Татари – српски Пони експрес

Posted: 22. јануара 2014. in Занимљивости, Uncategorized

СликаЛегендарни „Пони експрес“, чији су курири повезали источну и западну обалу Сједињених Држава, постојао је свега 18 месеци – од априла 1860. до октобра 1861. године. Релативно кратко, у односу на период од безмало 500 година, током којег су наши татари на коњима преносили дипломатску пошту између Београда и Цариграда. И док су се јахачи „Пони експреса“, по принципу штафете, мењали на сваких 120 до 160 километара, татари су јахали и преко 900 километара без одмора.

СликаНеколико станица „Пони експреса“ сачувано је до данас и претворено у својеврсне музеје, а Американци су подигли и десетине споменика у част ових неустрашивих јахача, о којима је исписано и снимљено на стотине књига и филмова. Код нас, једини „подсетник“ на постојање татара – писмоноша су клупа испред зграде Главне поште у Београду, са плочицом на којој су исписане година рођења и смрти Ристе Прендића (1800 – 1892), последњег српског татарина, и улица посвећена татарину Богдану Ђорђевићу.

Татари, дипломатски курири, носили су дипломатску пошту не само према Цариграду, Травнику, Солуну или Видину, већ и важну пошту за нахије по Србији. Риста Прендић је у својој 67. години (што је у то време била дубока старост), донео султаново писмо да се дозвољава повлачење турске војске из Србије. У марту, по снегу, прејахао је преко 900 километара од Цариграда до Београда.

Слика– Када је Риста стигао у Београд, Анастас Јовановић, двороуправитељ код кнеза Михаила, видео га је како долази и питао: Шта ти је, Ристо? А овај му је одговорио: Само код Кнеза. Понудио се Анастас још једном да преда писмо уместо њега, јер је Риста био страховито уморан, али је стари татарин једнако одговарао: Не, не, само код Кнеза. Позвали су Кнеза, а Риста му је предао писмо и пао од изнемоглости. Врло лако је тада могао да умре. Спасли су га тако што су га затрпали у велико корито са кукурузним брашном, где је остао 30 сати. Будили су га на сваких три, четири сата и давали му по једно ровито јаје и мало француског коњака и он је преживео – каже Милорад Јовановић, кустос у ПТТ музеју.

Татар – кафа

Раздаљина од Београда до Цариграда у оно време се прелазила за око 186 сати путовања. Када су обични људи путовали тако далеко, користили су мензулане – поштанске станице (у некима се само вршила замена коња, а постојале су и оне у којима је могло и да се преноћи). Јахали су по 12 сати, па одмарали.

Али, татари уопште нису спавали – након што би узјахали коња у Београду, сјахали би тек у Цариграду. Нису смели да спавају, и избегавали су и да се заустављају, јер су носили важна писма која су могли да им украду.

– Татари су били ниски растом, као џокеји, и жилави. Док су обични смртници од Београда до Цариграда путовали око десет, петнаест дана, татари су ту раздаљину прелазили за око седам. Да би остали будни, пили су татар – кафу. То је мешавина сувог праха од кафе, мало шећера и хладне воде, која се обликује у грудвицу и стави на језик, да се топи док јашете. Иде право у мозак, држи концентрацију и спречава да заспите. Када су били на задатку, татари нису смели да преједу, јер је од јела могло да им се приспава. Зато су обично пили горки чај без шећера, а можда би појели и мало сомуна – објашњава Јовановић.

Рекорди

Према Јовановићевим речима, сачувани су подаци и о пар брзинских рекорда. Татар Богдан Ђорђевић прејахао је пут од Цариграда за пет дана да би донео копију Хатишерифа из 1830, којим је Србија постала Кнежевина, и за то добио 500 дуката. Још бржи од Ђорђевића био је Лазар Аранђеловић, звани Инџе (на турском: ситно), врло пргав човек, карађорђевац, који је једном приликом „откачио“ и Кнеза Милоша. Инџе је Кнезу Александру Карађорђевићу донео берат (султанову дозволу) да може да буде кнез у Србији за нешто више од четири дана.

Али, најбржи је био Риста Прендић.

– Десило се једном да је Лазар Аранђеловић одјахао са неким писмом Кнеза Милоша у Цариград. Сутрадан по његовом одласку, Кнез је сазнао нешто што је мењало ситуацију, па је, изнервиран, направио гужву по конаку. Једини се Риста усудио да га пита зашто је бесан. Кнез му је објаснио да је послао писмо по Инџету, али да су се околности промениле и да не зна шта да ради. Риста му је предложио да напише друго писмо, а он ће покушати да стигне Инџета. Инџе је био рекордер и стићи га са даном кашњења било је незамисливо. Међутим, Риста га је стигао у Једрену, две, три станице пре Цариграда, за 100 сати. Инџе, вероватно, није превише журио – каже наш саговорник.

Риста Прендић, рођен у Алексинцу, био је дипломатски курир Кнежевине и Краљевине Србије, до 1837. лични татарин кнеза Милоша, а од 1837. до 1855. и енглески дипломатски курир (у служби енглеског конзула у Србији Џорџа Лојда Хоџеса), на основу чега је од Енглеза добијао плату, десет дуката месечно. Његова кућа је својевремено била једна од најлепших и највећих у Алексинцу и служила је као зграда британске поште.

За разлику од Прендића, темпераментни Инџе није дочекао да ужива у старости. Пре него што се кнез Милош 1859. вратио на престо, склонио се из Србије у Цариград, јер је знао да га Милош неће поштедети. Тамо је живео неко време, док Обреновић није послао неког пропалог трговца да га убије. Наиме, Инџе је у Цариграду посећивао неке српске трговце, у чијој се кући једног дана појавио и Милошев плаћеник, кога су ови одраније познавали из Београда. Када је Аранђеловић изашао из куће, придошлица је кренуо за њим, ударио га ножем у груди и убио. Током испитивања у турској полицији, признао је да је за то убиство био плаћен.

 Последња мензулана

У турској царевини јавне путеве, мостове, скеле и мензулане, као саобраћајне установе, одржавало је локално становништво, односно житељи насеља која се налазе поред тих објеката, у замену за ослобођење најтежих пореза.

Мензулане су, поред главнијих путева, биле распоређене у насељима чији је распоред био условљен конфигурацијом терена, односно раздаљином коју коњ може прећи а да се претерано не замори. Мензулана се обично састојала од објекта, односно поштанске станице, штале за коње, сеника, појила за коње и ограђеног дворишта. Последња мензулана постојала је у Брзој Паланци, срушена је 70 тих, када је грађена ХЕ Ђердап II, али је тада у тој згради већ била пошта. Електропривреда Србије се тада обавезала да ће направити „старију и лепшу“, издигнуту изнад нивоа језера, али то до данас није урађено, иако постоји писана обавеза.

Извор – srbinside,  http://www.srbinside.rs/?p=1100

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s