РАТКО ДМИТРОВИЋ: Зашто се српски филм стиди српске заставе?

Posted: 18. јануара 2014. in Занимљивости, Uncategorized

ImageНе тврдим али верујем да не постоји ниједан амерички филм у којем застава (мања или већа) те земље не дефилује кроз минимум десет кадрова: на кући, на мотору, у кабинету, на радном столу, на зиду трошне кафане у дубокој провинцији, испред палате правде, позоришта, на огради ауто-отпада. У Холивуду је то нормално, ствар пристојности, нешто што се подразумева.

А српски филм? Е, ту се заставе доживљавају као провокација, национализам, чак увреда. „Марш на Дрину“ последњи је српски филм где национална застава има функционалну позицију и није предмет спрдње. Сличну улогу српска тробојка, истина, игра и у Драгојевићевим „Лепим селима…“, али око тог остварења постоје подељена мишљења. Они са негативним ставом крећу од позиције да „Лепа села…“ нису српски већ антисрпски филм. Неважно, бар у овом случају.

Жели се рећи нешто друго: српске филмаџије и даље беже од национално-историјских тема брже и даље него сотона од тамјана. По окончању ере партизанског филма, где је, истина, било „инцидената“ од аутора као што је Живојин Павловић, српски филмски ствараоци окрећу се најпре лаганим комедијама, међу којима је било баналних али и врло успелих, да би потом кренули с плагирањем смрдљивих холивудских сплачина, са готово идентичним сценаристичким поставкама, кадровима, ликовима, дијалозима.

То безидејно тумарање кроз паучину саткану од технолошког савршенства и застрашујућег неталента уништило је савремени српски филм пре него што је такав настао. Анационална, да не кажем антисрпска, позиција у стваралачком напону савремених српских филмаџија постала је подразумевајућа. Ако сценарио није бар критички интониран према свакој српској ствари, по њему се неће снимати. Образложење увек исто: нема пара.

У време издисаја класичног партизанског филма бивше Југославије, ваља подсетити, снимљен је 1981. године „Бановић Страхиња“; инспирисан српском историјом, али у изведби ту српске руке готово да није ни било: сценарио и режија Ватрослав Мимица, продукција немачко-југословенска, главни глумци Франко Неро, Сања Вејновић и Драган Николић. Једино је Николић из Србије.

Понет догађајима и посткомунистичким буђењем народа, Здравко Шотра је снимио 1989. године филм „Бој на Косову“. Такав историјски догађај не ставља се на филмску траку без најмање 100 милиона долара. Шотра није имао да плати ни локалне статисте, што се види у сваком кадру.

Изгледа да је тај филм, тачније неке оцене о њему у иностранству, улио страх у кости српским ствараоцима и довео до овога што данас имамо. Наиме, у документарном серијалу Би-Би-Сија „Смрт Југославије“, снимљеном деведесетих година, Шотрин филм „Бој на Косову“ узет је као пример српске националистичке еуфорије. Ко ће након тога да сними филм инспирисан Стеваном Синђелићем, Карађорђем, Војводом Вуком, Милунком Савић, мајором Гавриловићем.

Значи ли то да је српски филм заувек одбацио српску историју као инспирацију? Не.

Овде је, пре свега, реч о великом недостатку талената и мањку храбрости. Чекамо да се прво појави, а друго да нестане.

Извор – Вечерње новости

Advertisements
коментари
  1. Драган каже:

    Овде се такође ради о приступу филмском или неком другом пројекту: офрље, површно, што пре да се узму паре а негативан ефекат није ни битан. Ја лично желим да се уопште не снимају фимови о личностима из српске историје све док не сазреју услови да се ови пројекти направе ваљано и како треба. Не може се серија Равна гора правити са дебелим, ћелавим припадницима 41. пешадијског пука. У то време ћелавост је била увреда а не нешто чиме се треба хвалити. То једноставно нема смисла. Боље је изнајмити некога да нам направи серију ако сами нисмо у стању. Нпр. изнајмимо турске продуценте да нам направе серију о Немањићима а ми обезбедимо паре па да то буде стварно спектакл. Људи су професионалци и од њих може много да се научи без обзира на историју и оно чувено 500 година мада смо под турцима били око 350 година а не 500. У сваком случају подржавам и желим да што више серија о нашој историји и догађајима угледају светлост биоскопских платна али не на начин како смо то до сада радили: површно, на брзину, што пре, без вођења рачуна о детаљима, са мало пара и са глумцима по партијској линији. Треба одвојити партијско од националног. И што више српских застава свугде по Србији.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s