Његошева Капела

Posted: 19. јануара 2014. in Срби Црне Горе, Uncategorized

„Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега“

ImageПетар II Петровић Његош је 1845. године (или 1846.) на Ловћену, на Језерском врху, подигао црквицу и посветио је своме стрицу светом Петру Цетињском. Приликом подизања, а и непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у овој цркви буде и сахрањен, „на оној висини, која је највиша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само србске земље и сиње море,“ како нам прича Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила Петровића Његоша. Медаковић је забиљежио и Његошеве ријечи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену:

„То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу је оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.“ 

Његош је умро 19. (31) октобра 1851, у 10 сати ујутру. Из бојазни да би се Турци могли ноћу прикрасти на Ловћен и почившем владици одрубити главу, сахрањен је Његош у Цетињском манастиру, да би 27. августа 1855. његове кости биле пренешене на Ловћен.

ImageЗавјетна Његошева Капела и Ловћен, били су симболи снаге Србства Црне Горе. Црногорски краљ Никола Петровић Његош, рекао је дописнику француског Temps-а, 1913. године: „Ловћен је Олимп србски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, колико је то наше славне династије, подножије је то маузолија пепела Петра Петровића Његоша“.

Знајући за важност и симболику Његошеве Капеле и Ловћена, Аустријанци су, током Првог свјетског рата, из Бококоторског залива бомбардовали ове светиње, а након капитулације Црне Горе, окупаторски гувернер Вебер, по наредби Врховне команде, наредио је ексхумацију Његошевих костију, како би се његова Завјетна Капела срушила и на том мјесту изградио споменик у знак аустријског освајања Ловћена. Митрополит црногорски, Митрофан Бан, покушао је да у име грађана Цетиња умоли окупатора да одустане од ове намјере рекавши Веберу да је „Његош био не само господар Црне Горе, већ и пјесник Србства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим србским срединама“. Митрополит није успио. Ексхумација је извршена 12. августа 1916. Његошеви остаци су након обављеног парастоса пренешени у Цетињски манастир. Његошева црквица је разрушена и расписан конкурс за изградњу споменика који је са одушевљењем пропраћен међу хрватским националистима у њиховом дубровачком гласилу „Права црвена Хрватска“. Али, ова идеја није остварена. Аустрија је изгубила рат, а побједничке србијанске трупе ушле су у Црну Гору. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, под династијом Карађорђевић, створена је 1. децембра 1918.

Одлуком Светог архијерејског сабора и Светог синода Србске православне Цркве, по предлогу митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића из 14. новембра 1920. године, Његошева Капела имала се обновити. Пет година доцније, Његошев завјет је по други пут испуњен, а извршио га је краљ Александар Карађорђевић, унук црногорског краља Николе Петровића Његоша. Његошева капела је обновљена 10. септембра 1925, а освећена 12. септембра. Освештење је извршио митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић уз асистенцију четворице свештеника. Као дан свечане прославе, означен је 21. септембар 1925. Овим поводом пристигао је на Цетиње и србски патријарх Димитрије Павловић, који је лично одслужио Службу у помен Његошу.

ImageДо Иванових корита могло се аутомобилом, а одатле су сви ишли пјешице. Тачно у подне, 21. септембра, на Ловћен је стигао ковчег са Његошевим костима. Ковчег су у обновљену Капелу унијели краљ Александар Карађорђевић, чланови Владе и митрополит Гаврило са епископима битољским, тимочким и чехословачким. По спуштању ковчега у саркофаг, одслужен је свечани помен. У саркофаг су спуштени комадић свилене Његошеве одеће нађен при откопавању старе капеле и албанска споменица коју је краљ Александар скинуо са својих груди. Митрополит Гаврило је потом ковчег закључао и запечатио га печатом Митрополије Црногорско-приморске, док је печат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ставио маршал Двора, ђенерал Дамјановић. Кључ је митрополит Гаврило предао краљу Александру. За вријеме спуштања поклопца на саркофаг, краљ Александар је отпасовао своју сабљу, предао је краљици Марији, те положио на спуштени поклопац велику сребрну палмову грану да би након тога од краљице узео сабљу, извадио је из кора и положио на саргофаг да ту преноћи. Око гроба је постављена војничка стража.

imagesОбновљена Капела је израђена од тесаног ловћенског камена донешеног из рудника „Златице“. Темељ Капеле је подигнут на солидној основи, у могућности да се одупре зубу времена. Све што је остало од старе Капеле узидано је у обновљену. Величина и облик старе и нове Капеле били су исти, а простор око нове Капеле је нешто проширен. Око Капеле је подигнута ограда са степеницама од тесаног камена.
На врх Капеле је постављен крст од мермера са Венчаца. Унутрашњост је израђена потпуно према старој Капели. Капела и олтар су покривени плочама. Под унутрашње Капеле постављен је од камена са Брача. Унутрашњост Капеле је сачињена од мермерних плоча које имају иницијале Петар Петровић Његош. У мраморној плочи урезано је златним словима:
„Ми Александрар I, Краљ Срба, Хрвата и Словенаца, праунук Карађорђа Петровића, вође и почетника ослобођења Србије, унук Кнеза Александра Карађорђевића, и син Петра Iвеликога ослободиоца и ујединитеља нашега народа, и Књегиње Зорке Петровић Његош, обновисмо овај свети храм, који је на Ловћену близу Цетиња подигао и за вечну кућу изабрао славни наш предак Петар Петровић Његош, Владика и господар Црне Горе, велики родољуб, песник слободе Црне Горе, поклоник, Хероју Тополскоме Карађорђу бесмртноме и апостол и песник јединства нашега народа, а који би 1916. године разорен у рату за ослобођење и уједињење. Нека је мир његовом пепелу. Његов свети благослов, нека се излије на наш дом и народ, кроз све векове. Амин. На Ловћену, 21. 9. 1925. године“.

При улазу у Капелу је икона светог Ђорђа. У олтару је намјештен жртвеник из старе Капеле. У унутрашњости, насликане на мраморним плочама, налазе се иконе светога Петра Цетињског, светога Василија Острошког, светога Стефана Пиперског и светога Јована Владимира.

Поврх ових икона је фреска Господа Исуса Христа. Свети престо остао је на истоме мјесту као у старој Капели и оспособљен је за вршење богослужења. На улазу у Капелу, са десне стране, постављени су саркофаг, покривен једном плочом од мермера, и круна, израђена од истог мермера. Испод саме круне је Његошев лик у мозаику. Са стране саркофага је узидан у зид камен Његуша и на њему је такође насликан Његошев лик. Златним словима израђени су цитати из Горског вијенца:

„Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити“ и „Вјечна зубља, вјечне помрчине, нит догори нити свјетлост губи“.
Спроведен је и громобран који је Капелу штитио од громова. Никола Краснов је свој рестаураторски задатак обнове Капеле извршио на највишем нивоу тадашњих знања конзерваторске струке. Краснов је сачувао мјесто, основу, облик и половину камена старе Капеле. Капелу је осликао Урош Предић.
Ни током Другог свјетског рата Његошева Капела није била поштеђена. У априлу 1942. окупаторска италијанска војска је оштетила Капелу, али, срећом, причињена штета није била велика. Међутим, рушење Његошеве Капеле до самих темеља није било дјело странаца. 1. маја 1945, у дневном листу „Борба“, гласилу југословенских комуниста, побједника у минулом рату, проглашено је постојање „црногорске нације“ у складу са ранијом одлуком КПЈ о разбијању Србства и Православља као највећих непријатеља Партије. Новонастала нација морала се обрачунати са сопственом прошлошћу, славном србском традицијом Црне Горе, а како је Његошева завјетна Капела била најјаснија ознака традиционалне и србске Црне Горе требало ју је срушити. Почетком 1952. године, у складу са одлуком Владе НРЦГ, црногорски комунисти понудили су хрватском вајару који је живео у САД, Ивану Мештровићу, да умјесто Капеле на врху Ловћена подигне маузолеј.
Мештровићу та идеја ни од раније није била страна, јер је то предложио још 1924, али су србске владике одбиле његов предлог. Овога пута није било препреке за Мештровића, познатог и по изјавама да заједнички живот Срба и Хрвата није могућ. Мештровић је одмах прионуо на посао, али су се радови на изградњи маузолеја одужили због лоших економских услова у Црној Гори, па је чак, 1962. године када је Мештровић умро, изградња била обустављена на неодређено вријеме. Најумнији људи из цијеле земље су стали о одбрану Његошеве Капеле, истичући да се мора поштовати владичин завјет. Као компромисно рјешење предлагано је да се маузолеј посвећен Његошу подигне на Цетињу. Али, децембра 1968. године, Општинска скупштина Цетиња донијела је одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради Ивана Мештровића. У фебруару 1969, Завод за заштиту споменика културе СРЦГ дао је одобрење Општини Цетиње да „измјести Капелу“. Свети архијерејски сабор Србске православне цркве издао је саопштење по коме се не може сагласити са одлуком да се Његошева задужбина, посвећена светом Петру Цетињском, сруши, поредећи такав чин са рушењем Капеле у вријеме аустријске окупације. Међутим, Општинска скупштина Цетиња забранила је Србској православној цркви да се мјеша у њена „Уставом загарантована самоуправна права“ и донијела је једногласно, 18. марта 1969. године, неопозиву одлуку о подизању маузолеја на мјесту Капеле. Сутрадан су на Цетињу, у знак подршке одлуци Скупштине општине Цетиња организоване демонстрације против Митрополије Црногорско-приморске и митрополита Данила Дајковића.
Митрополија Црногорско-приморска је затражила заштиту од Уставног суда Југославије који се прогласио ненадлежним и уступио предмет Уставном суду Црне Горе. Уставни суд Црне Горе је оцијенио да су одлуке Владе НРЦГ и Скупштине општине Цетиња биле законите и донио је рјешење да се на другом мјесту очува аутентичност Његошеве Капеле, израживши мишљење да Његошева Капела није храм, већ надгробни споменик и споменик културе. Ливада на Ивановим Коритима била је мјесто гдје треба премјестити Његошеву Капелу. Светогрђе је убрзо услиједило и Његошева завјетна Капела порушена је до темеља. Од 1974. године, на њеном мјесту се налази дјело ниске умјетничке вриједности, Мештровићев маузолеј, по Меши Селимовићу – „фараонска гробница“.
Аутор – Александар Раковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s