ЧУВАР ЗЕЈТИНЛИКА: ПЛАЧЕМ КАД НИКО НЕ ВИДИ

Posted: 17. октобра 2013. in Историјске личности, Uncategorized

СликаЂорђе Михајловић, чувар српског војничког гробља Зејтинлик први пут говори, за „Новости“, о завету предака да умрле јунаке жив не напушта…

КО ће да ме наследи, питате ме? Не умем да вам одговорим. Судбина ми није подарила сина. Да јесте, ја бих му, данас, овако казао: преузми ти овде заставу, тако су мене моји Михајловићи заветовали. Они су говорили: док држиш заставу, држи и она тебе.

Његова „застава“ је да служи Зејтинлику, српском војничком гробљу. Да бдије над уснулим пуковима осам хиљада ратника који су се, после страшне голготе и пробоја Солунског фронта, жртвовали за отаџбину Србију. Даровали јој оно најдрагоценије – сопствене животе.

Ово је Ђорђе Михајловић, чувар Зејтинлика, Солун, улица Лонгада, недалеко од трга Метаксис. Часна старина има осамдесет пет година. Пола века дочекује и испраћа потомке старих ратника. Говори о њиховом страдању. Показује где су им хумке које чува као да су, свих осам хиљада страдалника, његов род. Најрођенији род.

– Они су све нас надвисили својим јунаштвом и љубављу према отаџбини – каже нам.

– Та висина и таква љубав мене и обавезује и држи. Ми смо, моји Михајловићи, из Грбља код Боке которске. Али говоримо: ми смо Срби. И деда Саво и отац Ђуро почивају недалеко одавде. Деда је био солунски добровољац, желео је да овде остане вечно. Отац се скућио, оженио Гркињом, као и ја. Заједно смо, ту, на услузи. И поносни смо за овакво поверење.

Поранио је Ђорђе Михајловић, као сваког дана, и овог – пре сунца да отвори гроздену капију гробља. Да почисти улаз. Уреди парцеле и стазе између белих мраморних крстова. Оплеви траву, уклони пале гране чемпреса и увеле цветове олеандера. Упали прве свеће, долије зејтин у кандилима. Обрише иконе и фотографије ратника, донете из отаџбине. Сваког дана изгланца и дуге ходнике костурнице, у којој су касете са остацима именованих и неименованих бораца Дринске, Дунавске, Моравске, Тимочке… дивизије. Потом долије ракију, завичајну, попуни табакере „дрином“ без филтера.

– Те цигарете су и они пушили, многи остали жељни… Оваквом ракијом наздрављали у свом завичају… – каже тихо у журби да пре првих посетилаца све доведе под конац који се у његовој свести, деценијама, ето, тка у најлепшу потку.

Рођен је, каже, овде на гробљу, у кући деде Сава. Година рођења садашњег чувара Зејтинлика Ђорђа Михајловића (1928) је година смрти деде Сава.

– Он је, несрећан, прикупљао кости сабораца од Горничева до Битоља, са Кајмакчалана, Ветерника, Доброг Поља, Кожара и Козјака – набраја Ђорђе.- Вадио их из плитких гробова са усамљених кота. Са којекаквих чука. И камењара. Није успео да сав посао позавршава. Али је имао ко да га замени. Мој отац Ђуро, он је све до смрти, а то је било 1961. године, чувао ово свето место. Мени је казао: ти ме наследи. То је част, рекао ми је. А част, сине, нема цену. Застава коју држиш, да не паднеш… Тако је њему говорио његов отац, тако он мени… И ја се надам да ћу до краја живота, како-тако, да служим овом светилишту.

Овде се прича о наследном реду чувара Зејтинлика прекида. Засад. Деда Ђорђе, тихо, као да самом себи говори, додао је још неколико речи:

– Надам се унуку, али и унуке су ми добродошле…

Теку потом сећања. Нижу се слика за сликом. Ко је све ово место и када походио. Како су изгледале прве задушнице. Како је деда Ђуро, Немцима, када су дошли 1941. да опљачкају маузолеј, рекао: „Не дирајте то, ту почивају и ваши сународници… Па, ово Н. Н., је „непознати Немац“. Тако су, прича данас његов син Ђорђе, пљачкаши одступили… Бескрајни низ слика заустављен је у сећању деда Ђорђа Михајловића, унука Савова и сина Ђурова… Њему су, каже, најболније биле оне из сусрета са преживелим ратницима. Памти сваког по имену. И, који је од њих одакле. Па, и данас, довољно је да посетилац каже презиме, а деда Ђорђе ће рећи одакле је. И колико српских војника, из тог места, почива овде на гробљу над којим он бди.

– Не могу да заборавим једну слику. Дошле старине, година као што ја сада имам, и више. Пратили су их синови, унуци. Придржавали их, а они падају уз крстове сабораца. Била је то њихова последња посета Зејтинлику. Вадили су из недара суве шљиве, јабуке… Неко грумен земље донео, неко воштаницу. Сви плачу. Ја стежем срце, па плачем само кад нико не види. Плачем за свима који овде почивају, страдали у чежњи за отаџбином, мајчинском сузом. Својим кућним прагом, њивом, заустављеним плугом у родној ораници.

Много је бора на лицу Ђорђа Михајловића исписаних сећањима. Да има времена, а нема, јер посете сваког тренутка стижу, а он је овде и водич, и чувар, кустос који тумачи историју… много би имао тога да исприча. А жури и када закопчава последње дугме под грлом своје војничке кошуље, на чијем је рукаву грб Србије. На глави шајкача. И ништа није у таквом сагласју са овим местом као Ђорђе Михајловић.

– Деда Саво је пренео на мог оца ове речи, а он их је испричао мени: не заборави, сине, никада бол са којим су наши, српски војници, хранили чежњу за повратком кући, робовали крваво парче своје земље да би се у њу вратили. Да загрле породице које их нису дочекале. Децу, која их нису упамтила. Данас ја ово говорим њиховим потомцима. Они плачу. Кажу: да им се барем овим сузама одужимо. Ја те сузе поштујем, али их не волим. Одговорим им: децо, ваш дуг није да плачете, већ да не заборавите јунаке. Ниједан народ није имао среће у забораву таквих ратника.

Време, као песак кроз прсте, цури, цури… Овога дана, Ђорђе Михајловић неће стићи чак ни да руча. Десет хиљада квадратних метара, на којима је српско војничко гробље смештено, ваља обићи. Уредити. И још седам стотина квадрата костурнице.

– Разумите, децо, понос је то што служим овима који су нас надвисили – рекао је.

По подне ће обављати исти посао, као и пре поднева. А увече, кад месец заплови небом, као онај брод са Крфа, он пали канделабре, пребирајући по успоменама. Пита се која ли је по реду ово ноћ мртвима у подножју Магленских планина.

Извор – Милена МАРКОВИЋ – НОВОСТИ

Advertisements
коментари
  1. На Српском војничком гробљу почивају посмртни остаци 7.565 ратника са Солунског фронта. У трогодишњим борбама страдала су 9.303 војника и официра. У Битољу сахрањено око 1.500 Срба погинулих или умрлих од рана. Спомен-обележје подигнуто на иницијативу ратничких удружења и по личном наређењу краља Александра Карађорђевића. Изградња завршена 1936. године
    Српско војничко гробље на Зејтинлику у Солуну спада међу најзнаменитије српске историјске споменике у иностранству. На Зејтинлику су сахрањени изгинули и умрли српски ратници који су се борили на Солунском фронту од 1916. до 1918. године. Поред Српског војничког гробља, на Зејтинлику су, такође, уређена и војничка гробља на којима су сахрањени изгинули ратници савезничких земаља из Првог светског рата – Француске, Велике Британије, Русије и Италије, чије су се војске, заједно са српском војском, бориле на том фронту пуне три године. Свих пет гробаља сачињавају јединствен споменички комплекс који сведочи о великој улози коју је играо тај фронт у Првом светском рату, према коме су, иначе, савезнички генерали имали маћехински однос за све време његовог трогодишњег постојања. Тај фронт је образован преко воље и стално је третиран као споредно бојиште на коме се, према схватању тих генерала, не могу изводити операције великог стила те су се, заклањајући се иза тих произвољних процена, противили тобожњем непотребном расипању снага толико потребних на великим фронтовима. Под утицајем таквих званичних ставова, многи новинари, па чак и официри, подругљиво су називали борце на Солунском фронту „солунски баштовани“ (Тхе Гарденерс оф Салоника). Догодило се, међутим, да је управо на том фронту, заслугом „презираних“ солунских ратника, задат снажан ударац Централним силама на крају Првог светског рата и убрзана коначна победа држава Антанте и њених савезника против Централних сила. Управо у великој солунској офанзиви 1918. године, залагањем удружених савезничких снага, међу којима је српска војска имала главну улогу, направљен је преокрет од светског рата ка светском миру.

  2. Иван каже:

    вечна слава палим борцима

  3. goran каже:

    Чика Ђорђе ће ући у србску историју,а заслужио је да га председник србије одликује.
    Надамо се да ће тако и бити…

  4. branko каже:

    Letos sam bio na Zejtinliku, vodiic nam rece da deda Djordje zivi od socijalne pomoci Grcke i da mu srbija (namerno pisem malim slovima) ne daje ni dinar pomoci….

    Mislim da na onom groblju ne bi bilo ni jednog groba da su nasi heroji znali za kakvu srbiju zivot daju….

    SRAM NEKA NAS BUDE SVE….

  5. magarence каже:

    Хвала деди Ђорђу. Љетос сам била у Зејтинлику, каква тиха језа и немир од помисли да недостојна стојим на том мјесту …

  6. Шта ћете, ни мени нико не помаже да уредимо Српско војничко гробље у Јиндриховицама. У шуми их је остало 1600 војника, у маузолеју 7189. А то је следеће године 100 година од почетка првог светског рата. Мало ко зна да је у овом месту у Чешкој био највећи Аустро-Угарски логор. Дејан Ранђеловић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s