Диана Будисављевић спасила 12.000 српске деце из хрватских логора…а о њој, нажалост се врло мало зна !!!

Posted: 7. октобра 2013. in Историјске личности, Uncategorized

СликаЗа име Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је од смрти сачувао 1.200 Јевреја током Другог светског рата, чуо је цео свет. И Ирена Сендлер, спаситељка 2.500 јеврејских малишана из варшавског гета, две године заредом била је номинована за Нобелову награду за мир.Али, за Диану Будисављевић, рођену Аустријанку која је из усташких логора током НДХ избавила око 12.000 беспомоћне деце – углавном српске, са Кордуна, Козаре, из хрватских и босанских села – не зна готово нико.

За Диану знају историчари, неки преживели логораши и њени ретки потомци. Један од њих, писац Леонардо Рашица, праунук Диане Будисављевић, јавио се „Новостима“ из Бразила, у жељи да о Диани, њеном раду и деци коју је спасла сазна што више људи, док прашина заборава потпуно не затрпа и њено херојско дело, али и злочин против кога је устала.

Историја за Диану каже ово: Диана Будисављевић (рођена Обексер), удата за Србина Јулија Будисављевића, професора Медицинског факултета у Загребу, организовала је велику акцију спасавања око 12.000 деце из усташких логора смрти. Та чињеница се наводи у многим публикацијама које су се бавиле страдањем деце у НДХ.

У званичним публикацијама, као и на сајту Спомен-подручја „Јасеновац“, име Диане Будисављевић налази се под одредницом „Спасавање деце“. „Акција коју је она организовала била је по свом обиму, броју учесника и броју спасене деце (више од 10.000) једна од најсложенијих и без сумње најхуманија акција такве врсте током рата, како на подручју НДХ, тако и у читавој окупираној Европи“, стоји на сајту.

У Хрватској, о Диани је писала проф. Мирјана Ајдуковић са Филозофског факултета (помиње је као „утемељивача социјалног рада у Хрватској“), па историчар и теолог Јосип Колановић. Док је Колановић био на челу Хрватског државног архива, ова институција објавила је, 2003. године, „Дневник Диане Будисављевић“, потресно сведочанство о спасавању деце поткрепљено документима и фотографијама, списковима малишана и фотокопијама дела картотеке од 12.000 деце коју је Диана уредно водила, не би ли малишанима сачувала идентитет.

Из заборава је „Дневник“ – драгоцени историјски документ – изронио готово шест деценија после ослобођења и то захваљујући Дианиној унуци, Силвији Сабо. Упркос свему томе, за Диану никада није чуо ни највећи број деце, данас одраслих људи, који су преживели усташке логоре.

Ова жена није слављена као херој, ниједна улица, школа ни у Хрватској, ни у Босни не носе њено име. Не помиње се ни у једном уџбенику историје. О њој није написана ниједна књига нити снимљен филм, има је тек у ретким новинским текстовима.

„Разлога за то има више“, објашњава Милан Кољанин, из Института за савремену историју. „После рата, инсистирало се да је КПЈ све организовала, да је стајала иза свега. У ту се „шему“ није уклапала независна акција Диане, која није била члан партије. Уз то, она је била буржујка, Аустријанка, припадала је загребачкој друштвеној елити, сарађивала и са Немцима да би спасавала децу. Сумњив је био и њен муж: како је, као Србин могао да преживи у Загребу? Таква је, нажалост, била логика због које се о Диани сада врло мало зна. Ни Дианин „Дневник“ објављен пре шест година, који је вођен на немачком, од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. и који представља непроцењив историјски извор, није причу о овој изузетној жени проширио даље од уских стручних кругова. Не само због тога што теме Другог светског рата више нису у жижи интересовања, већ и зато што је штампан у само 700 примерака. Тако, рецимо, у Београду постоји – само једна копија“, прича Кољанин.

Из Дневника

А Дианин дневник говори све. Ту читамо како је одлазила, сама или са сарадницима (међу којима су били професор Камило Бреслер, тада запослен у Министарству социјалног старања НДХ, сестра Црвеног крста Драгица Хабазин, архитекта Марко Видаковић, Јана Кох, Татјана Маринић), у логоре Лобор-град, Стару Градишку, Горњу Ријеку, Сисак – па чак и у Јасеновац – и одатле „отимала“ од усташа изгладнелу и болесну децу. Баш у уводу „Дневника“, у првом од 388 записа, она објашњава шта ју је навело да помаже Србима. Случајно је од рођаке сазнала да уопште постоје концентрациони логори у којима су православне жене са децом. „Јеврејска општина помаже својим члановима у концентрационим логорима. За прогоњене припаднике православе вере не постоји никаква акција помоћи“, пише Диана.

„Дневник“ описује вређања, препреке, одбијене молбе, децу за коју је Диана знала да им се ближи крај, бол мајки које су знале да морају да се одвоје од дојенчади, не би ли их спасле. Описала је и сусрете са Кватерником, Степинцем, Артуковићем, те немачким генералима, који су били много расположенији да помажу православцима од усташких власти.

Картотека

„За сву децу Диана је педантно водила картотеку, како би им сачувала идентитет и како би, после рата, родитељи могли да пронађу малишане“, објашњава Леонардо Рашица. Али, сву документацију, и све фотографије, морала је да преда 1947. године, по наређењу Озне. Та конфискација представљала је за њу „смак света“, јер, то је значило да неће успети да неку децу врати својим правим родитељима. После рата Диана никоме, па ни породици, није много говорила о ономе што се догађало током постојања НДХ. И касније, када се вратила у свој Инсбрук, остала је ћутљива. Знала је да каже: „Урадила сам шта сам могла и шта је требало, и то је то.“ „А можда је мислила да је могла да спаси још деце“, каже Леонардо Рашица.

Запис Диане Будисављевић

10. јул 1942, Стара Градишка: „Нека деца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су делимично тамо, а делимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена деца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет месеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну; каква неизмерна туга, каква бол“ (…)„Пре подне је дошао и Лубурић. Био је бесан што мора да преда децу. Казао је да има довољно католичке деце која у Загребу расту у беди. Нека се за њих бринемо. Онда нам је опет претио, да само о његовој доброј вољи зависи хоће ли нас пустити из логора“.

Више извора… Вести

Вечерње новости

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s