србима.

Међу бројним извештајима које је гроф Сава Владиславић тада донео био је и рукопис  Тајни опис Црног мора. За учињене услуге цар Петар Велики богато га је наградио дарујући му дворац у Покровки у Москви и право да се бави трговином на Азову и Малорусији, као и трговином са иностранством. Нешто касније осетиће се Савине трговачке способности. У време историјске битке код Полтаве 1709. године у којој је руска војска до ногу потукла шведског краља Карла XII, Сава је био задужен да води војну итедантуру, успешно је организовао снадбевање руске војске воловским запрегама по непроходним путевима. Због изузетно добро обављеног посла  Петар Велики га је наградио имањима у Малорусији.  Добио је и високо звање дворског саветника за питање православног истока.

Одмах после тога уследиле су припреме за рат са Турском, а у државној благајни није било довољно новца за вођење рата. Сава је сачинио план да пуњења царске благајне на тај начин што је осмислио и спровео монетарну и пореску реформу. Његов план се остварио, благајна се напунила, а Петар Велики одликовао га је звањем дворског саветника.  Пре рата са Турском и руског пораза на Пруту,  1710. године Петар Велики је покушао да за савезника придобије молдавског кнеза Димитрија Кантемира, а као преговарача одредио је Саву Владиславића.  Сава је био и један од руских преговарача који је са Турцима, после изгубљеног рата уговарао мир.

Због неких породичних обавеза, али и руских државних послова у Венецији и Риму, Сава је посетио стари завичај Херцег Нови где су живели неки чланови његове породице и Дубровник, кога је толико задужио штитећи интересе овог града у Цариграду, али и у Русији. Из Москве је 1717. године прво стигао у Венецију, а онда у Дубровник, где је од Сената покушао да добије дозволу за градњу православне цркве, али му то није дозвољено.  Он је Дубровник напустио крајње нерасположен, а онда је отпутовао у Херцег Нови где се сусрео са родбином, где је даровао неке православне цркве.  Одатле је отпутовао у Венецију.

У Венецији се Владиславић оженио.  Животна сапутница била је двадесет двогодишња Виргилија или Вергилија Тревизан, коју Дучић помиње под именом Вирђинија, из једне од најугледнијих венецијанских патрицијских породица, која је дала чак и једног дужда.  У време женидбе Сава је био педесетогодишњак.  Поред женидбе, Сава је у Венецији и Риму обавио неке важне куповине које су наручили руски цар и царица. Један од главних разлога његовог доласка у Рим било је склапање конкордата између Свете столице и Русије. Владиславић се срео са папом Клементом XI и са њим постигао договр о конкордату. Када је договор стављен на папир и био спреман за потписивање, папа Клемент XI изненада је умро и овај посао је остао незавршен.

За посао обављен у Риму и Венецији Сава је 1722. године био награђен највишим достојанством, проглашен је за руског племића.  Пре тога он је, на основу свог српског племићког порекла, добио титулу венецијанског грофа.  Руска царица Катарина I га је даривала новим поседима.  Ова признања представљала су само подстрек за нове задатке које је пред Владиславића поставио Петар Велики. По савету Петровог пријатеља, немачког филозофа Лајбница, цар је одлучио да у Кину пошаље амбасадора, за шта је најпогоднији био Сава Владиславић. Пошто је Петар Велики у међувремену умро, указ о постављењу Саве Владиславића потписала је 1725. године царица Катарина I.  И овај задатак Владиславић је успешно обавио, одредивши границу између Русије и Кине у дужини од 6.000 километара.  О мисији и боравку у овој великој земљи сведочи Владиславићев рукопис Тајни извештај о сили и ситуацији кинеског царства.  У време разграничавања два велика царства – руског и кинеског Владиславић је добио право да у Сибиру, на далеком истоку подигне утврђења као што су Селингиској и Чиконској, а на Свете Тројице 1727. године, што је за Србе важно, основао је град Тројицкосовскиј у коме је саградио цркву Светог Саве Српског Немањића.

Пред крај живота Владисавић је доживео велику трагедију. Умрла му је мајка, монахиња Теофанија и све три кћерке које му је родила млада супруга Виргилија. Најстаријој кћерки Ани кумовала је Ана Петровна, кћерка цара Петра Великог.  Сава Владиславић умро је 17. јуна 1738. године, а сахрањен је поред мајке и три кћери у Благовештенској цркви у Лаври Александра Невског у Петрограду.

II

Заузевши високи положај на руском двору и приближивши се цару Петру Великом, Владиславић је нове позиције користио за то да учини добро српском народу, настојећи да овом великом руском владару скрене пажњу на трагичан положај Срба на Балкану који живе у границама Турске. Он је, како сматра Јован Дучић, „први поставио српско питање у Русији као главни проблем Балкана.“  Добро је знао да ни Аустрија ни Млечани, без уцена да се одрекну православља, неће помоћи Србима да се ослободе турскога јарма.   Сјајну прилику за ослобађање Срба из турског ропства Сава је видео у предстојећем руско – турском рату који се припремао 1710. године. Сава је тада дошао на помисао да би у тај рат требало укључити и балканске хришћане, посебно његове земљаке Србе и хришћане Албанце,  тако што би се и они дигли на устанак када почну руске војне операције против Турака у Молдавији.. Он није сумњао у спремност Срба да се прихвате оружја.  Уколико би се предстојећи руско – турски рат  завршио повољно по Русе, и Срби би од тога могли имати користи, чиме би пред ондашњом Европом озбиљно било постављено српско питање.
На улогу Саве Владиславића у подстицању Русије да се умеша у политичке прилике на Балкану први је указао Захарије Орфелин у чувеном делу Историја о житији и славних делах великога государа Императора Петра Перваго, штампаног 1772. године, где каже да  „тај Сава, код Петра примљен веома милостиво, изложио је одмах да, ако би Његово Царско Величанство изволело да пише Црногорцима и другим суседним народима, и да их покрене да узму, са своје стране, оружје против Турака – сви би се они врло спремно јавили у службу Његовог Царског Величанства, и тиме би била учињена не мала диверзија у односу на турску силу.“

Неповољна завршница руско – турског рата одиграла се од 9. до 12 јула 1711. године у Молдавији на реци Пруту, левој притоци Дунава. Том битком Руси су настојали да осигурају новостечене позиције на Црном мору и да се тамо учврсте, а Турци да сузбију Русе,  да их удаље са црноморских обала и по Турску пониште неповољни уговор са Русима, постигнут 1700. године. Ова  битка значајна је не само за Србе на Балкану, него и за турске спахије пореклом из босанских крајева, који су се масовно одазвали царском позиву и дошли у турску војску и учествовали у бици на Пруту.  Босанску војску предводили су Карајилан  Али – паша и Бећир – паша Ченгић.  Сачувао се један списак босанских спахија који су учествовали у тој бици.

План укључења балканских хришћана у овај сукоб, за који многи историчари сматрају да га је осмислио Сава Владиславић, био је врло једноставан. Рачунало се на то да ће се у устанак на Балкану, поред православних Срба, укључити и римокатолици који са њима деле животни простор, али и Албанци хришћанске вероисповести. У овом случају изгледа да се није рачунало на Бугаре и Грке. Одлучено је да се међу балканске хришћане, првенствено међу Црногорце, упуте двојица прерушених руских официра српског порекла – пуковник Михаило Милорадовић, потомак чувене херцеговачке породице Храбрена и капетан Иван Лукачевић, рођен у Подгорици.  Устанак балканских хришћана требало је да буде  усклађен са руским војним операцијама у предстојећем рату против Турака на Црном мору. За ту прилику припремљено је и писмо Петра Великога, кога је, како многи сматрају, написао Сава Владиславић, којим се цар обратио “ пресветлом Митрополиту преузвишеној и уваженој господи губернаторима, капетанима, кнезовима и војводама, и свим хришћанима грчке и римске вероисповести, духовног и световног чина у Србији и Маћедонији, Црногорцима и Приморцима, Херцеговцима и Никшићанима, Бањанима и Пивљанима, Дробњацима и Гачанима, Требињцима и Кучима, Бјелопавлићима и Пиперима, Васојевићима и Братоножићима, Клементима и Граховљанима, Рудњанима и Поповљанима и Зупцима“,  тражећи од њих да се дигну на устанак и нудећи им своју заштиту.  У време када је донесена одлука да крене на Балкан у Црну Гору, Михаило Милорадовић се налазио у Букурешту. Иван Лукачевић, Подгоричанин  „који је недавно пре тога био дошао у Русију где је унапређен у чин капетана, имао је по Савином упутству пустити браду и обући монашку одећу и тако отићи са поменутим писмом преко Молдавије.“  Ово је уједно први покушај укључивања Русије у политичке прилике на Балкану. Та руска интервенција на далеком Јадрану, како сматра Јован Дучић, за неке тадашње руске војне и политичке кругове, била је чудна и можда и неразумљива.

Средином јуна 1711. године Милорадовић се са пратњом искрцао на јадранску обалу у Грбљу, позвавши Грбљане у борбу против Турака, где је одушевљено дочекан. Затим је стигао на Цетиње и владици Данилу и његовом брату Луки Петровићу предао писмо Петра Великога. Писмо је прочитано баш на Видовдан пред скупљеним главарима где је изазвало одушевљење. Догодило се, како каже Глигор Станојевић, нешто необично, „први пут у току мучног вековног ропства, дошли су домаћи људи у Црну Гору, у име великог и моћног руског цара, који им нуди помоћ и заштиту. То је деловало као право откровење. Том свијету који се вјековима крстио са три прста и гледао како Турци погане његове светиње, кога су сусједи (иноверци, прим. Ј.Б.) и пријатељи Млечани презирали као шизматика, одједном, као Божјим привиђењем, јавља се највећи православни владар на свијету.“ Када је на Цетињу прочитано писмо Петра Великога, „није требало много напора да се ратоборни Црногорци дигну на оружје и да устанак захвати један део источно – херцеговачких племена. Устаници су имали извесних успеха оперишући око Никшића, до Требиња, али Турцима нису нанели ни један тежи удар. Против тврдих градова нису имали артиљерије, а са ручним оружјем постигли су само половичне резултате.“  Безуспешно су опседани утврђени градови Грахово, Гацко и  Спуж.  Устанак се проширио и дубље у Херцеговину, устаници су два пута покушали да освоје Клобук, палећи летину у околини овога утврђеног града. У тим нападима средином те 1711. године устаници су напали и оштетили више војних утврђења и кула у Херцеговачком санџаку код Билеће, у Рудинама, Требињу.

Позиву на устанак против Турака који је упутио православни руски цар Петар Велики нису се одазвали балкански хришћани римокатоличке вероисповести. Барски бискуп Андрија Змајевић овако је о овој побуни обавестио своје претпостављене: „На овим границама избио је необичан рат. Православни народи, турски поданици, објавили су рат своме суверену да би диверзијом помогли Русе.“ По мишљењу бискупа Змајевића, победа православних против Турака био би највећи губитак за католичанство.  Активирало се и римокатоличко свештенство које је обуздавало своје вернике  да се не придружују устанку. „Латини“, како су православни Срби тада називали римокатолике, не само што се нису придружили устанку, него су се ставили и на услугу турским властима, понашајући се непријатељски према устанку, и како наводи Дучић, они су „чак и достављали турским властима податке о кретању устаничке војске, тако је и владика (Данило, прим. Ј.Б.) већ опомињао нека племена да буду опрезна пошто Млечани издају Турцима све тајне нашега устанка.“.

И Млечани, као и Дубровчани, гледали су на овај устанак подстакнут из Русије, са крајњим подозрењем. За то су постојали практични разлози: Венеција је ове крајеве сматрала својом интересном зоном.  Сличан став заузео је и Дубровник, али су Дубровчани отишли још даље у издаји овога устанка,   упутили су молбу босанском паши да што пре дође са војском да се „ослободе ових устаника“.  Ни Млечани ни Дубровчани нису дозвољавали устаницима да се на њиховој територији снадбевају барутом и оловом за пуњење пушака.

Док је устанак био у пуном замаху, а устаничке чете запоседале кланце и турска утврђења, поразом Русије и миром потписаним  на реци Пруту завршио се руско – турски рат. Уговор о миру диктирала је Турска. На преговорима о миру Срби нису поменути. Тек неколико месеци каније до устаника су стигле вести о исходу управо завршеног руско – турског рата,  па су Милорадовић и Лукачевић  у априлу 1712. године тајно напустили простор на коме је пламсао устанак и упутили се  у Русију.

Уследила је потом одмазда, турска државе је одлучила да строго казни побуњене поданике, да се спали цетињски манастир и ухвате коловође устанка на челу са Михаилом Милорадовићем и владиком Данилом. У Цариграду су прављени планови похода на побуњена српска племена у Црној Гори и Херцеговини.  Први поход турске војске уследио је 1712. године, а предводио га је босански намесник Ахмед – паша, он је скршио отпор устаника и у лето те године изашао на Цетиње.  Уследио је 1714. године и други турски казнени поход који је предводио Нуман – паша Ћуприлић, када је турска војска чинила још већа зверства него у претходном походу, убијајући и одводећи у ропство све одреда, палећи насеља, али коловође устанка нису успели да ухвате.

И поред тога што се завршио неуспешно, оставивши тешке последице на српско становништво у Црној Гори и Херцеговини, када је много народа изгинуло или остало без игде ичега, а села спаљена, овај устанак је имао снажно психичко дејство. Био је то, како је приметио Јован Дучић, први снажан доказ да постоји моћна православна Русија која зна за Србе, и да они ипак нису препуштени својој судбини.  Од овог устанка почињу да јачају везе Срба са Русијом, многи млади Срби који су живели у Хабзбуршкој монархији и у Турској царевини школују се у Русији, затим се враћају у своје средине и шире руски утицај. Српским манастирима и школама стиже обилата новчана помоћ, али и црквене књиге.  Најснажнији подстицај тих веза, које су трајале кроз осамнаести и деветнаести век, био је родољубиви рад грофа Саве Владиславића.

III

Користећи блиске односе са царем Петром Великим, гроф Сава Владиславић настојао је да љубав према српском народу из кога је потекао искаже и на културном плану, покушавајући да посредством књига Русима што више приближи Србе и остале балканске хришћане. У време велике реформе руског школства и уопште просвете, коју је такође у другој деценији осамнаестога века подстакао Петар Велики, превођена су на руски језик филозофска, научна и историјска дела тада најпознатијих европских мислилаца, писаца и историчара.  Ту прилику искористио је и Сава Владиславић, придобивши претходно Петра Великог, и предложивши да би било добро да се на руски језик преведе књига Краљевство Словена Мавра Орбина. Колико се Петар Велики заинтересовао за ову књигу најбоље потврђује писмо које је он Синоду задуженом за вођење просветне реформе, упутио из Астрахана јула 1722. године, у коме се распитује је ли штампана књига Мавра Орбина, тражећи да му је после штампања пошаљу.

Сава Владиславић се тада прихватио изазовног посла да на руски језик преведе Орбиново Краљевство Словена, штампано још 1601. године у Пезару на италијанском језику. Са садржајем ове књиге  упознао се још док је живео у Дубровнику. То је, како каже Јован Дучић, више од сто година, пре него што је преведено на руски језик, „била књига из које су се не само Владиславић, него и Гундулић, и све генерације до последњих времена, училе о прошлости нашег народа.“ Садржало је најцеловитију историју не само Срба, него и осталих балканских народа, и „већ самим својим форматом велике четвртине и са више од пет стотина страна, књига је уливала респект и сврставала се у ред са осталим историографским делима свога доба, озбиљним и достојанственим и рађеним са највећим амбицијама.“

Ова књига у којој се садржала српска историја, у новим приликама на руском језику, могао је да упозна Петра Великог, руско племство, црквени кругове и осталу интелектуалну елиту са славном прошлошћу православних Срба, са династијом Немањића, али и са осталим народима који су живели са њима или поред њих на Балкану. Владиславић је, пре свега био трговац, и, колико су му  прилике и време дозвољавали бавио се књигом. Само узгред се бавио превођењем. Али интересовање Петра Великог за Србе и за њихову прошлост, очигледно је да су га навели, да се сам прихвати преводилачког посла, поготово што је док је боравио у Дубровнику, добро научио италијански језик на коме је Орбинијево дело било написано.

Орбинијева књига у Владиславићевом преводу, која се појавила у августу 1722. године, добила је нови  знатно шири наслов Књига историографија початија имене, слави, и раширенија народа славјанского… Собрана из многих књиг исторических, через Господина Мавроурбина Архимандрита Рагужскоги… Није то у ствари био дословни „прави превод, већ извод и скраћена верзија Орбиновог списа, по избору и личном нахођењу преводиоца.“  Поједина поглавља ове књиге он је уствари скратио, а  поједина, прескочио. Тако  “ разлагање Орбинијево о Словенима и Дубровнику (5 – 205) стрпао је (…) на много ужи простор (1 – 184). Орбинијев превод Барског родослова на талијански (206 – 241) исто тако није у целини преузет (185 – 216). Историја Немањића код Орбинија (242 – 272) добила је у књизи Саве Владиславића мањи простор (217 –  236). Ни историја Мрњавчевића (274 – 280) није од речи до речи преведена (237 – 240). То важи и за Војиновиће, али овде (281 – 285) ипак нешто мање (240 – 243)“… На сличан начин поступио је са Балшићима, Лазаревићима и Бранковићима, свео је и историју Босне, а одмах после Босне довезао је Бугарску, док је изоставио је и историју Хума и Хрватске.

Ова књига, штампана на руском језику,  пажљиво се читала у словенском православном свету, који се тек преко превода Саве Владиславића упознао са делом Мавра Орбинија, оставивши снажан утисак на историчаре, изазвавши чак и неке полемике у руским интелектуалним круговима.  Али и у оваквом  преводу, „књига је сјајно дочекана, усрдно читана и извршила је важан утицај на развитак српске историографије, (…) док је код Бугара снажно помогла рађању њихове модерне историографије.“ Из овог Владислављевићевог превода податке су црпли и потоњи српски историчари Василије Петровић и Јован Рајић.  Посебно је утицала на бугарске историчаре, према њој је Пајсије Хиландарац написао дело Историја славенобулгарскаја. Тек после ове књиге Руси су почели да на прави начин разумевају етничке и историјске прилике на Балкану и да разликују Словене од Грка.

У царском државном архиву, захваљујући утицају и интервенцијама Саве Владиславића, архивску грађу која се тицала Срба почели су да воде  засебно под називом „Српска дела“.  До тада су се архивски документи о Србима водили као „Грчка дела“ или чак „Турска дела“.  Тек после тога ствари су дошле на своје место.

Блискост Саве Владиславића са Петром Великим и руским царским домом Србима је широм отворила врата руских државних и духовних институција, где су радо примани и где се слушала њихова реч и одакле им је пружана помоћ.  Суочен са снажним притиском Хабзбуршке државе и Римокатоличке цркве који нису бирали средства да православне Србе унутар аустријске државе преведу у унију, митрополит београдско – карловачки Мојсије Петровић, 1718. године тајно, посредством руског конзула у Бечу, затражио је од Петра Великог да му пошаље руске учитеље и руске књиге.  „Не тражимо богатство, него помоћ за просвету учења и за оружје душа наших, да би се супротставили онима који војују на нас“ – писало  је између осталог у том писму упућеном Петру Великом. И из Русије је ускоро стигао учитељ Максим Терентијевич Суворов, 400 буквара и 100 словенских граматика, и знатна сума новца.  Од тада су међу Србе почели да пристижу руски учитељи, а млади Срби из Хазбуршке и Турске царевине да одлазе на школовање у Русију одакле ће се враћати у средине из којих су потекли, ширећи русофилство и словенске идеје.
И у последњим часима живота Сава Владиславић је мислио на српски народ, у тестаменту  наследнику, синовцу Мојсију Ивановићу, Владиславићу  је наложио “ да пошаље у српске земље два сандука словенских књига: један сандук у требињски манастир при Херцег Новом (где су у збегу били калуђери требињског манастира Тврдош), а други у манастир Житомислић на Неретви у Херцеговини, и најзад, трећи цркви у Топли у Боки Которској, са сребрним црквеним утварима, паникандилом и крстом, за вечни спомен његовој души. Ове су све ствари биле направљене у Москви, по личној поруџбини грофа Саве, од чистог сребра, а налазе се (…) још и данас у тим српским црквама.“

Јединство православних Словена, зборник, књига 2, приредио др Зоран Милошевић, Институт за политичке студије, Београд, 2008, стр. 9 – 30.

Извор: Светигора

Преузето – СПЦ,  http://www.spc.rs/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s