Анри Барби – ВОЈСКА УБИЦА 1918.

Posted: 16. јануара 2014. in Први светски рат, Uncategorized

Превела са француског Анђелика Цвијић, „Сербиа“ Савремена Администрација, Београд

ImageУпркос убијањима, упркос ужасним суровостима чији сам сведок био током претходних ратова, преносећи са бојног поља виђења оваквих страхота знам да ме само сећање на њих тера да дрхтим.

Изгледа да је једини објекат аустријске војске био — уништење, и она је почела свој уништитељски посао још од самог уласка у Србију.

Каквим су се окрутностима, каквим су се пакленим оргијама војници и официри предавали! Колико сам само пута остао скамењен од ужаса пред резултатом убилачког пијанства, пожарима или садизмом тих војника који припадају једној великој земљи, поносној на своју цивилизованост!

Оно што је хтела Аустрија, велика и моћна нација, која се бацила на мали народ, било је то да уништи Србију обећавајући себи да ће то чинити систематски, огњем и мачем, затирањем и паљењем градова и села, али и тамањењем, масакром над српским народом.

Она није оклевала јер је веровала да ће остварити свој криминални чин пре него што Србија уопште буде имала времена да се брани и објави цивилизованом свету ужас аустријског злочина.

Већ сам навео неке ужасне злочине које је извршила аустро-угарска војска, посебно у Маови. У том селу, у којему је непријатељ поново био 24 часа после мог одласка, тај други и кратки боравак био је довољан да се масакрира још један сељак, једна жена и једна девојка, ова последња секиром!

Изнад Маова, на путу у нивоу железничке пруге Шабац — Лозница, пронађен је леш једног старца, сломљених бокова и кичме. У његовој кућици, згрчени су остали његова жена и двоје мале деце, све троје заклано. Треће дете, које је успело да побегне, српски војници су пронашли. Умрло је од глади, у једној шуми.

Управо сам обишао крај који се пружа између Ваљева и Дрине, и тамо сам само констатовао са ужасом да су се ти чинови садизма и окрутности понављали.

На северо-западу од Ваљева, на једно четрдесетак километара, становници Завлаке су ми показали лешеве осморо младих људи који су конопцима били везани један уз другог и који су избодени бајонетима!

Пет километара даље, у Белој Цркви, преживели у селу, мучени очајем који никаквим речима не може бити преведен, сахрањивали су четрнаест невиних жртава крвожедних Мађара. Тих четрнаест девојчица, од којих најстарија није имала ни шеснаест година, биле су заклане и трбух им је распорен хладним оружјем!

Могло би да се каже да се катаклизма обрушила на све крајеве у којима је боравила аустро-мађарска војска. У Мачви, богатој покрајини која подсећа на нашу Нормандију, сва села заклоњена зеленилом, која су се кокетно пружала у долинама, сада су уништена. Понека су, издалека, задржала свој весели изглед али, када се човек примакне сваком од њих, остаје скамењен од емоција и ужаса. Свуда су Аустро-Мађари убијали и масакрирали, свуда су силовали жене и девојке; свуда су пљачкали; свуда су палили; свуда су пустошили, разарали и уништавали све што нису могли да однесу, спаљујући чак и жетву!

Та покрајина, која се звала Напредна Мачва, данас је Уништена Мачва.

Заробљеници потврђују да су сви ови чинови извршавани под наредбом. Два документа која су пала у руке српској војсци доказују, на необорив начин, да ти заробљеници говоре истину. Први од та два документа је један летак који је официрима делио заповедник 9. армијског корпуса, генерал пешадије Хорстштајн, по уласку његових трупа у Србију.

Ево тог документа:

„Команди 9-ог Штаба

Командант
Царски и Краљевски 9-ог војног корпуса

Директиве које се тичу понашања према становништву у Србији:

Рат нас води у једну непријатељску земљу која је насељена становништвом, испуњеним према нама фанатичном мржњом; у једну земљу где је мучко убиство, као што су катастрофа у Сарајеву показује, чак и вишим класама дозвољено, где се оно управо као јунаштво слави. Према таквом становништву сваки хуманитет и благодарност није ни најмање на своме месту; штавише штетан је, је ови, иначе у рату понекад могући обзири, у овој прилици веома угрожавају сигурност наших трупа.

С обзиром на то, наређујем да током трајања свих војних операција према свим становницима буду изражене НАЈВЕЋА СУРОВОСТ, НАЈВЕЋА СТРОГОСТ И НАЈВЕЋА МРЖЊА.

Изнад свега, нећу се задовољити да људи који, сами или у групама, буду заробљени зато што немају униформу. ОНИ МОРАЈУ ДА БУДУ УБИЈЕНИ НА ЛИЦУ МЕСТА.

СВАКО КО БИ ПОКАЗАО МИЛОСТ БИЋЕ НАЈСУРОВИЈЕ КАЖЊЕН“.

Аустро-мађарска Врховна Команда знала је да српски војници 3. и велики део 2. позива нису никада добили униформе осим шајкача, у складу са међународним правом. Зато су ове инструкције, заправо, биле званични позив на масакр тих војника, позив који је чак и писмено добио потврду.

Ево других делова тог документа:

„У случају када се само пролази кроз село одмах ће се узети таоци (свештеници, учитељи, угледни грађани и богати) који ће бити одведени до краја села. СВИ ЋЕ БИТИ СТРЕЉАНИ БЕЗ ИЗУЗЕТКА само ако један једини метак буде испаљен на трупе.

Уколико једна трупа коначи на неком месту одмах ће бити наређено сакупљање народа, одузимање сваког оружја и биће објављено да су све куће реквириране.

СВЕ ОНЕ У КОЈИМА БУДЕ ПРОНАЂЕНО ОРУЖЈЕ БИЋЕ ЗАПАЉЕНЕ и, уколико се не буде знало чија је то кућа, угледни грађани који према природи ствари познају локално стање, а не буду хтели да кажу ко је то, биће ОБЕШЕНИ. ОВО МОРА БИТИ СТРИКТНО ПОШТОВАНО.

НАЈМАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉСТВО, ЧАК И ПОЈЕДИНАЧНО, БИЋЕ ДОВОЉНО ДА ОДЛУЧИ О СУДБИНИ ТАЛАЦА.

… Официри и војници надзираће прецизно сваког понаособ. Становништву ће бити забрањено да ставља руке у џепове јер у њима може да буде сакривено оружје. Официри и војници показаће, генерално, највећу окрутност и највећу строгост.

… Биће забрањено да звоне звона и ако буде било неопходно, и она ће се реквирирати. Сваки звоник треба да буде окупиран једним одредом.

Дозвола за мису биће дата само на специјални захтев становништва. Божја служба биће толерисана само на отвореном, испред цркве, и проповеди ће бити најстроже забрањене.

… За време трајања службе ЈЕДАН ВОЈНИ ОДРЕД БИЋЕ У БЛИЗИНИ СПРЕМАН ДА ОТВОРИ ВАТРУ.

Изјаве о лојалности, обећања и томе слично… биће одлучно одбачене, ЧАК И КАДА БУДУ МОГЛЕ ИЗГЛЕДАТИ ИСКРЕНЕ.

… У сваком становнику који ће бити виђен ван својих уобичајених места а нарочито у шуми, треба видети члана „банде“ који је на неком месту сакрио своје оружје. Ми немамо времена да тражимо то оружје и ако ти људи буду и најмање сумњиви, НА ЛИЦУ МЕСТА БИЋЕ СТРЕЉАНИ.“ (…)

Извор– Пројекат Растко
На Растку објављено: 2007-05-30
Advertisements
коментари
  1. mandrak72 каже:

    Nažalost od takvih danas dobijamo moralne lekcije

  2. […] преко Анри Барби – ВОЈСКА УБИЦА 1918.. […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s