Ко је био Војвода Момчило Ђујић ?

Posted: 22. новембра 2013. in Историјске личности, Uncategorized

СликаДом честитих српских родитеља Раде и Љубице Ђујић, у питомом Далматинском селу Топољу код Книна, био је испуњен необичном радошћу 27. Фебруара 1907.године. Тога дана родило им се прво мушко дијете; надјенуше му српско историјско име: Момчило.

Ко је тада могао и замислити да ће име заиста одговарати улози која ће чекати Радиног сина кад буде у зрелим годинама и коју ће он успјешно одиграти не само у своме родном мјесту већ на широким просторима тромеђе Босне,Лике и Далмације! Нико тада није могао предвидјети колика га слава чека, али и колико бреме одговорности, које ће он носити на својим плећима. Носиће он то бреме јуначки, херкулски… Неки це му завидјети, али многи ће му се дивити; дивиће му се српски Златоуст 20-ог вијека, Владика Николај, који це своје дивљење за Војводу Момцила овјековјечити пјеснички надахнутим поздравом:

,,Ој Момчило, све ти здраво било!

Момчила си старог надмасио.

Твоја слава и твоје јунаштво,

гласиће се док буде гусала

и док буде пјевачкијех грла.“

Поред Момчила, Бог је благословио Раду и Љубицу још са синовима: Глишом и Бошком и кћерима Маром и Иком. Син Глишо је погинуо у рату, у борби против партизана.

Дом Раде и Љубице био је прави српски патријархални дом. У њему се славило има Божје; у њему се српским националним духом дисало и Ћириловим словом писало. У дому својих родитеља Момчило добија своје прво вјерско и национално васпитање које це доцније развијати и употпуњавати кроз Цркву и богословску школу. Чврста вјера у Бога и неизмјерна љубав према српском роду још из малена прожимају цијело Момчилово биће. То су уствари два крила на којима он лети и у дјетињству и у младачком добу и кроз цијели свој живот. А као потомку славних предака из витешке Црне Горе, из борбеног племена Васојевића, Момчилу неће бити тешко да се наоружа и оним врлинама које су одувијек красиле све истинске синове Црне Горе – чојством и јунаштвом…

СликаИако Момчило с поносом говори о своме коријену,који је у јуначком племену Васојевића,погрешно би било то схватити као неку врсту покрајинске пристрасности.Он подједнако воли све Србе.Он је цијелим бицем Србин.Само незаборавља свој коријен… Не мора се бити нарочити психолог, па у Момчилу препознати извјесне карактерне црте његових црногорских предака: храброст, одлучност, непоколебљивост, непопустљивост… Све поменуте особине су очигледне у њему, у његовом држању и опхођењу са другима. Чак ни блага клима плавог далматинског поднебља није могла ни да измјени те особине, ни да умањи или ублажи њихов ефекат. Оне су у свој пуноћи биле и остале саставни дио Момчиловог бића.

Млади Момчило воли своје родно мјесто. Ужива у његовој природи, као и природи цијеле околине. Често се виђа са књигом у руци, шетајући уз обе стране ријеке Крке, чији је извор баш у Топољу, посматрајући њен ток, дивећи се бучним и запјенушеним водопадима Крчића… Његову пажњу привлачи и горостасна Динара која се издиже источно од његовог родног мјеста, у чијим це њедрима и на чијим ће врховима он, послије неколико година, тешке борбе водити и с непријатељима љуте мегдане дијелити. Сва та величанствена природа ће несумњиво имати утицаја на Момчила. Једно је извјесно,а то је да је он у њој видио дјела Творца и да је кроз њу разговарао са Творцем. Као круна тих разговора слиједиће Момчилова одлука да се посвети богословским студијама, те ће се пријавити на натјечај у Богословију у Сремским Карловцима.

У току богословског школовања, Момчило ће открити своје пјесничке таленте, које неће занемарити, већ ће их развијати у пуној мјери. Плод његових пјесничких напора је ,,Емилијада“ – збирка пјесама, коју је књижевна критика позитивно оцијенила, а читалацка публика добро примила. У богословији се Момчило труди да што више прошири своје интелектуалне видике, те чита не само српска, вец и свјетска књижевна дјела.Нарочито га одушевљава Достојевски, славни руски писац, визионар једног новог доба за човјечанство и пророк нове ријечи коју ће изрећи православно Словенство. Момчило је данас надахнут вјером у мисију словенске расе.

Послије завршене богословије и одслужења војног рока, Момчило је ступио у брак са честитом српском дјевојком Зорком Добријевић, кћерком Илије и Манде Добријевић из Книнског Поља,камо су се Зоркини родитељи доселили из Бос. Грахова и имали своју трговину. Бог је благословио њихов брак са троје красне дјеце – два сина и једном кћерком. Најстаријем сину надјенули су име Синиша, а близанчадима: Радивоје (Брацо) и Радојка (Сека).

Послије ступања у брак са својом добром супругом Зорком,својом вјерном сарадницом и сапутницом кроз цио живот, Момчило бива рукоположен у чин презвитера и постављен за пароха у Стрмици. Млад и енергичан, а уз то пун пастирског идеализма, отац Момчило ставља у покрет све своје Богом дане снаге и заорава дубоку бразду у парохији. Својим снажним и надахнутим проповједима са олтара, као и лијепим опхођењем са народом, млади свештеник све више привлачи народ и окупља га око цркве. Он неуморно ради, али не ограничава своје дјелатности само на црквено поље;он је активан и на другим пољима. Он је у својој парохији организатор свих националних, културних и хуманих организација и предводник своје поставе у тим организацијама и њиховим дјелатностима.

Свештеник Момчило Ђујић није трпио неправду и није се никад мирио са злом, већ се увијек борио за правду. И зато се за вријеме конкордатске борбе види како са штапом у руци иде од мјеста до мјеста, нарочито о храмовским славама и народним саборима, и држи ватрене говоре окупљеном народу против Конкордата, који је Стојадиновићева влада потписала с Ватиканом, а којим су Римокатоличкој цркви предвиђена права која никада није имала Српска православна црква у Југославији.

Легенда која зиви и никада неумире

Када је ратна олуја захватила Југославију и када су Хитлерове трупе и трупе његових сателита ушле у Југославију и раскомадале је, тада су настали апокалиптични дани за цио српски народ, нарочито за онај његов дио који је потпао под Хитлером – створену Независну Државу Хрватску. Тада су дошли црни дани и за Србе на Тромеђи, најприје за свештенике и друге народне прваке, а потом за сав српски живаљ.Међу многим Србима који су се склонили у Кистање (анектирану зону под италијанском влшћу) био је и свештеник Момчило Ђујић, који одмах са виђенијим Србима оснива одбор за прихватање и збрињавање избјеглог народа, који је свакодневно пристизао у све већем броју. На том послу о. Момчило неуморно ради све до дана Устанка на Тромеђи, када ће се вратити у Стрмицу, повести народ у борбу против усташа, успоставити и одржавати везу и присне односе са осталим народним првацима у циљу заједничких операција против хрватских усташких злочинаца, који су радили на тоталном биолошком истребљењу српског народа. По неком неписаном закону свога националног бића, српски народ је у тим тешким данима умио да изњедри из своје средине најхрабрије српске синове који ће га предводити у борби за одбрану голих живота.Захваљујуци српској слози, која је тада трјумфовала у редовима устаника, српске заставе су брзо пободене на врховима Тромеђе, гдје су се побједоносно лепршале; биле су то заставе Српског Васкрса и повраћене Наде народа у самог себе. Усташки ланци су брзо раскинути. Небо је почело да се разведрава. Али, авај, не за дуго. На помолу је био нови непријатељ: безбожни комунизам, који ће наметнути српскоме народу још једну борбу, у којој ће улога свештеника Момчила Ђујића бити од пресудног значаја по даљњу судбину Тромеђе.

Као одличан познавалац комунизма, комунистичке идеологије, стратегије и тактике, о. Момчило је одмах осјетио опасност која пријети српском народу од комуниста, чим је примјетио њихове наоружане ,,летеће водове“ како вршљају по српским селима и заводе наиван народ својом лажном и безбожном пропагандом. Одмах је упозорио остале народне прваке о овој новој опасности и указао на тешке последице по народ ако се на вријеме не заустави паклени рад комунистичке партије. И остали национални устанички прваци почели су да показују знаке забринутости и узнемирености. И сувише је била упадљива комунистичка похлепа за влашћу, коју је пратила њихова потпуна неосјетљивост и равнодушност према страдањима српског народа. За устанике је несхватљиво било да комунисти у тим данима, када је окупатор био врло јак, изазивају његове репресалије над ионако намученим и пострадалим српским народом. Све могуће је чињено да се комунисти уразуме и да престану да се боре за власт, јер је у питању биолошки опстанак српског народа. Све је било узалуд. Притисак Комунистичке партије на народ и партизанско вршљање по српским селима довешће до историјске Конференције српских првака и бораца у Црним Потоцима, у новембру 1941. године.

На конференцији у Црним Потоцима донешена је одлука о формирању Динарске четницке дивизије, у чији це састав ући следеци пукови: пук ,,Гаврило Принцип“(Бос. Грахово и околина); Пук,,Краљ Александар“(Петровац – Дрвар);Пук,,Краљ Петар“(Срб – Тисковац);Пук,,Петар Мркоњић (Стрмица, Плавно и Книнска села);Пук,,Вожд Карадјорђе“(Грачац и околина);Пук,,Онисим Поповић“(Косово – Дрниш –Врлика). За команданта Динарске четницке дивизије једнодушно је изабран свештеник Момчило Ђујић, парох стрмички и командант Пука ,,Петар Мркоњић“. На конференцији је подвучено да се борба против усташа продужи гдје год се они појаве. Према комунистима је одређен став: Строго опоменути партизанске командире да не увлаче српски народ својим неразумним поступцима у нове несреће. Што се тиче борбе против окупатора, у њој це учествовати сви Срби, али кад за њу дође вријеме. Преурањена борба против окупатора добро би дошла усташама да продуже и заврше покољ српског народа.

Свјестан тешког положаја у ком се налази српски народ, уништаван од хрватских усташа, у немилости код окупатора, на прагу нових страдања која му припремају Титови комунисти, свештеник Момчило Ђујић се примио велике одговорности команданта ДЧД и исту, под командом Ђенерала Драже, водио из борбе у борбу све до краја рата. Од своје појаве био је комунистима трн у оку;они су све више и све отвореније испољавали своје паклене намјере. У Фебруару 1942. направили су му засједу, кад се враћао из Дрвара у Стрмицу, са чврстом намјером да га убију. Захваљујући својој опрезности,Момчило је осујетио њихов паклени план.Од тада је он јос будније мотрио на њихове покрете. Послије гнусног убиства Илије Деснице, једног од највећих јунака у устанку, као и убиства јос многих устаничких првака и бораца,војвода Момчило Ђујић је осјетио да је стрпљењу српских бораца и српског народа дошао крај. Борба, коју су им комунисти својим злочинима наметнули,морала је да се прихвати. И војвода Момлило Ђујић ју је прихватио. Храбар и неустрашив,какав је био и остао, он ће у тој борби лично предводити борце ДЧД;ићи це од јединице до јединице,од села до села,држаће зборове и указиваће народу на опасност,која му пријети од ових најновијих непријатеља, који по наређењу Тита и Партије раде на потпуном уништењу српског народа и тиме настављају усташки посао. Комунистима усташе нису уопште сметале.

Они су уперили своје отровне стријеле једино и искључиво против четника. Усташама су праштали, али за четнике није било милости и праштања. За вријеме скоро 4-годишње борбе са комунистима ДЧД је дала много жртава. На хиљаде њених бораца положило је своје животе на олтар Отаџбине. Сваку поједину жртву осјетио Војвода као једно перо, болно ишчупано из његових крила. Писац ових редова се сјећа како је Војвода, послије погибије великог броја бораца Стрмичког батаљона (јан. 1943.),тјешио уцвиљене и у црно завите породице, иако је у таквим моментима тешко наћи ријечи утјехе: ,,Знам ја како је вама данас тешко и претешко… Али знајте да је и мени данас тешко. Док сам био на положајима код Врлике, непријатељ је упао у моју драгу Стрмицу и почупао најљепше перје из мојих крила…“ Иако је знао да се без жртава не може спасити преко пола милиона Срба на Тромеђи, Војвода се тешко и болна срца мирио са погибијом сваког свога борца и старјешине.

Код комуниста, на врху листе ,,ратних злочинаца“ коју су они саставили, налази се име војводе Момчила Ђујића, коме они треба да суде. Шта да им каземо на њихову клеветничку буку против Војводе, кад знамо да су им срца испуњена мржњом и пакошћу? Ми само онима који наивно насједају комунистичким лажима савјетујемо да погледају у оне српске крајеве гдје није било војводе Ђујића, гдје су комунисти жарили и палили, па нека их упореде са предјелима Тромеђе,који су били под заштитом четника војводе Ђујића, и нека онда донесу свој суд…

Ђенерал Дража Михаиловић је много цијенио борбу војводе Момчила и четника ДЧД у спасавању Српског народа, који се налазио под тешким притиском бројних непријатеља. Дража је сматрао војводу Момчила једним од најелитнијих команданата у свом Покрету, што се види и из следећег Дражиног писма Војводи:

Драги брате Војводо,

У џиновским напорима нашег народа за Краља и Отадџину Ви сте дали све од себе водећи храбро у крвавим борбама своје јединицу. Не мање је Ваша заслуга на организацији четницке Динарске дивизије.

У име Краља и Отаџбине захваљујем Вам на свему што сте до сада урадили уверен да ће се Ваше јединице под Вашим храбрим вођством и даље одликовати у стварању нове и слободне Отаџбине.

Братски Вас поздравља Ваш

Драг. М. Михаиловић арм. Ђенерал

24. јула 1942. г. слободне српске планине

Брату Војводи Момчилу Ђујићу

Свештенику – Положај

Извјесно је да будући објективни историчари неће мјерити дјело војводе Момчила мјером којом га мјере комунисти и усташе. Пошто је циљ четницке борбе на Тромеђи био да српски народ преживи ратне страхоте, да се српске земље не претворе у српска гробља, а српска огњишта у српска згаришта, то це сваки истинољубиви историчар морати да призна да је војвода Момчило Ђујић са својим четницима успио у тој узвисеној мисији. Не само да ће то признати, већ ће покушати и да пронађе у чему је тајна Војводина успјеха. За нас, који знамо Војводу и све околности под којима се борио, није тешко ући у ту тајну и анализирати је:

Тајна Војводиних постигнућа је прије свега у његовој чврстој вјери у Бога и Божју правду, која це стићи све злочинце који су се окомили на српски народ. Из те вјере избија Војводин оптимизам, који га прати у најтежим ситуацијама и искушењима.

Даље, тајна Војводиног успјеха је у његовој одлучности и мудрости: у одлучности којом је вадио мач из корица да се обрачуна с непријатељем, кад год дипломатија није долазила у обзир; у мудрости којом је тражио излаз из ситуације тамо гдје би употреба сабље скупо коштала српски народ. У том погледу за Војводу Момчила Ђујића могло би се рећи да је он синтеза Карађорђеве борбености и Милошеве дипломатске мудрости.

Још нешто врло важно доприноси Војводином успјеху. То је ,,харизма“, коју он носи у себи и која се не може сакрити. Војвода је харизматична личност која неодољиво привлачи. Он осваја својом појавом и својим држањем улијева код народа повјерење у себе. Војвода осваја и својом ријечју, као изузетно даровит бесједник и говорник, који скоро никад не чита своју бесједу или говор. Сваки његов говор има у себи и пјеснички тон. Војвода говори снажно, повезано и садржајно. Дикција му је одлична, а језик прави народни, без употребе страних ријечи. чак му је и блажене успомене Владика Николај одао признање као одличном говорнику. Има још несто што треба нагласити кад је ријеч о Војводиним говорничким талентима: војвода Момчило не замара слушаоце својим говором, без обзира колико дуго његов говор траје. Писац ових редова је доста слушао његове говоре, понекад прилично дуге, али никад није чуо да се неко од присутних жалио на дужину Војводиног говора. Он говори тако да га свак слуша пажљиво и са интересом. Његов говорнички дар несумњиво је играо важну улогу у ратним данима у убјеђивању народа да пође за њим и са њим. У својим говорима Војвода често наступа као проповједник српске слоге,потсјечајући Србе да је само ,,један Бог, један Христос, један Свети Сава, једна Српска црква, један Српски народ“.

Историчари ће писати књиге и књиге о војводи Момчилу Ђујићу, о његовом спасавању тешко угроженог физичког бића српскога народа од бројних непријатеља,као и о спасавању духовног бића које је исто тако било угрожено,с једне стране од римокатоличког хрватско-усташког клерикализма ( чији је циљ био покрстити све што усташе нису стигле побити ), а с друге стране од атеистичко-материјалистичких упљувака, којима су комунисти тровали душу српскога народа и, по свему изгледа, знатно је оштетили. Код нас на Тромеђи, у оним судбоносним ратним данима стање би било много трагичније и теже да није било војводе Ђујића и његових бораца, које је Војвода увијек учио и савјетовао да се боре чојски и јуначки, српски и витешки.

Ону исту енергију и снагу, ону вјеру и оптимизам, које је војвода показао у рату, он показује и у миру. Послије рата, пуних 47 година он одржава контакт са својим саборцима расијаним по разним земљама слободног свијета. Посјећује их, савјетује и храбри, освјежавајући код њих успомене на борбу коју су водили и идеале за које су многа браћа саборци своје животе дали, уз то потсјећајући их на обавезе, које до последњег даха имају према своме народу,измученом и напаћеном,и поново,у ове наше неславне дане, на крст разапетом…

Исто тако Војвода одржава сталну везу са истинским народним првацима у Отаџбини, који се у овом најновијем рату боре за слободу и уједињење васколиког Српства. Он им шаље сугестије и упутства из свог богатог ратног искуства; даје им очинске савјете.

Једна од Војводиних честитки упућених Србима:

,,Срби треба да стоје и остану тврдо у вјери својих предака и у Божјем закону – по коме се у рату не убија неборачко становништво ни најљућих душмана; не раскопава ничије огњиште, не руше ничији храмови, не насрће ни на чију част и образ: не тероришу они који су пали у ропство; не чини ничта чиме би се срамотио и понижавао слободарски српски народ, који се вазда у свим ратовима држао часно, поносно и витески. И херојски у сукобима с онима који су насртали на његову част, образ, слободу и имовину. Такав је вазда био Српски народ, такав треба да буде и остане и у наше дане, јер се и у најтежим данима и борбама може и треба да буде човјек достојан Божјег имена и части и поноса свога народа.“

Заиста хришћански и српски, војводски и витешки! Пред овако дивним савјетом треба да се постиде сви они који се клеветама бацају на Војводу и његово дјело. То што Војвода савјетује садашњим српским борцима, он је савјетовао и својим борцима прије 50 година. Међу клеветнике Војводине спада и писац недавно објављеног чланка у Србији:,,Деца попа Ђујића“, који попа Дјујица назива,,ратним злоцинцем“, а Војводине следбенике-српске борце у Крајини – издајницима. Писац чланка је комуниста, па му је зато Војвода трн у оку. Истина је да се поп и војвода Ђујић борио против комуниста, али се борио часно и витешки, чувајући и комунистичке породице од усташа, као што је чувао и четничке…Имао је Војвода своје националне и духовне дјеце и у овом последњем рату; то су сви они борци у Српској Крајини и Српској Републици – Б и Х, који су се часно борили за слободу српскога народа. Има Војвода своје дјеце свуда, нарочито је имао на његовој вољеној Тромеђи. Неће никада Срби Тромеђе заборавити војводу Момчила, који је и данас духом присутан међу њима. Крупним словима уписано је име војводе Момчила Ђујића у књигу Срба-бесмртника, које ничија рука никад неће моћи избрисати. Неће моћи, јер је о војводи Момчилу, и прије његовог рођења, велики Његош изговорио суд оним познатим бесмртним стиховима:

,,Благо оном ко до вијека живи, Имао се рашта и родити!

А и српски народ на Тромеђи изрекао је свој суд о војводи Момчилу кроз врло дирљиву пјесму:

,,Шта се оно на Динари сјаји?

Момчилова кокарда на глави!“

,,Ој Момчило, дико српског рода

Из тебе це синути слобода!“

11 Септембра 1999 год. у својој куци у Сан Маркосу код Цикага у Сједињеним Америцким Дрзавама, преминуо је последњи цетницки Војвода – Момчило Ђујић

 

Аутор: Драгутин Кнежевић Круница

Извор Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s