АНДРЕЈ ТАРАСЈЕВ: Ред је да сами кажемо ко смо

Posted: 1. јануара 2014. in Занимљивости, Uncategorized

АУТОР: ЈЕЛЕНА ТАСИЋ

ImageУ години у којој се обележава 1025. годишњица покрштавања Русије, девет деценија од полагања камена темељца за руску цркву Свете Тројице на Ташмајдану и 80 година рада Руског дома у Београду недавно се у издању Православног богословског факултета БУ и Српског одељења међународног јавног фонда јединства православних народа појавила двојезична руско-српска књига Четири духовника ипођакона Андреја Тарасјева.

Књига “казује о оним руским људима који су се вољом Божијом, после пораза Беле добровољачке армије нашли у изгнанству, у братској Србији и који су служење унесрећеним сународницима спојили са служењем цркви”, каже аутор. Реч је о схиархимандтриту Амвросију (Курганову), међу чијом духовном децом су били и свети Јован Шангајски и отац Тадеј Витовнички, схиигуманији Катарини (Јефимовској), свештеницима Петру Беловидову и Владиславу Некљудову.

– Добро је да млада поколења, која не могу увек знати истину о нашим односима, а често их трују тренутно-политичким дезинформацијама, сазнају од очевидаца и учесника праве информације о Русији и Србији. Не сме се заборавити како су Срби дочекали руске избеглице и поред тешких невоља и разарања у Првом светском рату, а лепо је да се не заборави и како су Руси узвратили ту љубав својој новој домовини – несебичним радом лекара, инжењера, архитеката, научника, професора универзитета, али и основних школа и гимназија, уметника и свештених лица, духовника – каже за Данас ипођакон Андреј Тарасјев, професор Филолошког факултета у пензији и оснивач Друштва за очување спомена на Русе у Србији.

Да ли је руска заједница очувала дух који су у Србију пренели велики руски духовници – јунаци ваше књиге?

– У Србији је потомака Руса избеглица остало веома мало, понекад је од свега остало само презиме које указује на порекло и ништа више, тако да можда у овом тренутку, ипак, највећи значај чувара оних правих духовних вредности има руска црква – Подворје Московске патријаршије у Београду. Али, скоро 90 одсто верника-парохијана сада чине побожни Срби. У руској цркви Свете Тројице неоспорно је сачувана духовна, па и литургијска традиција великих духовника: протојереја Петра Беловидова и свештеномученика протојереја Владислава Некљудова. Верујем да није могао тек тако нестати и огроман духовни допринос авве Амвросија Миљковског и матушке Катарине Леснинско-Хоповске. Посебно међу наследницима оних монаха и монахиња који су следили своје узоре, који су имали срећу да их Амвросије и Катарина поучавају. Од оних примера које ја знам, морам свакако са посебним пијететом истаћи баћушку оца архимандрита Доситеја, сада духовника манастира Гргетег, а некада манастира Ново Хопово, који је много допринео проналажењу гроба и моштију матушке Катарине, а чему се детаљно говори у књизи. Али, непосредних “ученика” тих великих духовника, како су они сами себе с поносом називали “амвросијеваца”, “хоповчанки” свакако из објективних разлога више нема, али се чува светла успомена на њих и у Миљкову и у Хопову и у Гргетегу. Чак и у Леснинском – Хоповском манастиру у Француској, у месту Провемон крај Париза, куда су 1950. отишле монахиње из Хопова, више нема ниједне која је била у Србији.

Колико је за овдашње Русе, а и Србе важно што је црква Свете Тројице била катедрални храм Руске заграничне цркве пре Другог светског рата, а потом Подворје Московске патријаршије?

– О значају Руске цркве у Србији, конкретно у Београду, где је парохија основана још 1920, тешко је кратко говорити. То није био само центар где се могла добити помоћ, утеха, духовна поука, него и могућност да се сретну блиски и пријатељи, да се чак пронађу сродници изгубљени у вихору грађанског рата и паничне евакуације, јер су дуги низ година писма са молбом да се помогне у трагању за ближњима стизала управо на ту црквену адресу и после сваког богослужења оглашавана су са амвона. Временом је тај “избеглички” део црквеног живота нестао, али је остало и чува се и дан-данас оно најважније: литургијско јединство свих верника. За преостали део Руса – потомака избеглица, веома је важна чињеница постојања Подворја Московске патријаршије, јер је то жива спона са домовином, коју и млађи нараштаји с љубављу чувају.

У чему се разликују руска и српска верзија књиге?

– Оно што чини садржај ове четири “приче” једнако је и скоро потпуно непознато и Србима и Русима, а интерес према том периоду наше заједничке историје из дана у дан расте, па се пера прихватају не само савесни зналци којих има и у нас и у Русији него и аутори који користе “тренд” и без довољно знања и проверавања чињеница пишу о “нама”. Ред је да ми сами кажемо “ко смо”. Руска и српска верзија су истоветне, једино се у руском делу понегде у фуснотама објасни нешто што Срби знају, а Руси не могу знати из наше историје или географије. Зато сам захвалан многим пријатељима који су ми од свег срца помагали на овом послу.

Духовне карике

Почетак градње цркве Свете Тројице за руске избеглице било је стварање правог духовног центра, могућност примања спасоносних поука од великих духовника које су после октобарске трагедије путеви Господњи довели под заштиту Српске цркве, патријараха Димитрија и Варнаве, краља Петра и регента Александра, Николе Пашића и још многих других племенитих Срба. Овде, код браће Руса су служили и поуке делили светитељи Николај Жички, авва Јустин Ћелијски, свештеномученик Доситеј митрополит загребачки, те многи будући српски јерарси, свештеници, вероучитељи и други богослови. И то је чврста карика у духовним везама наша два народа – истиче професор Тарасјев.

ИзворДАНАС.РС

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s