Колубарска битка – I део

Posted: 16. новембар 2013. in Први светски рат, Uncategorized

СликаФормални завршетак Битке на Дрини није значио и крај борби , које су настављене и после повлачења српске војске на десну обалу Колубаре . Обе стране биле су веома исцрпљене . Аустроугарска Балканска војска све више се удаљавала од границе и снабдевање ратним материјалом и нарочито храном, постајало је све већи проблем. Људи и стока су били исцрпљени и био им је неопходан предах. После пада Ваљева, командант Поћорек дао је 16 . новембра главнини VI армије (15 и 16 корпус) краћи одмор, док је V армија избила на Колубару и припремала се за прелаз преко ње.

Поћорек је сматрао да су Срби на издисају , па је , понесен победом , предвиђао да су у питању дани када ће задати српској војсци одлучујујући ударац .

То , на жалост , није било далеко од истине . Непрекидне борбе , повлачење , недостатак артиљеријске муниције и хладно време са снегом , које су српске трупе морале да подносе лоше одевене и без логорске опреме , убили су морал . И сами српски борци мислили су да је све изгубљено . Дезертерство код појединих јединица , постало је масовна појава , а неки положаји , који су можда могли бити успешно брањени , падали су скоро без борбе . Малодушност и дефетизам нарочито је био изражен код јединица из I армије , које су одступале по брдско планинским пределима завејаним снегом . Истовремено оне су трпеле и највећи притисак  непријатељске елитне VI армије , пошто нису имале Колубару , као моћну природну препреку испред себе . Ветерани из бојева на Соколској планини и Мачви били су преморени непрекидном борбом и одступањем .

Дефанзивна фаза Колубарске битке

Извештај аустроугарског војног изасланика из Софије , о томе да је француска влада известила свог посланика у Софији »да су Срби на издисају« и искази српских заробљеника , навели су Поћорека на помисао да се српска војска повукла чак на положаје испред Аранђеловца , и да су на десној обали Колубаре остављене само заштитнице . Зато 16. новембра 1914. наређује трупама V армије прелазак набујале реке , како би потиснули српске заштитне одреде са висова на десној обали . Примарни задатак било је сада снабдевање, па је и главни циљ напада био осигурање железничке пруге Обреновац – Ваљево . Ова пруга омогућила би дотур ратног материјала из Срема за целу Балканску војску , којој је провијант стизао раскаљаним путевима из правца Босне . На жалост Аустроугара , када су се докопали пруге , она је на више места била порушена , а сав железнички материјал евакуисан . Било је потребно више недеља да се пруга доведе у исправно стање .

Незнајући да пред собом имају комплетну II и III српску армију , аустроугарске трупе у неповезаним акцијама покушавају прелаз преко Колубаре , која је све више расла . Услед кише која је непрекидно падала , читав терен око реке претворио се у велику каљугу . Тешким мостовим треновима практично је био онемогућен прилаз на обалу , док су топове , увезане ужадима вукли војници , јер су пропадали у блато све до главчина точкова .

Развиле су се борбе око прелаза , до 18. новембра заузет је само Лазаревац . За 9. и 36. дивизију  предстојао је сада тежак задатак освајања положаја око Лазаревца , на којима су се утврдиле јединице II српске армије .

Почетни план српске Врховне команде , за битку која је тек отпочињала , а које Поћорек још није био свестан да предстоји , била је дефанзива . Начелник штаба врховне команде – војвода Путник био је свестан стања у војсци , као и тога да се одступати више не може . Расуло јединица би се наставило и војска би се сама од себе истопила . Сматрао је да је једини излаз из кризе отпор на Колубари , како би се добило на времену потребном за пристизање веће количине артиљеријске муниције из Француске и попуна јединица регрутима , чија се убрзана обука управо завршавала . Затим би се у погодном моменту прешло у офанзиву којом би непријатељ , надао се , био поражен.

Коначно схвативши да пред собом има целу српску војску Поћорек прекида одмор VI армији и упућује је за I српском армијом у правцу Медника и Маљена , а В –тој наређује енергичан напад преко Колубаре .

Прелаз преко набујале и разливене реке почеле су 18.новембра трупе комбинованог и 8. корпуса . Пешадијске јединице 21. ландверске дивизије , са свега неколико топова , са мало муниције , уз невероватне тешкоће , успеле су да се пребаце у близини Лазаревца . Ту их је дочекала Тимочка дивизија I позива и нанела им велике губитке . Заробљено је неколико официра и око 150 војника , а на положају је остало преко 600 мртвих .

Међутим , неколико километра јужније Моравска дивизија трпела је страховиту унакрсну артиљеријску ватру , управљену ка њеним положајима на Човки и Врачем брду . На овом подручју развиле су се крваве борбе , које су трајале десетак дана .

Док су јединице II и III армије на обалама Колубаре и Љига мање-више успешно одолевале аустроугарском притиску , дотле је на фронту I армије постајало све »врелије« .

Нови командант I армије био је ђенерал Живојин Мишић , дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде – војводе Радомира Путника . Дошавши на место ђенерала Бојовића , који због повреде ране на нози , није више био у стању да обавља дужност , Мишић преузима команду над армијом у тренутку када је проживљавала дубоку кризу . Као вечити оптимиста он од самог почетка мисли да је преузимање контраофанзиве у погодном моменту , једини излаз . Знао је да у менталитету српског војника није повлачење , као и да су апатија и низак морал , тренутне појаве које ће нестати чим се крене у напад . Ипак , ово је било врло тешко извршити , с обзиром да је на три слабе дивизије , нападало шест аустроугарских . Зато захтева од Врховне команде да ојача  I армију , додељујући јој још једну дивизију . Тако под његову команду долази и Дринска дивизија I позива , која се до тада налазила у саставу III армије , али која је у том тренутку бројала свега 4.200 људи .

Војвода Путник и сам поборник офанзиве , издаје наређење да све три армије крену 22.новембра у општи напад . Међутим , и поред неких локалних успеха , ово је био , ипак , напад очајника . Балканска војска била је још сувише јака за ослабелу српску војску , уз то , и без артиљеријске муниције .

Уместо жељеног успеха , почели су да се нижу нови неуспеси . Прва армија поново је одступила . Изгубивши положаје на Меднику , десно крило повукло се на Сувобор . И на левом крилу притисак 16. корпуса , постајао је све несношљивији . Одред на Маљену и поред јаких мразева и снежне мећаве , која је захватила овај крај , храбро се борио против специјалне тактичке групе пуковника Видена . Ова група састављена од три брдске бригаде , напала је Маљен у јутро 23. XI , користећи заштиту врло густе магле . Напад је извршен из више праваца , што је довело до опкољавања браниоца . Јединице из I армије и Ужичке војске , које су послате у помоћ , услед магле и сметова који су прелазили висину од два метра , нису успеле да стигну на време . После два дана херојске борбе , Маљенски одред је уз велике губитке одступио . Ово је за последицу имало откривање левог бока I армије на Сувобору и десног Ужичке војске , код села Ражана .

Истовремено на фронту II српске армије развиле су се огорчене борбе , које су нарочито биле крваве код села Конатица , где се преко Колубаре пребацила 29. дивизија из Комбинованог корпуса. Међутим , 26. новембра , обасута страховитом унакрсном ватром пала је Човка. Српске трупе су одступиле од 2 до 5 километара и ту се поново утврдиле . Исцрпљени аустроугарски 8 корпус , није имао више снаге да их гони .

Увидевши да непријатељски напад према II армији слаби , војвода Путник вреба следећу прилику за прелазак у офанзиву . Пошто се већ могла наслутити Поћорекова тежња , да главни напад постепено преноси у правцу Београда , ојачан је Обреновачки одред. Он је , са такође, ојачаном Коњичком дивизијом , требао да код Конатице протера Комбиновани корпус преко Колубаре . У јутро 28.новембра почео је напад ове две јединице . До половине дана ситуација се одвијала у српску корист . У блиским борбама бајонетима и ручним бомбама , заузети су добро утврђени непријатељски положаји . Заробљено је преко 1000 војника , 20 официра и 4 пољска топа . Ипак , контра напад присилио је Србе да се врате на почетне положаје .

Јужније , на сектору I и III армије , српској војсци није ишло добро . Падом Маљена на левом крилу I армије , као и растурање Тимочке дивизије II позива из III армије , које је довело до угрожавања и десног крила , ситуација је постајала све критичнија . Из дана у дан , под притиском непријатеља , I армија се приметно топила . Ђенералу Мишићу било је јасно да од планираног контра напада нема ништа . Трупе су биле непоуздане и оскудевале су у свему , а губљењем неких важних положаја изгубила се и одговарајућа позиција за напад .

Услед оваквог развоја догађаја Мишић се одлучује на један врло радикалан потез . Потез који замало није довео до сукоба са војводом Путником , а који је свог идејног творца лансирао у врх светских војсковођа . Наиме , увидевши да се неће моћи још дуго задржати на Сувобору , односно положајима на вододелници Колубаре и Западне Мораве , Мишић је одлучио да извуче армију из додира са непријатељем , повлачећи је више километара на исток , на географски погодне положаје код Горњег Милановца . Планирао је да овде одмори и нахрани војску , изврши попуну регрутима који су управо почели да пристижу из центара за обуку , као и да дочека преко потребну артиљеријску муницију , за коју је знао да је на путу из Француске . Сем тога , на новим положајима фронт I армије био би дупло краћи , што би јој дало снагу за контра напад који је планирао .

О својој намери , телефонирајући из штаба смештеног у кафани села Врнчана , Мишић извештава Путника у вече 28. новембра . Ова информација узнемирила је старога војводу , и он не одобрава Мишићев план , сматрајући да је и сувише ризичан , напоменуо је , да непријатељ врши притисак и на остале армије , па се оне незнатно повлаче . Сем тога , овакво драстично повлачење I армије , пореметило би распоред и осталих , које би се такође морале повући . Шта више , сматрао је војвода , морао би се можда да напусти и Београд .

Живојин Мишић био је видно изнервиран , док је војводи и његовом новом помоћнику , пуковнику Живку Павловићу више пута понављао разлоге за повлачење . Тежину својих аргумената , поткрепио је и нуђењем оставке на место командата армије . Имајући поверења у човека који му је до пре две недеље био помоћник , Путник после два часа дугог и непријатног  телефонског разговора , позива поново Мишића и саопштава му да одобрава повлачење I армије , додуше на нешто кориговане положаје западно од Горњег Милановца .

Мада је ова корекција повећавала фронт армије за неколико километара више  него што је замислио , Мишић је био задовољан . Остављајући телефон , брзо је излетео из прегрејане кафане на ледени планински ваздух и удишући га пуним плућима покушавао да се освежи . Осетио је огромно олакшање , сада је био убеђен да на могућност да предузме офанзиву , неће дуго чекати .

Већ сутрадан у јутро , под заштитом јаке магле , отпочело је повлачење I армије ка Горњем Милановцу . Јаке заштитнице које су остављене на положајима , задржавале су слабе аустроугарске предходнице , и до краја дана армија је , неузнемиравана , посела нове положаје .

Друге две српске армије предузеле су повлачење истог дана .  Међутим , тежак положај III армије и грешке у командовању , проузроковале су повлачење II армије више него што је било неопходно . Услед поремећаја у основном операцијском плану , војвода Путник , тешка срца , доноси одлуку о напуштању Београда . Трупе одбране Београда , које су успешно браниле престоницу , добиле су задатак да се 30. новембра повуку на положаје Варовница – Космај . Тек 2. децембра изјутра , Петроварадински одред пребацио се преко Саве и ушао без борбе у напуштени град . Убрзо је стигао из Остружнице и 1 пук 104 ландштурмске бригаде на Баново Брдо , а из штаба Комбинованог корпуса упућен је камион са официром и одељењем војника , који су заузели краљев двор , истакнувши на њему аустроугарску заставу .

За то време , аустроугарске трупе су споро напредовале , задржаване јаким српским заштитницама . Њихово стање било је на граници људске издржљивости , нарочито код јединица из VI армије , које су и највише трпеле на планинском земљишту  последице лошег снабдевања. Проређене, изгладнеле, са артиљеријом којој је почела да понестаје муниција и са упропашћеним коњским запрегама, биле су у сличном стању као и српска војска на почетку повлачења са Дрине .

Поћорек је био у еуфорији. Извештаје команданата корпуса, које је примао у свом штабу у Ковиљачи о тешком стању трупа , сматрао је претераним . Био је  сигуран да је српска војска побеђена и да се налази пред потпуним растројством . Ипак , исцрпљену и проређену VI армију морао је зауставити и дати јој дуго обећавани одмор , како би се донекле попунила и снабдела . Сада акценат ставља на V армију , изводећи компликовани маневар рокирањем  са колубарског на београдски правац , како би бочно ударио српску војску и продирући на југ , »савио читав српски фронт у ролну« .

Пад Београда је и код савезника доживљен као пропаст Србије . Новине су са искреним жаљењем , писале како је Србија доживела судбину Белгије . За то време се у Београду спремала за 3. децембар , парада у »знак и славу заузимања Београда« . Нико није могао да слути , да је ово последње повлачење , изведно ради скраћивања фронта , одмора и попуне , наликовало сабијању једне јаке опруге , која ће приликом одапињања збрисати све пред собом.

Наставиће се…

Аутор – Бранислав  В.  Станковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s