Обрад Симић, од дипломате до портира

Posted: 20. јануара 2014. in Историјске личности, Uncategorized

СликаУ филму о необичним – обичним Београђанима прошлог века, једна од запаженијих улога неизоставно би припала Обраду Симићу, својеврсном представнику старе аристократије дивних манира, данас потпуно непознатом лику, о коме ни Гоогл готово ништа није забележио.
Рођен 1891, дипломирао право шест месеци пре рока, у доба атентата у Сарајеву, писар среза врачарског, поручник на Солунском фронту, секретар амбасаде Краљевине СХС у Вашингтону од 1919. до 1922. године, оснивач и главни уредник листа Бела врана, преводилац, по завршетку Другог светског рата осам пута хапшен, пензију је дочекао као портир – бележничар у грађевинском предузећу Комграп. Све животне успоне и падове носио је достојанствено; доследан себи, до смрти је остао шаљиви господин са белом брадом који приређује најлепше забаве на Сави, на свом сплаву.

Обрад је дипломирао право шест месеци пре рока, а у доба атентата у Сарајеву, био писар среза врачарског.

Био је поручник на Солунском фронту.

– Ујка је завршио такозвану Реалку, Другу мушку гимназију, а као студент права савладао је француски, немачки и енглески. Мобилисан је после атентата у Сарајеву, и са чином поручника прешао Албанију. И славу, Св. Николу, дочекао је у Албанији. Нашао је неку миликет свећу, а на славској трпези била је само једна јабука, коју је поделио са посилним и најбољим другом. Још чувам његов дневник из тог доба, писан обичном оловком. Занимљиво је да је, иако је рано оперисао крајнике, страшно хркао, и због тога умало завршио у Плавој гробници, јер су мислили да умире. Његов пријатељ га је спасао, пошто је објаснио војницима да Обрад тако дише – прича Оливера Станисављевић, сестричина Обрада Симића.

У сећању јој је, каже, остала и жена коју је упознала на помену, 40 дана после Обрадове смрти. Та жена јој је испричала да је Обрад током Првог светског рата спасао живот њој и њеној ћеркици, тако што им је у Солуну нашао породицу која је бринула о њима док нису успели да се врате у земљу.

Дипломата, адвокат и новинар

– Године 1919, Обрада је позвао Никола Пашић и питао га да ли жели да буде секретар амбасаде у Владивостоку. Ујка га је одбио, уз образложење да има сестру нежног здравља коју не може да води у ту леденицу. Онда, рекао му је Пашић, идите у Вашингтон. Испоставило се да је то била још лошија варијанта, јер је тамо велика влага, па је Обрад убрзо добио миокардитис. Дао је оставку после две и по, три године, и вратио се у Београд, где је отворио адвокатску канцеларију у Улици Вука Караџића. Тридесетих је издавао лист „Бела врана“, који је излазио сваког четвртка, и после шест бројева, забрањен. Адвокатуром је престао да се бави 1939, јер је почињао рат. После тога више никада није радио као адвокат – каже наша саговорница.
Обрад је 1927. купио плац на Топчидерском брду и на њему саградио кућу, која је била сва у лози, једну зграду за животиње (према Оливериним речима, својевремено су имали папагаја, два коња, псе, мачке, голубове, пет мајмуна, лисицу…) и засадио виноград. Сам је правио вино и коњак. Плац се налазио у Улици Каћанског, а на том месту су данас куће кошаркаша Алескандра Ђорђевића и музичара Горана Бреговића.

– Ујка никада није гласао на изборима. Познаво је, иначе, многе утицајне људе. Док је био на власти, стално га је звао Милан Стојадиновић. Причали би телефоном, али Обрад није желео да га прими у кућу. Чим је Стојадиновић смењен, отишли су заједно у лов, с тим што ујка није носио оружје, јер није хтео да убија животиње. Код нас је долазио и принц Ђорђе. Било лето или зима, увек је био у мантилу, закопчан до гуше, и увек је седао до бубњаре. Уопште се није знојио. Једног дана замолио је Обрада да насамо попричају у другој соби, а када је изашао, наклонио нам се и више никада није дошао. Ујка нам је рекао да је Ђорђе тражио да му помогне да састави тестамент са нагласком на жељу да не буде сахрањен на Опленцу. Међутим, Обрад га је одбио, јер се више није бавио адвокатуром – објашњава Оливера.

Обележена капија, презрен јер је знао енглески

Обрад је током немачке окупације чувао козе у Београду, а после ослобођења издржавао је породицу од превођења. Када су Американци бомбардовали Србију на Ускрс, пустио је браду, јер се разочарао у њих. Због те браде је касније имао много проблема.
Једног јутра, на његовој капији освануо је натпис: Обраде, издајицо, где ти је национални понос? Презирали су га јер је знао енглески (У Београду су се пре Другог светског рата могли на прсте избројати врсни зналци енглеског језика; међу страним језицима био је доминантан француски).
– Натпис је стајао на огради 10 година, јер Обрад из принципа није хтео да га обрише. Али, једне ноћи дошли су његови најоданији пријатељи и префарбали натпис, а да овај то није ни знао – прича Оливера.

Осам пута је хапшен. Први пут га је извукла учитељица из краја, чији је зет био познати комуниста, кога је ујка својевремено спасио. Једном су га ухапсили само зато што је поменуо Маршала, не мислећи при том на Тита, али су га цинкароши погрешно схватили. Последњи пут је провео седам месеци у самици, јер је желео да организује помен нашој кућној пријатељици, глумици Жанки Стокић. Планирао је да за 40 дана позове 40 свештеника – прича Оливера.

У затвору због Жанке Стокић

Обрад Симић био је један од ретких људи који су до краја остали уз Жанку Стокић. У тешким данима скупљао је новац за Жанкин инсулин, а када је позната глумица остала без хране, често су је звали да им „учини част“ и дође на ручак, трудећи се да не повреде њено достојанство. У Обрадовој кући, тета – Жанка, како је назива Оливера, диктирала је свој тестамент адвокату Миткету Терзибашићу. Молила је да се сахрани на воловским колима, са њеним пиротским тепихом преко ковчега. Све је оставила слушкињи Магди.
– Ујка је организовао сахрану. Испратило је око 10.000 људи, а Обрад је у смокингу свима делио каранфиле, које су после бацили у гроб. Ја сам свој каранфил сачувала и још га чувам.
Ујка је, иначе, био сведок да је Жанка током окупације три дана у својој кући крила Кочу Поповића. Тада му је Обрад средио да побегне из Београда, преко неког сељака из Жаркова, који је после сахранио Жанку. Коча касније није хтео прст да помери да је спаси – каже Оливера.

Зуко Џумхур, Пеко Дапчевић и Коча Поповић

Обрад је после рата купио сплав на Сави. Ту су га посећивали пријатељи и разни уметници, међу којима је био и Зуко Џумхур.

– Зуко је дошао једног дана и питао Обрада: Господине, да ли моја црна брада може да се поклони вашој седој бради и нешто научи од вас? Тако су се упознали. После пар месеци, пристаје уз наш сплав чамац са Пеком Дапчевићем, Кочом Поповићем и још неким друштвом. Сели су да нешто попију. Коча је све време гледао у правцу Бановог брда, избегавајући ујкин поглед. У једном трентуку Пеко упита Џумхура: Зуко, шта ћеш ти овде? А Зуко му одговори причом о томе како су се Обрад и он упознали. Пеко му тада каже: Иди, бре, баш си нашао друштво. А Зуко му каже: Боље него ти.

 Обрад Симић је умро 18. јануара 1962, у Београду. На погребу је свирала његова омиљена песма „Тамо далеко“.

Извор – srbinside ,  http://www.srbinside.rs/?p=966

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s