25 – 27.март 1941. је можда најцрњи дан у историји српског народа !

Posted: 23. септембра 2013. in Ђорђе Бојанић, Други светски рат

Аутор – Ђорђе Бојанић

преузимање

На седници Крунског савета 6.марта 1941.године одлучено је приступање Краљевине Југославије Тројном пакту.Тада су Нишлија Драгиша Цветковић и Цинцар-Марковић званично објавили разговоре са Немцима.

Под притиском фашистичких сила Краљевина Југославија је 25. марта 1941.године приступила савезу Немачке, Италије и Јапана (Тројни пакт).

У Бечком дворцу Белеведере, у жутој дворани, по одлуци Крунског савета  25. марта 1941.године, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић потписали су  протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовине.

У посебним нотама које су потписали министар иностраних послова Немачке Рибентроп и министар иностраних послова Италије Ћано, потврдили су да поштују сувереност и територијални интегритет

 Југославије.Утврђено је и да се неће постављати никакав захтев  за војну помоћ, да Силе осовина за време рата неће Југославији подносити захтев за одобравање пролаза трупа или транспорта преко југословенске територије, да ће при новом одређивању граница на Балкану водити рачуна о интересу Југославије када је у питању територијална веза са Егејским морем и проширивањем њеног суверенитета на град и луку Солун. Договорено је да се ове одлуке чувају у строгој тајности .

Кнез Павле Карађорђевић и влада Цветковић– Мачек су сматрали да ће Југославија тако очувати свој положај. Догађаји који су уследили су то и оправдали. Два дана касније, 27.марта, десио се војниудар (који је за последицу имао рат).

На хиљаде људи демонстрирало је улицама Краљевине Југославије и узвикивало  пароле – “БОЉЕ  РАТ НЕГО  ПАКТ ! БОЉЕ  ГРОБ  НЕГО  РОБ !“ .

Клицало се и “ХОЋЕМО САВЕЗ СА РУСИЈОМ“ , “Совјетска Русија “ која је тад била у савезу са Хитлером (имала уговор о међсобном  ненепадању).

Против пакта била је Православна црква на челу са патријархом Гаврилом Дожићем.

Срушена је влада, похапшени су министри, свргнуто Намесништво, а краљ Петар II Карађорђевић проглашен пунолетним, шест масеци пре свог осамнаестог рођендана.

Преврат (пуч) од 27. марта 1941. године који је извела завереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем и генералима повезаним са једним  делом   југословенске буржоазије и енглеском обавештајном службом која је све то финансирала новцем (међу којима је било искрених и убеђених родољуба и антифашиста), била је у исто време и одраз револуционарног расположења  радничке класе, као и  свих осталих родољубивих демократских и антифашистички расположених снага. 

27. марта 1941. ујутру, Радио Београд објавио је једну необичну, важну и значајну вест – да је малолетни краљ Петар II збацио своје намеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав владе поверио армијском ђенералу Душану Симовићу.
Иако је последњих дана марта владало једно напето расположење, па се могло свашта очекивати, многи слушаоци посумњали су y истинитост ове вести. Али, ускоро, и они су престали да сумњају када су преко радија чули глас младога краља Петра II како чита своју прокламацију.

Међутим, нити је краљ збацио своје намеснике, нити је узео власт y своје руке, нити је поверио мандат Симовићу, а најмање да је читао на радију своју прокламацију. Све је то била лаж, превара, фалсификат, једна ретко дрска, гангстерски изведена мистификација од извесних лица, која су хтела, послуживши се недозвољено Краљевим именом, преокрет у своју комунистичку корист.

Краљев говор преко радија Београд био је фалсификат. Тај говор, без знања Краљевог, одржао је капетан Јаков Јововић. Он је касније,у току рата, причао о том говору и проклињао је дан 27.март, као и оне који су пуч извели.

Њихов циљ био је да сруше закониту владу и узму власт y своје руке, да откажу један међународни акт, који је наша влада морала потписати како би избегла рат и сигурну катастрофу; да изазову Хитлера да нас нападне, али не y циљу да са њиме ратују, већ само да «маркирају рат», да га пусте да нам уђе y кућу, да је запали и уништи, а они да седну y авионе, да понесу са собом народну златну имовину и оду у свет да је тамо расипају.

Лаж се проглашава истином, лудост мудрошћу, неваљалство врлином, а кукавичлук хероизмом.
27. март се славио као највећи национални празник. Образују се национална удружења под његовим именом.

27. март 1941. био је можда и најцрњи дан историје српског народа.

преузимање (1)Мало људи је говорило да је то изазивање најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости војне стратегије и технике, неоствареној мобилизацији, ипак веровало се у митску и ирационалну представу о српском војнику, непобедивом кад брани своју отаџбину.

Извршиоци пуча 27. марта 1941. године знали су врло добро да је цео народ био понесен осећањима, дакле срцем, против потписивања пакта, па су свесно искористили то народно расположење да би извршили један чин чије су последице биле недогледне за Краљевину Југославију, а нарочито за мученички српски народ.

Тако су извршиоци пуча проиграли судбину целог једног народа и једне земље. Само за једну једину ноћ пучисти су прокоцкали све оно што је било стварано од Карађорђевог устанка 1804. па све до 1941. године.

Комунистичком акцијом у манифестацијама и демонстрацијама 27. марта руководио је штаб у коме су се налазили Милован Ђилас, Раде Кончар, Светозар Вукмановић-Темпо и Цана Бабовић. На митинзима су говорили Лола Рибар, Рифат Бурџевић, Раде Кончар, Сима Милошевић, Ђорђе Јовановић, Владо Поповић и други.

Аутор – Ђорђе Бојанић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s