Мирослављево јеванђеље је сам Бог сачувао

Posted: 22. октобар 2013. in Занимљивости, Uncategorized

СликаМирослављево јевандјеље настало је у последњој четвртини XII века, највероватније између 1180. и 1187. године у манастиру, односно цркви Светог Петра и Павла, код Бијелог Поља, задужбини и гробној цркви хумског кнеза Мирослава. По Мирослављевој заповести исписао га је и илуминирао писар – дијак Григорије, са неколико својих помоћника. Мирослављево јеванђеље је најстарији српски ћирилични рукопис и споменик српског књижевног језика, али и највреднија српска реликвија.

Раздаљина између Бијелог Поља, где је настало и Београда, где се данас чува, је 332 км. На свом, седам и по векова дугом путу до Београда, Мирослављево јевандјеље је прешло више од 15 хиљада километара. Овај неми сведок српске историје на свом путешествију избегао је судбину многих других украдених и спаљених књига.

Хумски кнез Мирослав владао је Захумљем до 1190. године, када је ову област на управу добио принц Растко, потоњи Свети Сава. Касније су Захумљем управљали Мирослављеви потомци са титулама кнезова и жупана. Мирослав је сахрањен у својој задужбини, цркви Светог Петра и Павла, која је кроз векове неколико пута мењала своју намену. Претварана је у џамију, па поново у цркву… У њој се налази ктиторски портрет кнеза Мирослава, начињен највероватније у XIV веку, за који се сматра да је верна копија оригиналног портрета с краја XII века.То је најстарији приказ неког српског владара одевеног у коласту аздију, хаљину с мотивима двоглавог орла.

Не зна се поуздано који је био мотив кнеза Мирослава да наручи израду Јеванђеља, које је касније по свом наручиоцу и добило име – Мирослављево Јевандјеље. Вукан, најстарији син Стефана Немање и братанац кнеза Мирослава, оптуживао је свог стрица да је богумил. Мирослав јесте био у браку са сестром босанског бана Кулина, која је припадала „Цркви босанској“, али у историјским изворима нема доказа да је и Мирослав био богумил. Таквих доказа нема ни у самом Мирослављевом јевандјељу. Оно својим садржајем и формом управо указује на Мирослављево православно исповедање вере. Можда су оптужбе за богумилство и биле један од повода за наручивање оваквог јеванђеља.

Мирослављево јеванђеље, коме је овај колоквијални назив дао Стојан Новаковић, по форми је Јеванђелистар. По свом изгледу и садржини Мирослављево јеванђеље представља јединствен писани споменик у историји српске, али и светске културе. Писано је на танком белом пергаменту, димензија 415 x 285 мм, уставном ћирилицом у два ступца. Садржи 181 лист, односно 362 стране. Украшено је са 296 иницијала и минијатура. Григорије дијак аутор је свих минијатура и иницијала, исписао је и алилујаре, натписе и текст на странама 358-360.

Ово Мирослављево Јеванђеље се по много чему разликује од других православних јеванђелистара. Формат је четири пута већи од уобичајеног. Сви иницијали су међусобно различити, богато су украшени и великих димензија, налик западној илуминацији. Садрже највише позлате. Људски ликови приказани у иницијалима природни су, животни и нису идеализовани. С једне стране, Мирослављево јеванђеље одише укрштањем западног и источног књижног стила тог доба. То се огледа нпр. у иницијалу који приказује Светог Јована Крститеља потписаног ћирилицом као „Жван Батиста“. С друге стране, ова књига је по језику (српски, наместо грчког) и писму (ћирилица наместо глагољице) аутентично српска.

Претпоставља се да је Мирослављеево Јеванђеље, првих година након његовог настанка, служило као богослужбена књига у манастиру Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Већ 1198. године из њега је служена литургија на освећењу манастира Хиландара, који су те године Свети Сава и његов отац Симеон обнављали. У Хиландару је коришћена у богослужбеној употреби све до средине XIX века, када је пренета у манастирску библиотеку.

Године 1845/46. манастир Хиландар посетила је руска духовна мисија на челу са архимандритом, доцније епископом Кијевским, Порфиријем Успенским.Порфирије, иначе љубитељ и колекционар старих рукописа, фасциниран изгледом Мирослављевог јеванђеља, исекао је 166. лист и однео га са собом. На њему се налазе чтенија за 7. (20.) јануар, празник Светог Јована Крститеља, украшена иницијалом са ликом Вавилонске блуднице – метафором за злу Иродијаду, жену цара Ирода, која од мужа захтева главу светог Јована. То је био једини наги женски лик у књизи. У то време Бугари су чинили већину монаха у Хиландару и захваљујући томе су управљали манастиром. Никада није утврђено да ли је Порфирије Успенски у тајности исекао тај лист, сакрио га и однео у Украјину, или су му то бугарски монаси дозволили. Тај лист се од 1846. до 1883. године налазио у Кијеву, а након тога је пренесен у Императорску јавну библиотеку, данас Руску националну библиотеку у Санкт Петербургу. Тамо се и данас налази, заведен као „Лист из Мирославова евангелиа Ф.п.И.Но.83“, у збирци Порфирија Успенског. Захваљујући томе свет је сазнао за постојање овог јединственог српског рукописа. Руска национална библиотека поседује 370 српских средњовековних рукописа од којих 160 (међу којима и Вуканово јеванђеље) у збирци Успенског.

Љубомир Стојановић, својевремено водећи стручњак за старословенски језик и књижевност, посетио је 1891. године Хиландар. Циљ његове посете био је проучавање Мирослављевог јеванђеља. Упркос ометањима бугарских монаха, професор Стојановић је успео да дође до Јеванђеља, да га делимично проучи и направи прве исписе.

Пратећи пут цара Душана, на Васкрс 1896. године, Хиландар посећује краљ Александар Обреновић у намери да обиђе манастир и поклони се његовим светињама. Краљ је желео да отплати дугове манастира и тако га врати под српски суверенитет. У знак захвалности,краљ је од хиландарских монаха добио на поклон њихова два највреднија писана документа: Оснивачку повељу манастира Хиландара, коју је издао Стефан Немања (Свети Симеон), и Мирослављево јеванђеље. Рукописи су под будним оком краља и његове пратње стигли у Београд. Два дана пошто је краљ напустио Хиландар, у манастир је стигао тајанствени човек из Санкт Петербурга са огромном количином новца у намери да откупи Мирослављево јеванђеље, по било којој цени.

Исте године професор Стојановић, по налогу краља Александра, односи Мирослављево Јеванђеље у Беч да би се тамо израдило фототипско издање. Књига је раскоричена, фотографисана и у тиражу од 300 примерака штампана у Царској и краљевској штампарији. Због недостатка новца, Љубомир Стојановић је одлучио да важније стране штампа у пуном колору и сваку на засебној страни, а мање важне у црној и црвеној боји и то по две на једној страни. Године 1897. Љубомир Стојановић се вратио у Београд и краљу предао оригинал Мирослављевог јеванђеља и све примерке фототипског издања. Један примерак је предат манастиру Хиландару, а остале је краљ делио државницима, дипломатама, институцијама и научницима.

У Мајском преврату, у ноћи 28. на 29. мај 1903. краља Александра и његову супругу Драгу Машин убила је група официра завереника. Те ноћи из дворског сефа нестало је Мирослављево јеванђеље. Наредних 11 година није се знало где се оно налазило. Српска штампа се помно бавила овом крађом и потрагом за највреднијом српском реликвијом.

Уочи објаве рата Србији 1914. године, главни део Трезора Народне банке Србије (Државне благајне) у коме се налазио државни новац и златне резерве, евакуисан је из Београда за Крушевац. У Крушевцу, начелнику Државне благајне Авраму Левићу у посету долазе народни посланици Љубомир Давидовић и Војислав Маринковић и предају му на чување Мирослављево јеванђеље. Како је ова реликвија доспела у руке народних посланика? Краљевски библиотекар из Тополе, пакујући књиге и документацију краља Петра за евакуацију, у једном од сандука пронашао је Мирослављево јеванђеље. Не зна се како је оно доспело у посед краља Петра. Библиотекар Ружић предао је Јеванђеље регенту Александру, а овај посланицима Давидовићу и Маринковићу на чување.

Схвативши о каквој се вредности ради, начелник Левић је у присуству посланика запаковао Мирослављево Јеванђеље онако како се по правилу паковао новац. Пакет је предат на чување Владимиру Стевчићу, вршиоцу дужности главног благајника. Речено му је да је у питању изузетно вредна ствар и да је чува „к’о очи у глави“. Стевчић и његов заменик Васа Станковић нису се одвајали од пакета и ноћу су, на смену, спавали преко њега. Тек су на Крфу сазнали шта се у њему налазило. Тако је Државна благајна, а са њом иМирослављево јеванђеље, пратила кретање српске владе од Крушевца до Ниша, Краљева и Рашке, а потом је 1915. године следила повлачење српске војске. На путу од Рашке, преко Пећи, Подгорице, Скадра и Сан Ђовани ди Медуе до Крфа, дошло је до разних проблема. Део Благајне успут је покраден, али на сву срећу потом пронађен и враћен. Бродове на којима се налазила Благајна у Сан Ђованију је бомбардовао аустријски авион којим је управљао српски пилот. Ниједна бомба није погодила циљ.

На Крфу је пред председником владе Николом Пашићем и у присуству Левића, Стевчића, Станковића, Давидовића и Маринковића, отпечаћен пакет са Мирослављевим јеванђељем и утврђено је да је књига стигла неоштећена. Мирослављево Јеванђеље се неко време налазило на Крфу, у сефу Државне благајне, а потом је предато на старатељство српској влади, председнику Пашићу и министру Стојану Протићу. По окончању рата, 1918. године, реликвија се са владом безбедно вратила у Београд.

Између два светска рата Мирослављево Јеванђеље је остало у поседу породице Карађорђевић, упркос одлуци Министарства просвете из 1903. године да се оно преда на чување Народној библиотеци Србије. Кнез Павле, који се у то време старао о Мирослављевом јеванђељу, поклонио га је 1935. године сопственом музеју. Тако је у бомбардовању, 6. априла, 1941. рукопис избегао судбину више стотина средњовековних повеља, рукописних књига и инкунабула, скоро 50 хиљада комплета часописа и новина и око 350 хиљада књига, које су изгореле у до темеља сравњеној згради Народне библиотеке на Косанчићевом венцу.

Немци су одмах по уласку у Београд почели да трагају за Мирослављевим јеванђељем као и за другим вредним реликвијама.Међутим, Двор је још 1940. године предао Јеванђеље Народној банци Србије на чување. Почетком рата оно је склоњено у филијалу у Ужицу. У страху од Немаца рукопис је предат игуману оближњег манастира Рача, Платону Милојевићу, који га је закопао у олтару. Манастир Рача је од 1941. до 1943. неколико пута био пљачкан и паљен од стране Немаца и Бугара, али Мирослављево јеванђеље није ни пронађено, ни оштећено. У манастир су долазили и партизани, мислећи да је у њему сакривено злато, али је игуман успео да их убеди да злата нема. Четницима, који су се такође распитивали, открио је шта је у манастиру сакривено, али је на њихову писмену наредбу да им преда реликвију, одрично одговорио. Плашећи се да неко ипак не украде Мирослављево Јеванђеље, игуман га је вратио у ужичку филијалу Народне банке. Управник филијале, Војин Кешељевић, у тајности је кроз окупирану Србију 1943. пренео Мирослављево јеванђеље до Београда, где је склоњено у згради Народне банке Србије. По једној причи, Мирослављево Јеванђеље је било стављено у трезор који су Немци већ претресли и опљачкали, а по другој, било је сакривено међу рачуноводствене папире који им нису били интересантни.

После ослобођења Београда, октобра 1944. Војин Кешељевић је открио тадашњем министру просвете, Владиславу Рибникару, где је сакривено Мирослављево јеванђеље. Године 1945. основана је комисија која је утврдила стање рукописа и предала га на чување Уметничком музеју – данашњем Народном музеју у Београду, где је заведено под инвентарским бројем 1536. Ту је Мирослављево Јеванђеље је било изложено све до 1966. у витрини која није имала адекватне услове за чување таквог рукописа. То му је нанело више штете него претходних 750 година. На предлог др Вере Радосављевић, Јеванђеље је 1966. извађено из витрине и склоњено у фундус Народног музеја. Од 1985. повремено је излагано. Никола Родић и Гордана Јовановић објавили су критичко издање Мирослављевог јеванђеља 1986. године.

Република Србија основала је 1991. Фонд за конзервацију и фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, које је постало стална ставка у државном буџету. Упркос томе, сви издавачи који су желели да направе фототипско издање били су у томе спречавани.

Удружени издавачи, Ауторско-издавачка задруга „Досије“ и Службени лист СРЈ, 1993. године почели су самоиницијативно, без коришћења буџетских средстава, са прикупљањем материјала за фототипско издање Мирослављевог јеванђеља. Оно је штампано у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Републици, 1998. и представља верну, савршену копију оригинала, како по садржају тако и по спољашњем изгледу. Приређивачи издања били су Вељко Топаловић, Душан Мрђеновић и Бранислав Бркић. Штампано је у 300 примерака, од којих се неки налазе у специјалним колекцијама највећих светских библиотека као што су Конгресна библиотека у Вашингтону, Британска национална библиотека, библиотеке Универзитета Харвард, Принстон, Јејл, итд.

По речима једног од приређивача, за пет година рада на фототипском издању Мирослављевог јевандјеља његови аутори прешли су преко 300 000 км, што је приближно раздаљини између Месеца и Земље.

Исте године (1998), др Вера Радосављевић извршила је конзервацију оригинала, а повез је рестаурирао Радомир Ерић, који је коричио и фототипско издање. Данас се Мирослављево јевандјеље чува у посебној комори, у Народном музеју у Београду.

Мирослав, велики кнез хумски

Мирослав је владао Захумљем (Херцеговином) до 1190. године, прво под врховном влашћу старијег брата великог жупана Тихомира, а потом млађег брата Стефана Немање. Учествовао је у Немањиним походима против Византије и ширењу српских територија на њен рачун између 1183. и 1190. године. Са Немањом је два пута безуспешно опседао Дубровник (1184/85). Мирослав и Немања су 27. септембра 1186. са Дубровчанима склопили мир на коме је базиран даљи однос Србије и Дубровника кроз средњи век. Присуствовао је и сусрету немачког цара Фридриха I Барбаросе и Стефана Немање у Нишу. После сукоба са Немањом 1190. године напустио је Захумље које је предато на управу Растку Немањићу, Немањином најмлађем сину. Кнез Мирослав је умро 1198. или 1199. године. Мирослав је имао три сина Тољена, Андрију и Петра, који су у XIII веку владали Захумљем са титулом великих кнежева. Тољенови потомци у XIV и XV веку владали су Поповим Пољем у дубровачком залеђу, са титулама жупана и кнежева. Они су познатији под именом Николићи по Тољеновом унуку жупану Николи. Били су под врховном влашћу босанских краљева и херцеговачких господара Косача. Историју Николића можемо пратити све до 1453. године када нестају са историјске позорнице.

Јеванђелистар

Јеванђеље (Евангелион) или Четворојеванђеље (Тетраевангелион) је књига која садржи сва четири канонска Јеванђеља. Изборно (апракосно) Јеванђеље – Апракос или Јевандјелистар састављено је из јеванђељских текстова подељених на зачала (перикопе) поређаних по годишњем богослужбеном циклусу. Постоје скраћени и пуни Апракоси попут Мирослављевог јеванђеља, који садрже све перикопе. Из Јеванђеља читају само виши клирици – епископи, презвитери и ђакони. Јеванђеље симболише самог Исуса Христа, па је стога богато украшено. Стоји на олтару (на часној трпези) и носи се на малом входу на литургији.

Писар

Изгледа да је у току рада на Мирослављевом јеванђељу Григорије дијак био у немилости кнеза Мирослава, о чему сведочи њихова сачувана преписка. Са друге стране, Мирослављев „потпис“ на тзв. латинској повељи у Дубровнику 17. јуна 1190. године (крст између чијих кракова пише КРСТ КНЕЗА МИРОСЛАВА) исписан је словима за које проф. Љубомир Стојановић каже да „толико личе на слова Мирослављева јеванђеља да није немогуће да су од исте руке“.

Аутори: Никола Гиљен, Соња Јовићевић Јов и Јелена Мандић

Извор: Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“

Преузето СРБИН.ИНФО

Advertisements
коментари
  1. Sasa Taskovic каже:

    Предиван текст !

  2. Diyan Aleksiev каже:

    Ръкописа е български, както и Хилендарският манастир по това време!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s