Телеграм о објави Светског рата

Posted: 21. јануара 2014. in Први светски рат, Uncategorized

СликаУ свесци за децембар 1931 прочитала сам конкурс Наше поште за награду ономе телеграфисти, који докаже, да је 28. јула 1914. примио телеграм грофа Бертхолда, упућен Српској Краљ. Влади, а који је садржавао објаву рата Србији.

Ја ( Ружица Петровић – Црепић ) сам у оно доба била са службом у Крагујевцу где се налазила и српска Врховна команда. Ја сам онај телеграфиста који је у Крагујевцу примио поменути телеграм, што доказујем рукописом у томе оригиналном телеграму, који је фотографисан и прештампан на стр 55 јубиларне књиге Наше победе, коју је издало Народно дело, у Београду 1929.

У оно мучно доба за нашу земљу, Крагујевац је био стан Врховне команде одакле се управљало одбраном земље. Ми телеграфисти из крагујевачке п.т. станице били смо запослени и дању и ноћу око давања и примања телеграма са свију страна.

У оно доба управник п. т. станице био је г. Влада Димитријевић, а шеф телеграфа Врховне команде, који је од г. Димитријевића преузео управу телеграфском станицом, био је покојни Марко Протић. У тренутку кад је телеграфиста из Београда објавио крагујевачком телеграфу овај телеграм, питало се: који од нас, крагујевачких телеграфиста најбоље прима на слух телеграме писане латиницом; нека се тај јави да прими један телеграм који садржи објаву рата Србији…

Сви смо претрнули од страха и узбуђења, Настао је тајац и ја сам сама пошла ка тастеру – и села за апарат.

Док сам ја примала телеграм, управник станице и шеф војног телеграфа, читајући адресу коју сам већ била примила, нису знали коме треба телеграм упутити, пошто ни сами нису знали у оном тренутку седиште Краљ. Владе, а телеграм је био упућен Министру Спољних послова, Београд.

Кад сам телеграм примила, споразумели су се старешине да га предаду Врховној команди, и ја мислим да се оригинал овога телеграма налази и сада у нашем Главном генералштабу, ако га је Врховна команда, као што изгледа, сачувала.

Који је био онај телеграфиста, који је у Београду примио овај телеграм непосредно од Беча или Пеште, није ми познато. Исто тако ми није познато ни име онога колеге који је мени из Београда давао овај телеграм, јер се у оно бурно време није много распитивало, но ужурбано и грозничаво радило.

Узбуђење је било исувише велико, па се о неком чувању података за историју није могло ни мислити, и ко зна, да није било иницијативе од стране Наше поште, да ли би се уопште неко одважио да из наше славне прошлости ишчепрка и овај један детаљ, који илуструје најбоље рад наших војних пошта и телеграфа у оно време, у коме су наши другови, својим патриотизмом и неуморним радом много задужили земљу и народ.

Мени је овом приликом много више стало до тога, да се истакне мој и мојих другова морални удео у томе раду, него ли материјална награда коју је уредништво обећало, а што до данас нисам о томе ништа говорила, ни предузимала, то је зато, што нисам хтела да се сама рекламирам, јер ми је то изгледало нескромно, а и зато, што сам ипак очекивала један дан, када ће се и наша Главна управа пошта присетити и отпочети скупљање овог драгоценог материјала.

Не могу а да не истакнем још два важна момента из мог службовања у оно доба.

Била сам исто тако дежурна, ноћу онога дана када се евакуисао београдски телеграф, датума се не сећам. Тачно у поноћ прекинута је била веза са Београдом и последње речи мојег колеге из Београда, које ми је на линији казао, биле су:

„Сад прекидам линију, напуштамо наш мили и драги Београд, непријатељ надире, повлачимо се ка Торлаку, чекајте на линији, јавићу вам се са Торлака“.

СликаТако су и наши другови заједно са јуначком српском војском, напуштали корак по корак земљу својих отаца, а ми смо са зебњом очекивали све горе и горе вести, и у ноћној тишини, у нашој станици у Крагујевцу, прекинути звук релеа замењивао је наш пригушени јецај и плач…

Други пут, била сам срећнија када сам примала депешу Војводе Мишића, који је јављао за славну победу српске војске на Сувобору и Руднику, и тада наше сузе радоснице, биле су награда за све оне мучне и тешке тренутке које смо преживљавали…

Жалим што нисам могла водити дневник из онога доба, а ту би било још много других интересантних догађаја које је време и преживљене патње избрисало из мога сећања.

Захвална сам много уредништву на племенитој иницијативи и награди, од које ћу купити нешто што ће ме вечито потсећати на оне тренутке.

Ружица Петровић – Црепић

п.т. чин. Београдске дирекције

пошта и телеграфа.

Г-ђа Црепић рођена је 1893. у Крагујевцу. Свршила је два разреда учитељске школе у своме родном месту. 1912. пријавила се за П. т. школу коју је завршила и у децембру исте год. постављена је за привременог поштара при п.т. станици Крагујевац. Светски рат затекао је у Крагујевцу. Доласком Врховне команде у Крагујевац, као одличан морзиста одређена је за рад само на армијским линијама, где је поверени јој посао обављала на потпуно задовољство својих претпостављених.

Доносимо овај одговор жене чиновника, преко чијих је руку прошао телеграм који је објавио рат. Наше жене су и у рату испуниле своју дужност. Наша пошта би одштампала рад о учешћу жене у нашој п.т.т. служби. Најбољи напис о тој теми наградићемо са 150 д. То је XI конкурс Наше поште.

Уредништво srbinside

Извор – srbinside

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s