Колубарска битка – III део

Posted: 16. новембра 2013. in Први светски рат, Uncategorized

СликаУ ноћи између 6 и 7 децембра , војници 6. прекобројног пука Комбиноване дивизије из састава III армије ( сећамо их се по херојском отпору у минском кратеру на Гучеву ) , осетили су да је досло време за наплату ! Пред њима се поново налазила 40. Хонведска дивизија . Повлачећи се пред Комбинованом дивизијом , непријатељ се задржао на висовима код села Мораваца и Тополском Брду . Јаке заштитнице на левој обали Љига , зауставиле су Србе . Тада је одлучено да се предузме једна диверзантска акција . Први батаљон ( 232 војника са два митраљеза ) прешао је под заштитом ноћи Љиг . Без и једног испаљеног метка заробљено је око 120 уснулих војника непријатељеве заштитнице . Батаљон је , затим , кренуо ка селу Цветановци где је до зоре заробио чак 1600 војника , 8 топова , 6 митраљеза и гомиле осталог материјала 40 дивизије . Одробљено је и преко 500 српских војника и сељака . Само једна чета која је бројала 57 људи , заробила је те ноћи цео батаљон 28 ландверског пука ( преко 400 људи ) , комплетну батерију пољских топова , са послугом и запрегом и око 300 интедантских кола . Сличних догађаја тих дана било је на претек .    Сутрадан је гоњење III армије настављено , и току дана заробљено је још око 6000 војника и 45 топова . Аустроугарски официри су , често , из очаја и страха да не буду заробљени , извршавали самоубиства или су гинули одбијајући да се предају .

Делови I армије су 8 децембра ослободили Ваљево и заузели положаје у околини . Поћореку је коначно постало јасно да је битку изгубио . Пошто су два , од три корпуса  VI армије , практично била растројена и без борбене вредности , наређује њихово  повлачење према Шапцу . Намеравао је да тамо постави мостобран , изврши снабдевање и попуну , и кроз пар недеља поново их укључи у борбу . Међутим , мада је Путник зауставио I армију , а за 15 и 16 корпусом упутио само гонеће одреде , паника и хаос који су владали код непријатеља , узели су огромне размере . Пут којим се непријатељ повлачио био је посејан ратним средствима . Војници су бацали пушке , напуштали топове и кола … . Све ово , принудило је Поћерека да повуче ова два корпуса преко Саве 12 и 13 децембра . Сада је желео да бар задржи Београд као ослонац за неке наредне операције : »Београд се мора сачувати или часно нестати у њему« , рекао је бесан својим командатима корпуса . Остала му је још само В-та армија и 13. корпус VI армије на које је бацио све карте.

СликаВојвода Путник је 9 децембра одлучио да тежиште операција пребаци на север , према Београду , где се на положајима Космај – Варовница већ други дан водила борба . Формирао је јаку оперативну групу од трупа Одбране Београда , II и III армије , са задатком да уништи аустроугарску V армију .

Јединице V армије мада преморене , захваљујући близини границе , биле су релативно добро снабдевене , а њихова борбена вредност није била за подцењивање. Жесток артиљеријски и пешадијски напад на Варовницу коме су Срби са тешком муком одолевали , кулминирао је 8 децембра заузећем Маловња и Космаја . Против напад који су затим предузеле српске јединице , како би повратили ове положаје , развио се у вишедневне крваве борбе . Вештим маневрисањем Тимочком дивизијом I позива , отклоњена је криза и повраћен Космај . Ускоро је пристигла и Моравска дивизија I позива , али док су Срби чекали поновни напад , V армија се ноћу између 9 и 10 децембра , неприметно извукла из борбеног додира , на много јачу линију : Степојевац – Ковина – Мостине .

Космајско – Варовничким бојем , коначно је отклоњена опасност по десно крило српског фронта , а аустроугарска V армија натерана у дефанзиву . Колубарска битка била је практично добијена , остало је још само да се непријатељ протера из земље .

Поћореку је остала још једна , последња илузија – београдски мостобран . У ноћи када се V армија повлачила са Космаја , он у извештају упућеном шефу царске канцеларије признаје : »отворено и без резерве , да је ово повлачење осетан и велики пораз . Али ако се будемо држали уздигнуте главе , морамо га и можемо поправити« . Убеђујући претпостављене да ће после попуне и одмора своје две армије , предузети , кроз 2 до 3 месеца , нову офанзиву на већ »искрвављеног« непријатеља . Држањем фронта пред Београдом у току овог периода , имао би одличну полазну тачку за будуће операције .

У тренутку када се према Београду концетришу скоро две комплетне српске армије , Поћореков оптимизам био је више него смешан !

Већ после два дана ( 12.XII) , очајничког отпора на положајима Степојевац – Ковина – Мостине , V армија била је толико проређена , да се морало извршити ново повлачење према Београду . Тако је разбијена 21. ландверска дивизија сведена на свега 2000 људи !

Док су II и III армија све више стезале обруч око Београда , гонећи одреди I армије избиле су 13 децембра на обалу Саве код Шапца . Управо у тренутку када су аустроугари дигли у ваздух понтонски мост , којим су , који минут раније , прешли у Срем и последњи  остаци 15 и 16 корпуса VI армије .

Наредног дана већ је и Поћореку било јасно да се Београд неће моћи задржати и да је V армија доживела исту судбину као и VI , па наређује евакуацију . Ситуација је постала безнадежна када је Тимочка дивизија I позива , пробила центар београдског мостобрана на Торлаку . На жалост , ту се и задржала , без предузимања гоњења , које би повећало панику до неслућених размера и можда довело и до потпуног уништења V армије .

Те ноћи у Београду је владао потпуни хаос , маса војника без команде , гурала се према местима за прелаз по мрачним улицама закрченим коморским колима . Понтони су тонули под теретом , топови бацани у реку . Пљачкало се оно што је претекло у 13 дана окупације . Иначе , пар дана раније , увидевши да је пораз неминован , аустроугарске трупе интернирале су из Београда и околине око 13.000 људи , махом жена , стараца и омладине .

Захваљујући томе што су се крила мостобрана још држала , упркос пробијеном центру , непријатељ је под заштитом ноћи успео да пребаци преко Саве већи део своје разбијене армије . Сем тога , монитори су снажном артиљеријском и митраљеском ватром штитили места прелаза . До 8 часова у јутро 15 децембра , већина остатака V армије и 13-тог корпуса пребачена је преко Саве . У Београду су још остале заштитнице које су се ужурбано припремале за евакуацију .

Јединице Кобиноване дивизије потискујући заштитна одељења 13 корпуса , избиле су око 9 часова на Баново Брдо , затекавши 6 напуштених топова . Артиљерија је одмах ступила у дејство и порушила један од понтонских мостова постављен на шлепове . Гонећи непријатеља преко Топчидерског Брда , I батаљон , I прекобројног пука ушао је први у Београд , где га је дочекало радосно становништво . Око 10 часова у Београд продире и Коњичка дивизија , водећи борбу са заосталим непријатељским групама . Стигавши до митрополије и Калемегдана , отварају ураганску ватру из митраљеза и карабина , на аустроугаре који су још прелазили преко мостова на Сави . Ово је створило страховиту панику : кола са коњима превртала су се у реку , људи су пливањем покушавали да се спасу , многи су трчали назад да предајом спасу главу . Одмах иза коњице у Београд улази и Краљ Петар I са пратњом . И док се борба са заосталим групама непријатеља још водила , Краљ одлази у Саборну цркву . Око 11 часова дигнут је железнички мост у ваздух , што је на симболичан начин означило и крај ове невероватне битке , која је пар година после рата добила назив Колубарска . Саопштење српске врховне команде за 16. децембар гласило је : »…На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника…«

Аустроугарски губици у Колубарској битци били су огромни . Само у току противофанзиве од 3 до 15 децембра , српска војска заробила је 323 официра и 42.215 војника и запленила 43 заставе , 142 артиљеријска оруђа , 29 лафета , 386 кара , 71 митраљез , 60.000 пушака , 2 авиона , 5 аутомобила , 37 санитетских кола , 3.500 кола са муницијом , пионирским , санитетским и осталим материјалом , 3 касе , 52 пољске пекаре , 45 кујни , 4.000 коња и доста хране . Сем тога , процењује се , да је погинуло око 50.000 људи . Иначе , укупни губици Аустроугрске Балканске војске од почетка рата , износили су око 275.000 људи , што је износило преко 50 % састава . Церска битка однела је 45.000 , Битка на Дрини – 130.000 и Колубарска битка – 100.000 људи .

Оскару Поћореку команданту »Балканске војске« запечаћена је војничка каријера . Убрзо је пензионисан . Чак му је преко штампе поручивано да би најбоље било да изврши самоубиство !

Овом битком постигнуто је такво растројство Балканске војске , да Аустроугарска монархија , пуних десет месеци , до октобра 1915 године , није смела и могла да предузима никакве акције против Србије .

Међутим и српски губитци били су велики . Од почетка ратних операција 28 јула , до завршетка Колубарске битке 15 децембра , Србија је у 1914 години изгубила око 132.000 војника ( 22.000 погинулих , 91.000 рањених , 19.000 заробљених ) . Велике су биле и цивилне жртве . Више хиљада људи је убијено или интернирано у логоре у Мађарској .

Ипак , за  Србе Колубарска битка била је најбољи могући завршетак крваве 1914 године . Круна свих бојева вођених од Церске битке .

Војвода Радомир Путник овенчао се славом бесмртног војсковође . Живојин Мишић , који је за заслуге у Колубарској битци добио чин војводе , такође . Углед српске војске попео се до највећих висина и код савезника и код непријатеља , као и српског народа , који је добио наду у крајњу победу и снагу да преброди све оно што га је чекало до 1918 године .

 Придев »Непобедива« који је  заслужено добила српска војска , пратиће је све до краја рата и њеног постојања . 

Аутор – Бранислав В. Станковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s