Зла коб мајора Драгутина Гавриловића …

Posted: 23. септембра 2013. in Историјске личности, Комунизам, Uncategorized

СликаИсправна одлука Комисије за именовање београдских улица и тргова да дорћолску обалу Дунава назове Обалом мајора Гавриловића подстакла ме је да укратко изнесем његов животопис.

Драгутин П. Гавриловић рођен је 12. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије. Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети. Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.

У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.

У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.

Из тих дана потиче његов чувени говор:

„Тачно у 3 часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице има да буде светао.
Војници!… Јунаци!… Врховна команда избрисала је наш пук из свог бојног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине… Ви немате више да се бринете за своје животе који више не постоје… Зато напред у славу!… За краља и отаџбину… Живео краљ!… Живео Београд!…“

Међутим, педантни и подобни уредници гласила у СФРЈ, у ретким околностима када је овај говор објављиван, редовно су брисали речи „за краља и отаџбину“ и „живео краљ“ као идеолошки неприхватљиве.

По извршеној солунској офанзиви, пре опште демобилизације, обављао је дужности команданта места у Новом Сегедину, Кикинди и Вршцу. У међуратном периоду, у чину пуковника, био је најпре командант 47. пешадијског пука, а затим шеф Административног одељења Министарства војске и морнарице и истовремено наставник на Војној академији.

За показану храброст и самопрегор одликован је више пута.

Други светски рат је провео у немачком заробљеништву.

По изласку из логора вратио се у Београд. Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама). На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.

Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио.

Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.

Он није имао ни повољне ни довољне референце да уђе у „Малу енциклопедију Просвете“, али је на велика врата ушао у историју српског народа.

Погледи
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s