Колубарска битка – II део

Posted: 16. новембар 2013. in Први светски рат, Uncategorized

СликаГубљење положаја у области Дрине и Мачве , затим , повлачење српске војске  са свим последицама које су услед тога настале , проузроковала је несташица артиљеријске муниције . Пољски брзометни топ био је најзначајније оружје сваке тадашње армије . Без овог моћног средства била је незамислива свака , иоле значајнија битка .

 Српска артиљерија , захваљујући квалитету топовског материјала и људи који су га опслуживали , овенчала се славом још у Балканским ратовима . Али , до тада , несхватљиво велики утрошак муниције у модерној борби , превазилазио је сва очекивања . Тако се десило да је Србија , испуцавши резерве артиљеријске муниције у предходна два рата , ушла у I светски рат са , свега , 651 метком на пољски топ .

Од самог почетка рата , српска војска је била принуђена на штедњу артиљеријске муниције . Као што је већ познато , ова криза кулминирала је пред само повлачење са фронта на Дрини , када је , према извештају врховне команде од 4. новембра , остало 220. метака на пољски топ . У истом извештају се наводи , да је од дана мобилизације па до 18. октобра пристигло из иностранства 75.836 , а у Војнотехничком заводу израђено 16.600 артиљеријских метака калибра 75. мм. Само пар недеља касније , број метака на оруђе , спао је на  80-100 метака на пољски топ и свега 20-30 на пољску хаубицу .

Војнотехнички завод , наша једина фабрика за прозводњу муниције , имао је врло скромне могућности . Почетком рата у заводу је радило 3000 људи у две смене по 12. часова . У овом временском периоду могло се произвести 250-260 шрапнела за пољске топове и око 200 темпирних упаљача М – 1911 . Могућности за израду разорних граната биле су још скромније . Мали број хидрауличних преса омогућавао је производњу свега 80-100 зрна дневно и то не упоредо са шрапнелима . Муниција за модерне брзометне хаубице калибра 120 мм. и 150 мм. , није се уопште производила у земљи .

Озбиљност и тежина ситуације услед недостатка артиљеријске муниције , у којој се нашла српска војска у почетној фази Колубарске битке , види се и из извештаја војводе Путника , упућеног српској влади , где до словце каже »Треба свим силама настојати , да се из Француске , Енглеске и Русије у што краћем времену набави што већа количина артилериске муниције . У противном , ако се ово не учини , ја скидам са себе сваку одговорност за фаталне последице које нас могу постићи« . После овог војводиног вапаја , председник владе Никола Пашић апеловао је код француске владе да се Србији хитно испоручи већа количина артиљеријских метака . Преживљавајући и сами кризу недостатка муниције , али и свесни значаја балканског фронта , Французи пристају на српске захтеве. У међувремену , док се са нестрпљењем ишчекивало да француска пошиљка уплови у Солун , завод у Крагујевцу је направио прави подвиг користећи све што је могло да се искористи . Наиме , велика количина разних калибара трофејних артиљеријских метака , турског и бугарског порекла , налазила се у кругу завода . Издвајано је све што је имало номинални калибар 120 и 150 мм. , затим су , мерењем димензија и тежине , бирана она зрна која су била најприближнија српским . После неколико проба , које су дале задовољавајуће резултате , за кратко време добијено је на овај начин  неколико хиљада зрна 120 мм. и више стотина зрна калибра 150 мм. За пољске топове било је израђено 15.000 шрапнела за које је није било темпирних упаљача , јер је постојала разлика у продукцији . Да би се овај проблем решио , адаптирано је више хиљада шкартираних упаљача старијег модела ( М – 1907 ) . Поред тога , по бојиштима су скупљане испаљене шрапнелске кошуљице , које су ремонтоване и поново пуњене . На овај начин , рачунајући и редовну производњу , врховној команди је око 24. новембра , стављено на располагање око 20.000 артиљеријских метака калибра 75 мм.

На срећу , већ 26. новембра брод са муницијом из Француске упловио је у солунску луку , да би половином наредног дана , прва железничка композиција стигла у Ниш , где је организована пријемна станица . Али општу радост , заменио је очај , јер се испоставило да је испоручена француска службена муниција за пољски топ М – 1897 . Мада истог калибра – 75 мм. , овај метак се по многим карактеристикама разликовао од Шнајдеровог , односно српског метка . Највећи проблем представљала је већа дужина чауре француског метка за 70 мм. ( српска чаура 280 мм. – француска 350 мм. ) , па је било немогуће ставити метак у топ .

Без другог избора , одлучено је да се изврши хитна преправка , односно скраћивање и калибрација чауре . Пошто је крагујевачки завод већ био делимично евакуисан , муниција је делаборисана у Нишу , празне чауре су у локомотиви са једним вагоном , хитно транспортоване у Крагујевац , преправљале , затим истом локомотивом враћане у Ниш и комплетиране . Ово је чињено неколико пута у току дана , тако да је већ до 29. новембра добијено на овај начин 4000 метака , а до 2. децембра могло се на фронт послати око 11.000 артиљеријских метака у року од 24 часа .

Офанзивна фаза Колубарске битке

Одмор на новим положајима трупа I армије , убрзо је показао све своје предности . Пристизање нових официра из ђачког батаљона »1300 каплара« , већи прилив регрута за попуну проређених редова , као и непрестано довлачење артиљеријске муниције на положаје , указивало је искусним српским борцима да се спрема офанзива . После свега пар дана , ово је подигло морал у толикој мери да се на положајима орила песма и играло коло .

Насупрот војницима I српске армије , аустроугарске јединице из VI армије , за које није предвиђен одмор , подилазиле су српским положајима . У заблуди да се српска војска , растојена , повукла далеко на запад , силазиле су са Сувобора у широком фронту и без резерви . Тиме су запале у тактички неповољну ситуацију , ако се томе дода и крајња физичка исцрпљеност људи , онда је јасно да је ово била идеална прилика за српски контра-напад .

Мишић , располажући информацијама добијеним од аустроугарских заробљеника , о очајном стању код непријатеља , одлучује се за напад комплетном армијом 3.децембра . Планирао је да разбије непријатељске јединице у долини и да на њиховим »леђима« изађе поново на вододелницу , где би имао снажан положај за напад даље на исток и североисток . Војвода Путник , чији је план био да изврши стратегијски пробој непријатељског фронта I армијом  , издаје наређење за општи напад све три армије истог дана . Дан пред напад , не желећи да ишта препусти случају , ђенерал Мишић се лично стара о распореду и најмање јединице , о положају свакога топа , одређујући врло прецизно задатке . Ради дизања морала војсци , врховна команда издаје проглас у коме се наводи , да су код непријатеља наступили тешки дани и да је он у таквом стању да ће се још мало и »грањем моћи тући« ! Мада претерана , ова констатација , бар што се VI армије тиче , није била далеко од истине .

На дан напада , бојиштем је владала густа магла , која се изненада подигла , а сунчано зимско јутро , омогућило је коректуру артиљеријске ватре .

Офанзива је почела 3.децембра у 7 часова , у почетку лагано , а затим све више добијајући на жестини . Пали су и први трофеји , што је још више подигло морал . Заробљено је 3 официра и 405 подофицира и редова , 4 брдске хаубице , 1 митраљез и доста друге опреме . I армија потиснула је непријатеља за 3 до 5 километра . И код суседне III армије напад се добро развијао , мада су на појединим одсецима Аустроугари вршили чак и контра-нападе .

Подносећи рапорт војводи Путнику , ђенерал Мишић , расположен развојем ситуације , каже : »Само да избијем на Простругу и Рајац , па ћете већ чути за тутњаву Швабурије по Колубари …« .

Заиста , већ после само два дана српске јединице избијају на вододелницу . После пробоја фронта на Сувобору ништа их више није могло зауставити . Као лавина обрушавају се на непријатеља . Војвода Путник принуђен је да кочи напад I армије , пошто је излетела и сувише напред и тиме изложила бокове , напомињући већу опрезност при гоњењу , јер је непријатељ још пружао снажан отпор њеним суседима – Ужичкој восци и III армији . Мишић невољно зауставља армију на вододелници , а у гоњење упућује мање јединице . На срећу команда је стигла касно до командата Дунавске дивизије I позива . Одмах по избијању на гребен Сувобора , он са целом својом дивизијом предузима гоњење у циљу пресецања одступнице непријатеља , који се повлачио у правцу Ваљева . Овај смели маневар , пун ризика , унео је такву пометњу и хаос у непријатељске редове , каква се није десила од почетка рата .

Растројство 50 и комбиноване дивизије из 16. и 1 дивизије из 15. корпуса VI армије , достигло је врхунац 6 децембра . Хиљаде заробљених војника , на десетине топова и гомиле осталог ратног материјала пало је у српске руке . На десном крилу армије , Дринска дивизија I позива избија код села Гукоша на десну обалу Љига , коју непријатељ у густим гомилама нагло напушта и бежи према Мионици . Једна брдска батерија отвара ватру на ове гомиле , изазивајући страшну панику . Око Гукошког моста и на путу од Гукоша ка Топлици , Дринци су наишли на невероватан призор страдања и расула аустроугарских јединица , призор који ће ускоро бити уобичајен. Поубијани коњи , изврнути камиони , уништена кола , читаве батерије топова , кара и комора , разбацане пушке и муниција … Напуштени су чак и рањеници . Како  је овим путем даље кретање било немогуће , ангажовани су заробљеници за рашчишћавање .

Српска офанзива почела је за Аустроугаре у најнеповољнијем тренутку . Рокирање V армије на београдски правац , пар дана раније , одвело је главнину снага далеко од кризног подручја , и оне нису могле бити упућене у помоћ VI армији . Један новоформирани ландштурмски корпус , који је Поћорек успео да добије из Срема , није могао да битније утиче на развој догађаја . Са друге стране , Путник , предосећајући Поћорекове намере , благовремено извлачи Тимочку дивизију I позива из фронта II армије и упућује је на положај Космај – Варовница . Ојачавајући тиме нејаке трупе Одбране Београда , обезбедио је десно крило српског фронта од напада В армије из правца Београда .

Поћорек се још увек надао да ће добити битку . Сем што је полагао велике наде у напад В армије , очекивао је да ће се VI армија прикупити и средити на Колубари . Застој у напредовању III српске армије и снажан отпор Аустроугара на Кременици , пред фронтом II српске армије , подгрејавао је његову илузију . Последњи дан када је могао да прекине битку и изведе благовремено повлачење ка Сави , био је 7 децембар , уместо тога , одлучио је да настави и доведе своју Балканску војску скоро до потпуног уништења .

Гледајући како непријатељ пред њима бежи , српски војници из I и III армије , као да су добили крила . Опијени победом , нису више осећали ни глад ни умор . Хиљаде заробљеника , гомиле ратног плена и нада да ће непријатељ бити ускоро протеран из земље , били су више него довољан разлог .

Наставиће се…

Аутор –  Бранислав В.Станковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s