„Српски зид плача“ – манастир Светих Архангела код Призрена

Posted: 13. октобра 2013. in Манастири, Uncategorized

СликаТурци су без пардона порушули задужбину цара Душана, манастир Светих Архангела код Призрена и грађу са манастира употребили за зидање Синан – пашине џамије у Призрену. Јеромонах др Василије (Костић) је још 1939.године с болом писао о том „Српском зиду плача“:
„Када би се манастир обнављао, требало би ту грађу вратити са Синан- пашине џамије натраг. Но, то је не могуће.
Није културно и хумано у двадесетом веку једну богомољу рушити и другу зидати. Побунили би се културни људи и народи против оваквог некултурног поступка Срба! То би представљало акт насиља.
Лепо и краснпо господо српска! Да ли признајете тиме да је рушење Душанове задужбине било културно и хумано и да је то представљало нарочити акт куртоазије? Каквим се законима и правом руководио онај, који је то учинио? Враћањем материјала натраг, ми бисмо само исправили једну неправду, једно насиље и једно безакоње.
Многи су говорили да је некултурно и нехумано ослобађати ове крајеве од непријатеља. Јесмо ли их послушали? Не. Зашто у овом случају да се обазиремо на њихову неморалну филозофију? У оваквим случајевима право не постоји. Каквим је правом разрушен манастир Душанов, онаквим га можемо обновити. Желео сам да се поклоним овом месту. Кад ми се жеља остварила, дубоко сам зажалио, видевши пустош која тамо влада. Дотле сам имао у себи неку илузију, која сада лежи у рушевинама, као и он. „Растковци“ који одлазе у народ, нека поред осталих дужности, ставе себи у задатак рад на обновљању овог „Српског зида плача““.
Овај текст је објављен у Споменици „Растко“, ђачке дружине Призренске богословије, посвећене њеном ректору проти Стеви Димитријевићу. Споменица је објављена у Скопљу 1940.године.
Шта би тек сада рекао јеромонах др Војислав (Костић), када би видео шиптарско дивљање од 2004.године на овом „Српском зиду плача“. Мишицу Срба прво су уз помоћ Арнаута вековима ломили Турци, за чијим серијама сада лудују наши родитељи и бабе и деде. После Турака и Арнаута, када смо коначно ослободили Косово, српске светиње и свештенство су потпуно скрајнути. Узалуд је прота Стева Димитријевић вапио и молио да се Српка Православна Црква врати на место које је имала раније и које јој је и припадало. Залуд је др Арчибалд Рајс опомињао: „Чујте Срби, чувајте се себе!“.Сви су имали нека своја преча посла, па су онда ушетали комунисти на врховима прстију у живот Србије и Српске Цркве и Српске историје, да би потом уз невиђени тресак згромили све оно што су наши храбри и вредни преци створили. Заувек су урушили снове вредних „Растковаца“ из Призренске богословије.
А шта смо ми урадили, браћо и сестре, Срби и Српкиње? Где смо ми лутали свих ових година, јер Тита нема већ 33 године међу нама и ко нас је спречавао да нешто урадимо за наше светиње. Ко нас је спречавао ?! Сами смо себе спречили: спречила нас је наша малодушност, наша трка за неким престижним стварима, за удобностима. И где смо сада? Нисмо ни на почетку, јер не знамо одакле да почнемо. Шта онда очекујемо од наше деце, која нас већ увелико проклињу?

Аутор – Зорица Пелеш

Фејсбук страница Прота Стева Димитријевић

Advertisements
коментари
  1. Zorica Peles ( пребачен коментар са фејсбук странице ) коментарисала Зорица Пелеш… Хвала драги Ђорђе! Када сам прочитала текст јеромонаха др Василија нисам могла да верујем да се борба за ослобођење од Турака у „хуманој и културној“ Европи сматрала „нехуманим и некултурним“ чином „, баш као и обнова манастира св.Архангела. У јулу месецу 2002.године била сам на прослави 650 година Св. Архангела и доживела сам невероватну тугу, баш као и јеромонах др Василије. Када је аутобус , у коме сам била, ушао на територију Косова све време имали смо пратњу целим путем, чак и из ваздуха, јер недуго пре тога била је она велика трагедија с аутобусом „Ниш експреса“. Спавала сам у хотелу „Моника“ на Брезовици са мојим пријатељима Призренцима: твојим колегом, пок. др Векославом Станковићем и његовом супругом Весном.Испред су нас дочекали тек проходали шарпланинци и просто је било невероватно како су се умиљавали око нас.Њихова мајка нас је гледала с неком тугом у очима и чак нас је испратила до аутобуса када смо сутрадан напуштали хотел.И неки амерички војници,који су чували хотел, били су збуњени видевши како су се мали шарпланинци радовали нама Србима. У Штрпцу нас је дочекао узнемирен, али срећан народ. Срећан што није заборављен.У Св.Архангелима су били представници немачког „Кфора“.После одржане литургије, која је била услед кише на импровизованој, покривеној бини,засвирала је музика и тај призор не могу никакда да заборавим: Призренке и Призренци су заиграли коло. Киша је све више пљуштала, а они играју, певају и плачу. Стајала сам наслоњена на један срушени зид Душанове задужбине, посматрала их и јецала. Пришао ми је једног тренутка један високи неамачки официр и упитао ме да ли сам и ја из Призрена. Када сам му рекла да нисам, он ме је зачуђено упитао па зашто онда плачем , ако нисам Призренка. Одговорила сам му да плачем зато што је то мој народ и моја земља и питала га да ли би он плакао да је на мом месту. Остала сам без одговора.Иначе, када су Призренци заиграли, Немци су стварно били у чуду и сви који су имали камере почели су да снимају игру Призренаца.Том приликом је дошло и до једне експлозије са брда и сви су се Немци разбежали, а Призренци су се понашали као да се ништа није десило.Желела сам то приликом да одем до Призрена и обиђем гроб сестре проте Стеве Димитријевића, Данице, али ми је један немачки официр рекао да то није могуће, јер је требало да се пријавим 48 сати раније, да би ми наводно обезбедили пратњу. Многи Призренци су на свој ризик таксијем отишли да обиђу своја невољно остављена огњишта у Призрену, па и мој пријатељ Векослав и његова супруга. Вратили су се претужни, као и сви други.После неколико година срце је издало Векослава и то ме је јако потресло, јер је маштао да одемо једног дана у Призрен и пишемо заједно у његовој кући о Призрену , Богословији, о проти Стеви Димитријевићу и Призренцима…Иза њега је остао његов дивни син Анђелко и можда ће он једнога дана испунити његов аманет и вратити радост у њихову кућу у Призрену.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s