БОЈ НА КОСОВУ – СРПСКА ПОБЕДА

Posted: 30. октобра 2013. in Косово и Метохија, Период од 1389. до 1804. год, Uncategorized

СликаПисати о Боју на Косову веома је лако, али под једним условом: да писац није Србин.

Странац, који не познаје наш духовни склоп, наше митове и легенде, просто би применио научни метод истраживања: навео би све познате податке, из најразличитијих извора, и онда извео закључак.

То би изгледало овако.

Временски блиско бици је писмо краља Твртка Трогиру од 1. августа 1389. године, где се без трунке недоумице говори о српској победи. Једно крило српске војске предводио је најбољи Твртков војсковођа, војвода Влатко Вуковић, који се до 1. августа свакако вратио у Босну и свом краљу дао информације из прве руке. Следећи извор је писмо фирентинске општине краљу Твртку, у коме се истиче да су они већ знали за хришћанску победу, „како из приспелих гласова, тако и из писама многих људи“.

Фирентинци су знали и за погибију турског султана Мурата, коју овако описују:

„Срећно и три пута и четири пута срећно дванаест заклете властеле, која је продревши кроз чете непријатеља и кроз ланцима уокруг везане камиле јуначки продрла до Муратовог шатора. Срећан нада све друге онај који је вођу такве силе мачем храбро убио ударивши га у грло и трбух“.

Следи француски извор: „У исто време када је настало писмо фирентинске општине, у Паризу је Филип Мезијер забележио да је Мурат поражен од хришћана и да је погинуо заједно са сином у боју“, наводи Сима Ћирковић у коментару за издање монографије Стојана Новаковића „Срби и Турци XIV и XV века“.

Познат је и један венецијски извор од 28. јула 1389. године. Тог дана су Венецијанци послали посланика Муратовом иаследнику, не знајући још је ли то Бајазит или Јакуб, саветујући га да му опрезно каже како су се о Боју на Косову разне ствари говориле, којима се ипак веровати не може“. Не треба много познавати тадашњу дипломатију, да би се извео поуздан закључак: овако се обраћа пораженом, а не победнику. Победнику би биле упућене честитке, зачињене уобичајеном латинском слаткоречивошћу. Најзад, сачуван је и један документ настао само 12 дана после битке на турској територији, који посредно говори о њеном исходу. Ту се каже да су у Турској избили такви немири, да су руски свештеници морали што пре да је напусте. Опет, познато је да су немири у Турској настајали само после пораза, а никако после победа, тим пре пошто је питање наследства одмах решено, јер је бој преживео само један Муратов с“Косовска битка није изазвала ниједну промену која би несумњиво сведочила о српском поразу. Турци су се, иако је ратна година почињала, а Бајазит је решио питање наслеђа престола у току саме битке, повукли у Једрене; операције су обновили тек у јесен исте године“, пише академик Радован Самарџић у својој књизи „Косовско опредељењеИ тако, наш странац из овог примера не би се много мучио: сви познати савремени извори говоре о српској победи у Боју на Косову, а како још потичу са различитих страна, сумњи заиста нема места. Али, како ћемо по том питању да се поставимо ми? Јер, после извесног протока времена – о коме ћемо касније – настала је легенда о српском поразу, важећа све до данашњих дана.У међувремену, од настанка првих историјских извора који говоре о српској победи до њиховог претварања у легенде о поразу, говорило се о нерешеном исходу „Неки савремени и неки млађи извори, један дубровачки и један италијански летопис и једна похвала кнезу Лазару настала пре 1402. године, говоре о неодлучној бици“, пише Сима Ћирковић. Он каже да су такве вести до сада тумачене као приступање истини коју су о Косову рекла каснија времена, и поставља питање да то у ствари није био почетак одступања од истине, али на жалост не даје одговор.

„Истину“ коју ми знамо о Боју на Косову чине народно предање и легенда, које озбиљни историчари не сматрају поузданим сведоком историје. О томе Радован Самарџић пише:

„Преузимајући вести један од другог, они (хроничари од XV до XVIII века) су преносили и предање од оног тренутка када је оно нагризло историјско језгро вести: више „од тога, предање је, витално у народу, стално зрачило и утицало, непрестано притицало у списе, односило, све даље, изгубљени трун истине од обале времена и стварне историје. А како се цела ствар налазила у рукама људи, и страних и наших, чије критичке способности нису превазилазиле снагу овог несвесног процеса и који, што је још теже, нису ни имали могућности, у изворима, да комплексније решавају проблеме, него су се произвољно хватали најближих обавештења и преносили их, исто тако произвољно, у своје списе, историографија ХV-ХVIII вeка одступила је, чини се, од историјске истине још више него усмена традиција“.

После тог времена, са Иларионом Руварцем јавила се критичка историографија, али је његова борба против предања значајна пре свега као доказ о снази тог предања: на крају је изјавио да је на прве вести о Боју на Косову најбоље не освртати се. И као што је победило Руварца, предање је однело победу и над готово свим потоњим историчарима. Посебно је ојачало са Вуком Караџићем, када се читаво „народно стваралаштво“ уздигло до нивоа недодирљивог култа и неспорног ауторитета. Десило се да народно предање, „као усмена историја неуког пука“ (Р. Самарџић), надјача праву историју, баш као што су десетерци скромних домета проглашени већом уметношћу од оне истинских уметника. Најзад, и вековима усавршавани српски књижевни језик постао је „гори“ од простонародног.

Аутор – МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋТАЈНЕ „ВУКОВЕ РЕФОРМЕ“

Advertisements
коментари
  1. […] БОЈ НА КОСОВУ – СРПСКА ПОБЕДА. […]

  2. Svetozar Janković каже:

    Svakako da je duhovnoj destruhciji oružje bio deseterac , na kome se vaspitava već nekoliko vekova srpska populacija ; a toj destruktivnoj radionici poraz , bol , patnja , žaljenje i samosažaljenje u nebesnoj pogibiji je moćno sredstvo . Mi danas imamo u svakom istorijskom pa i etičkom smislu , populaciju destruktivno ustrojenu i odgojenu ; u kojoj je istina , saznanje , čestitost znanja i poštenje sproterano za vjeke vjekova ! Ta duhovna naobrazba sa destruktivnim temeljom , nije delo neukog i samoopismenjenog ili pak slepog guslara , nit je delo zabrađenih uskogrudih i sitnih kvazi znanstvenika i patriota , koji žive od ukorenjene duhovne manipulacije i nesreće sopstvenog stanovništva!
    Reč je o jednoj strategiji , koju je osmislio konstantinopoljski univerzitet kao način za odbranu od slovenskih naroda hiljadugodišnjeg carstva , i počeo da sprovodi laganim viševekovnim pokrštavanjem i novoopismenjavanjem tih naroda , sa Ćirilom , Andrejem i sl. misionarima ; te koju reinkarnirao jedan vek posle kosovskog boja katolički Rim , posle prodaje despotovine turcima ; a koju je uporno i u kontinuitetu finansirala i sprovodila austrougarska monarhija !
    Ta strategija , posebno dobija na snazi sa činodejstvovanjem u sadejstvu , prokarađorđevićkog elementa sa Vukom Karadžićem . Ona je išla dotle , da je jednu kraljevinu kao pobednika u Is.r. , izbrisala , zarad rehabilitacije ratnih gubitnika sa svojim ratnim zločinacima, a teritorije kraljevine pretvorila u županske oblasti. To je vrhunac te strategije , koji osećamo i danas na delu !
    Ja stojim na stanovištu , da se nije „desilo“ , već da se ostvario program jedne strategije po kome neznanje ,poluznanje, neistina , pohlepa , te bestijalno samouništenje caruju na ovim prostorima kao sveta stvar. A to je delo destruktivne duhovnosti !
    Kažu da vojnom silom možeš da pobediš jedan narod , ali ne možeš da ga osvojiš za vjeke vjekova i uništiš ! Ova tvrdnja ima u istoriji čovečanstva , beskonačan broj primera ! Narodi se osvajaju i uništavaju iznutra , jezikom i govorom – destrukcijom ; a očiglrdno čovek govori ono što misli , a misli onako kako zna , a zna kako ga uče . A mi smo bar dva veka učeni destruktivnom istinom i promišljamo destruktivnim umom !
    Tačno je to , da smo jedan jezik , slavjanski ; koji nam je podmetnut radi brisanja porekla , duhovnosti i njenih moći , zarad porobljavljanja i stavljanja pod jaram vizantiskog hiljadugorišnjeg carstva – menjali za gori i grđi ! Tačno je da smo grđe od najgrđih u vladavini tog jezika birali za vlast i vladavinu nad nama ! Arčibald ne može ni pojmati , koliko je bio upravu kad je rekao da se čuvamo sebe samih , jer smo svu vladu predali grđima od najgrđih ! No kakav jezik takva vlast , a kakva vladavina takva i budućnost ! To je očigledna istina !
    Konačno , nas evolucija izbacuje kao strano telo iz zemaljskog društvenog bića ! Mi smo u njemu kao trn u gnojavoj rani , koji na taj način organizam izbaca iz sebe !
    Stoga ne treba da čudi ta belodana istina, da ne verujemo istorijskim činjenicama i naučnoj pameti jednog predpostavljenog evropljanina , koliko desetercu , guslarima i novokomponovanoj pismenici koja je grđa od prostonarodnog slavjanskog , a nije ni do čukljeva jeziku slovena – prapredaka koje brukamo sopstvenim postojanjem , ovakvi kakvi smo !
    Konačno , sve poražene vojske povlače se sa vojišta na kome ratuju ; očigledno je tako bilo i sa turskom vojskom – kao što se mi povlačimo biološki , sa ovih prostora na kojima živimo i bitisali smo preko dva milenijuma.
    Mi gubimo tu bitku zvanu biološki opstanak , rast i razvoj sa velikom deseteračko mitskom duhovnošću , zvanom srpština !

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s