ТОЛСТОЈЕВ РОЂАК ПОГИНУО ЗА СЛОБОДУ СРБИЈЕ

Posted: 17. јануара 2014. in Срби и Руси, Uncategorized

,,За то, да умреш, није потребна препорука, једино можда Турцима. Као оруђе ја се могу још за нешто употребити, али, као човек, ја сам развалина’’ рећи ће свом пријатељу Сергеју Кознишеву у вагону воза којим одлази на моравски фронт у Србију, главни јунак романа ’’Ана Карењина’’ гроф Алексеј Вронски. Аниног љубавника књижевни великан из Јасне Пољане обукао је у добровољачку униформу пуковника Николаја Николајевича Рајевског и послао га да погине у првом српско-турском рату 1876. године. А ко је пуковник Николај Рајевски и како се нашао у вртлогу тзв. Источног питања и решавања српско-турских размирица и зашто је , на свом путу за вечност изабрао смрт у Србији ?

ПЛЕМИЋ И ЦАРСКИ ПУКОВНИК НИКОЛАЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РАЈЕВСКИ( 1840 – 1876 )

images (1)У биографији руског племића Рајевског често се наводи податак да је био унук славног генерала Николаја Рајевског (по њему је и добио име), учесника Отаџбинског рата 1812. против Наполеона и хероја који је војевао са Михаилом Кутузовим. Лав Николајевич Толстој био је рођак  Рајевских и често се користио судбинама неких чланова породице. То му је омогућило да прегледа сву њихову архиву и у ,,Рату и миру’’ достојно величини свог списатељског пера и ума опише подвиг генерала Рајевског у пресудном моменту Бородинске битке када је са исуканом сабљом и два малолетна сина, изашао на грудобран према Французима и тиме охрабрио Русе да крену у одлучан јуриш.

Ана Михајловна Рајевски, пуковникова мајка, сама је после изненадне смрти мужа, одгајала два сина – старијег Михаила и две године млађег Николаја. Школовали су се на престижним факултетима Московског универзитета. Након завршетка студија ступају у гардијски пук. Николај је, као и већина официра, време проводио боемски, не мислећи на потомство, док се Михаило оженио и створио велику породицу чији потомци и данас живе у Петрограду.

На ратишту у Србији

 У време избијања рата с Турском у помоћ српској војсци дошло је неколико хиљада добровољаца из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Војводине, Косова и Метохије као и 5-6 хиљада Бугара. На ратишту се нашао и одред гарибалдијеваца у чијем саставу су били Французи, Немци, Чеси, Белгијанци, Холанђани и Норвежани. Србе је посебо одушевио долазак око 3.000 руских добровољаца на челу са Михаилом Г. Черњајевим које је упутио Руски славенски комитет. Академик Слободан Јовановић пише: ,,Руски свет био је изненађен да се једна мала балканска држава, ништа већа од једне руске губерније, одважила на борбу с Турцима. Име Србија било је на свим устима и сви друштвени слојеви интересовали су се за њену судбину. Прилози су се скупљали јавно за наше рањенике ; добровољци су одлазили у Србију ; међу њима било је официра из редовне војске, па чак и из цареве гарде. Власт је била немоћна да спречи покрет руског друштва у корист Србије’’. Алексеј Јелачић у ,,Историји Русије’’ слично осликава славенофилско расположење у царевини: ,,На Балкану, Русију терају на активно иступање, поред питања државног престижа, и чисто идеолошки мотиви, да се помогне потлаченој браћи. У Москви се ствара Словенско Добротворно Друштво са одељењима у Петрограду, Кијеву и Одеси. На његовом челу стоје виђени славјанофили, нарочито Иван Аксаков. Води се интензивна пропаганда за уједињење Словенства, за коначно ослобођење Србије и Црне Горе и за уједињење с осталим Србима. Славјанофилска пропаганда и њени елементи на двору, у војсци и високој бирократији, групишу се око личности престолонаследника Александра III ’’.

Пуковник Николај Рајвски кренуо је за Србију 21. јула 1876. из Одесе, бродом ,, Карл Лудвиг ’’. Хроничари су забележили да је погледе на себе скретао ,,висок човек црне браде и бркова, странац у дугом црном капуту’’ док је с одушевљењем окупљени српски народ клицао изданицима ,,златне младежи “ , руским добровољцима. Из Београда Рајевски одлази у Алексинац, на моравски фронт, којим командује генерал Черњајев. Радикалски првак, публициста и новинар Пера Тодоровић, у време рата писар у генералштабу моравско-тимочке војске, сведочи да ,, долазак Рајевског није обрадовао генерала (Черњајева) као што се он радовао доласку других Руса ’’. План главнокомандујућег био је да противнападом на десном крилу предухитри Турке и одгоди почетак њиховог општег напада на Алексинац. Задатак  Рајевског био је да обједињује ту акцију, али је он напустио команду и наредио повлачење целог десног крила српске војске према Ђунису. Када је ово саопштио генералу Черњајеву уследиле су увреде претпостављеног: ,,Ви не заслужујете да носите име Рајевских. Ви сте данас осрамотили вашег деду који се онако славно тукао против Наполеона, ви сте осрамотили брата, који је ађутант Господара’’- записао је у својим успоменама др. Владан Ђорђевић. Међутим, Черњајев се након ових гневних иступа брзо стишао и још у току ноћи се извинио пуковнику за нанесену увреду, закачивши му на груди Таковски крст.

Погинуо са шајкачом на глави 

imagesДругог септембра 1876. године ( по новом календару ) у атару села Горњи Адровац, 15-ак километара од Алексинца, око 14 сати развила се жестока битка између Турака и Рудничке бригаде којом је тада командовао капетан Радомир Путник ( након победоносне Кумановске битке 1912. постаће славни српски војвода ). Заузевши командно место, на тзв. Голом брду, Рајевски се борио срчано. У руци је поносно држао исту ону сабљу којом се његов деда борио против Наполеона. Само што је одбио напад Турака спремао се да пошаље извештај главнокомандујућем, генералу Чернајеву. ,,У српској униформи са шајкачом на глави, налактио се био на топ. Висок, наочит, био је лака мета непријатеља, који су још били на пушкомет далеко. Куршум га је погодио право у главу. Прво је пала шајкача, а онда је пао Рајевски “ сведочио је касније очевидац, војник Гаврило Видојковић. Још је давао знаке живота када га је Видојковић попрскао по лицу и напојио водом из војничке чутурице. А затим је заувек склопио очи.

Срце грофа Рајевског престало је да куца тринаестог дана његове борбе у српској војсци. Млади пуковник имао је 36. година. ,,Погинуо је онако како доличи Рајевском’’ неутешно ће, чувши за смрт сина, рећи Ана Рајевска.

У поруци о изненадном и трагичном губитку ђенералу Черњајеву поручник Коста Шамановић рапортирао је и следеће: његову сабљу, ордене, сахат, кесу с новцем и џепну записницу ја сам узео на чување до даље наредбе…’’.

Након погибије тело Николаја Рајевског, по наређењу претпостављеног му генерала Черњајева, опевано је у манстирској цркви Светог Романа у близини некад престоног Крушевца на обалама јужне Мораве, а затим сахрањено у порти ове преднемањићке православне богомоље из 11. столећа.

images (3)

После неколико дана у манастир је, са свим потребним дозволама, дошла мајка руско-српског патриоте и добровољца. ,,По њеној жељи гроб њеног сина је откопан, затим је извађен ковчег и тело њеног мртвог сина је спремљено за пут у далеку Русију. Очевидци тврде да му је утроба враћена ,,у исти гроб’ ( по неким изворима само јуначко срце царског племића ). Затим је на захтев кнегиње Наталије ковчег пренет у Београд, у Саборну цркву. Колоне народа тискале су се да одају пошту јунаку. Поред одра прошле снајвише личности Србије на челу с кнезом Миланом и митрополитом Михаилом уз саслужење 24 свештена лица. Српски и руски официри носили су ковчег са телом и одликовањима руског пуковника. Пароброд с црном заставом изгубио се на хоризонту пут Русије, јер је пуковник Рајевски оставио два истоветна завештања : једно Русији, а друго Србији. Ово друго предао је генералу Черњајеву. Писало је : ,,Полазим да помогнем браћи Србима, ако погинем тело ми сахраните тамо где последњи пут падне, а срце нек ми се врати мајчици Русији, којој једино и припада’’.

На месту где је издахнуо пуковник Рајевски 27 година касније подигнута је спомен-црква Свете Тројице. Народ ју је због жутовишњеве боје назвао ,,шарена црква’’. Освећена је 1903. године, а изградња је почела годину дана раније захваљујући краљици Наталији Обреновић. Новац за изградњу задужбине (око 3.000 рубаља), сав материјал и витражно стакло стигли су из Русије         ( историјски подаци указују да је руска племкиња Марија Рајевска, тетка Николаја Рајевског о свом трошку подигла прелепу спомен – цркву ). Уз стазу која сада води до цркве стоји дрворед липа донешених, према легенди, из села Разумовске у Кијевској губернији, са некадашњег имања Рајевских да као свето словенско дрво својим хладом наткривљује братство по оружју Срба и Руса, очеличено, у истом рату, јунаштвом потпуковника Димитрија Караџића, Вуковог сина, али и његовог унука, Јанка Вукомановића, сина Мине Караџић.

Аутор – Срђан  Рајковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s