У БУДУЋЕ СВЕ ОБЈАВЕ ЋЕ ИЋИ ПРЕКО http://www.srpskaistorija.com/

Хвала што нас читате!!!

14018Приредио Ђорђе Бојанић

Данас је обележавање 71 године од пробоја Сремског фронта (страдања Српске омладине).

На југословенском подручју и даље се налазило око 400.000 Немаца и њихових сарадника. Задатак Југословенске армије је био да пресече оступницу немачким снагама на подручју Југославије, како би помогли Русима (Црвена армија), која је тада водила борбе у Аустрији.

На Сремском фронту, који се простирао од Дунава до Босута, вођене су жестоке борбе. Марта 1945. године у Србији је мобилисано преко 250 000 младића и девојака, који ће своје прве ратне окршаје доживети на Сремском фронту.

Српска војска није имала искуства у вођењу фронталне борбе, па су зато страдали бројни српски младићи (преко 13 000), тек мобилисани борци Србије (деца која нису ни знала шта је пушка). Снаге за пробој Сремског фронта су највећим делом прикупљане у Србији и то насилном мобилизацијом. Углавном су присилно послати на фронт малолетни дечаци из Шумадије и Београда. Ова деца су морала да се сукобе са немачким ветеранима са светских фронтова. Сремски фронт пробијен је 12. априла 1945. године.

250px-Sremski_front_MemorialПосле пробоја Сремског фронта јединице Југословенске армије су се упутиле ка западним деловима Југославије. Ослобођени су Загреб и Љубљана. Тако је цела Југославија била ослобођена од окупатора.

ОВО ЈЕ БИЛА СРПСКА КЛАНИЦА У КОЈУ ЈЕ ТИТО ПОСЛАО ГОЛОБРАДУ МОБИЛИСАНУ СРПСКУ ДЕЦУ КОЈА НИСУ ЗНАЛА НИ ДА ПУЦАЈУ А КАМО ЛИ ДА ПЛИВАЈУ. СВЕ СА ЈЕДНИМ ЦИЉЕМ… УНИШТИТИ СРПСКУ ОМЛАДИНУ.

Приредио Ђорђе Бојанић

pokolj_u_glinskoj_crkviГЛИНА – Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини.

Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме.

Франц Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаџер и Прекопу, гђе су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао у цркву и ја сам дошавши тамо видио дупком пуну цркву, у којој је све заударало, јер су људи морали нужду вршити у цркви, па су неки већ били клонули од лошег зрака. Црква је била пуна, те мислим да је могло бити око 700 људи“.

О одвођењу Срба из глинске православне цркве и њиховом убијању у околини Глине сведочи и Антун Грегурић, градитељ из Јукинца: „Видио сам како су камионима возили Србе у цркву, а још прије покоља одвозили су из цркве камионима живе људе, те су их убијали у Глинском Новом Селу. У једном таквом камиону ја сам препознао трговца Малбашу, а мислим да се звао Ђуро из Вргинмоста. Да су их возили у Глинско Ново Село знам по томе што сам исте вечери у гостионици Зибар у Јукинцу чуо разговор Јанка Кихалића, Николе Крешталице и Паје Крешталице – усташа-крвника, који су причали да су их у Глинском Новом Селу убијали.

“ТАТА, СПАСИ МЕ“

Игнац Халуза из Глине овако је доживео страшну ноћ: „Те вечери је јавна расвјета била угашена. У парку ме срео један цивил у кошуљи засуканих рукава и крвавих руку. Тражио је од мене цигарету. Одговорио сам му да немам а он ме тада позвао до православне цркве. Пред њом сам видио десетак-петнаестак усташа како пију ракију. У тај час сам чуо глас ђечака из цркве, како виче: ‘Тата, спаси ме’. На то је у цркву ушао усташа Јосо Зинић и пар часака послије тога није се више ништа чуло“.

Усташе су донијеле један замотуљак у папиру и показивали га присутнима, па је Јанко Кихалић затражио од супруге гостионичара, Љерке Зибар, масти да испеку једно срце. На њезин упит какво је срце, они су се почели смијати и испричали су тада да је то срце једног Србина, кога су у Глинском Новом Селу пригодом извлачења из камиона седам пута уболи, па су га свалили на земљу и извадили срце. Како је гостионичарка узрујана протестовала против таквог њиховог захтјева, они су то срце замотали у папир и не сјећам се шта је даље било“.

Покољ Срба у глинској цркви десио се у ноћи између 29. и 30. јула 1941. „У то вријеме“, вели Анте Шешерин из Глине, „ја сам био намјештеник градске муњаре у Глини. Око 23 сата дошао је к мени у муњару Никола Шафар, бивши сељак-трговац жељезничким праговима из Кихалца, тада већ познат као крвник. Наредио ми је да угасим јавну расвјету и да је не смијем упалити, док ми он не јави. Ја сам одмах свјетло угасио и неко вријеме послије тога изашао пред муњару да видим шта се у граду догађа, па сам тако примијетио да цркву повремено са прочеља освјетљавају рефлектори. Послије три сата дошао је поново Шафар, рекавши ми да могу упалити јавну расвјету“.

Сведок Мато Бакшић, столар из Глине, стравичан призор је гледао такође са прозора своје куће, која је била педесетак метара од цркве: „Видио сам како пред црквом кољу неке људе. Изводили су пред врата и чуо сам како вичу: ’дигни кошуљу, ђе ти је срце’. Потом сам чуо хропац жртве. На камионе су их товарили тако што су их хватали за ноге и главу и уз помоћ једног у средини бацали на камионе, слажући их, док се камион није напунио. Говорило се по граду да су ти људи дошли из Вргинмоста или Топуског на прекрштавање. Око поноћи је из цркве изашао један усташа засуканих крвавих рукава, држећи у десној руци нож. Моја жена га је упитала што се то догађа у цркви, на што је он одговорио: Кољемо Србе! Док их не покољемо до једнога, за нас Хрвате нема спаса“.

Како је било у самој цркви за време клања види се из изјаве Љубана Једнака из Гређана, једнога од Срба који је успео да се спасе покоља:

„Када се већ смрачило, изненада смо чули пред црквом камион. Онда су у цркву ушле усташе вичући: ’Палите одмах свијеће да се боље види’. Када смо запалили свијеће, упитали су нас: ’Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску?’ Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: ’Лези, устани, лези, устани’, и док смо ми извршавали ову команду, они су из пушака пуцали у цркви која је била у полумраку. Затим су нам наредили да се сви свучемо, а да останемо само у кошуљама и гаћама. Све своје ствари морали смо бацити у угао цркве. Послије тога смо морали сви лећи на земљу, а усташе су по нама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили да устанемо и лицем се окренемо према зиду. И даље су пуцали, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили.

Мало иза тога питали су Перу Миљевића да ли зна шта о шумњацима. Када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свих забо му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто знају о шумњацима, јер ће бити пуштени кући ако кажу, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је казао да су партизани у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су му наредили да стави главу на један сто, усташа му је зарезао гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара далеко, па, кад није могао пјевати, усташа га је ударио кундаком по глави те му се мозак излио на стол.“

СВЕДОК СТРАШНОГ ПОКОЉА

Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Љубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У том је прискочио један усташа и заклао га псујући му мајку српску.

„Када нас је остало још пет или шест, поново су усташе износиле мртве. У једном тренутку скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао међу њих притајивши се као да сам мртав. Неко вријеме иза тога један је усташа из вана викнуо овима у цркви да добро припазе да неко не остане у животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви, ишли су од леша до леша и још по једном свакоме забадали нож у срце или у леђа.

„Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пришао, стао је на мене и пробо онога са стране. Иза тога почели су износити мртве на камион. Како је жртава било много, то су их бацали на хрпе. Мене су бацили на најгорњи ред, па како је камион био препун, наредили су да се део лешева пребаци на други камион. Када су ме пребацивали ударио сам главом о неки жељезни предмет, а устима дошао до пререзаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв. Нисам смио да се макнем.

„Док су нас возили према Јукинцу, усташе су сједиле на лешевима и то двојица код ногу, а двојица код глава. Близу једне шумице викнули су шоферу: ’вози ближе граби’. Код грабе је било још много људи, који су чекали да буду побијени. Чуо сам када су питали једну жену ко је, а она је одговорила да је учитељица из Бовића, затим су је силовали па заклали, а онда заједно са нама бацили у грабу. Чуо сам како је један усташа рекао да учитељицу треба прегледати да ли има прстења јер би се то добро дало продати. Један је усташа скочио у грабу и скинуо јој прстен са руке.

„У то је дошао један камион, пун људи, које су једнога по једнога убијали чекићима. Како им је изгледало да неће сви лешеви стати у грабу, то су двојица усташа слагала мртве. Након што су све сложили, по лешевима су осули паљбу из пушака да неко случајно не би остао жив. Један метак је и мене закачио у ногу. Послије тога све се примирило. Усташе су отишле у један шумарак. Потајице сам се извукао из грабе, увукао у кукуруз и пузао кроз шикарје. Из ноге ми је цурила крв. У зору сам дошао до мјеста Курете и сакрио се у грм. Ту је наишао један човјек који ме је препознао и одвео својој кући. Није прошло ни два сата а међу женама се проломио лелек да долазе усташе да скупљају народ за клање. Одмах сам се склонио у сушу мога стрица, гђе сам се сакривао шест мјесеци“.

СПАС У ЗБЕГОВИМА

Акцијом протеривања руководио је цео усташки штаб Државног равнатељства за понову на челу са равнатељом Јосипом Рожанковићем. Усташе су прикупљале Србе безобзирно. Злостављале су и жене и децу – батинале их и убијале. У неким крајевима НДХ било је и отпора – становништво је бежало у збегове, па су усташе против тих људи употребиле и оперативне јединице и све их побиле. Међу првима усташе су за депортацију прикупиле готово све православне попове, монахе, калуђере и њихове породице у логор Цапраг.

СВЕДОЧЕЊЕ УСТАШЕ ХИМЛИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА ПРЕД ДРЖАВНОМ КОМИСИЈОМ НР ХРВАТСКЕ ЗА ИСПИТИВАЊЕ И И УТВРЂИВАЊЕ ЗЛОЧИНА ПОД БРОЈЕМ 1060/47, 1947 ГОДИНЕ

Архива Државне Комисије НР Хрватске за испитивање и утврђивање ратних злочина под бројем 1060/47 има забележено и сведочење једног од усташа,Химлије Берберовића(из Босанског Новог) учесника у глинском покољу. Из његовог сведочења се види да је убијање вршено и у цркви и ван цркве, и то уз оргијање, малтретирање и клање.

“Негђе крајем 7- ог мјесеца 1941. добила је моја сатнија наредбу да иде у Глину. По доласку у Глину, прво смо претресли град, па смо затим ишли по селима. Ово претресање трајало је око 15 дана. Кад је претресање завршено, дошли су усташе из Загреба и Петриње, па смо тада добили налог да по селима сакупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. У прво вријеме вршили смо хапшење мушкарача.Али касније је стигла наредба да прикупимо и групе жена и ђеце Њих смо сакупљали по селима и доводили их у Глину, гђе смо их стављали у судски затвор. Ту су остајали у затвору по неколико дана док се затвори не напуне, а тада су убијани.

Убијање је вршено на више начина. Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркву је могло стати око 1.000 људи. Мада мислим да је у саму цркву тада затворено негђе око 400 људи Тада је командир сатније часник Мартин Шкеро одређивао онако по 15 људи који имају да врше клање, међу којима са био и ја. Са мном, у мојој групи био је и Стјепан Веселица из Петриње. Он је особно познаво неке од доведених Срба. И сјећам се да ми је тад реко:” Химлија, тако ми Исуса данас ћу им јебат материну матер српску! Крви ћу им се напити! Прије него што смо пошли на овај посао, давано нам је за пити, и то некима рум а некима ракија, па кад се напију, онда су их са ножевима пуштали унутра.

Мада за истину многима од нас то, та ракија није ни требала. Многи су су драговољно пошли да кољу, жељни освете према србима. За вријеме клања је пред црквом постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се неки православци пењали у звонару, па су затим скакали са ње.

Ја сам био одређен да вршим клање у три маха. Сваком приликом су ишли и неки наши часници као на примјер, Добрић Јосип и Мирко Цветковић, Сергеј Бјеловић. а поред њих је било других наших часника. Као на примјер Звонко Поспишил и Мијо Бабић. Они су вршили надзор, а ми војници из сатнија смо убијали доведене Србе. По уласку у цркву, часници су стајали код вратију и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање.
Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо.Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога су усташе приклали ножем. За време клања у цркви је била само свјетлост од свијећа. У више махова десило се да је неки Србин покушао отпор, налетио на нас песницом или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен.

За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су: “Немојте браћо”, Куку мајко”, клели нас, молили, а најпосље су викали “Живио краљ Петар”, “Живјела Југославија”, “Живјела краљица Марија”, “Живјела Србија”, “Доље усташе”, “Доље Павелић”, неки су опет викали Живјели народни партизани итд.

На све то ми смо се само смијали, псовали им мајку српску, циганску и насвљали са клањем. Клање је почињало у 22 сата навечер, а трајало је до 2 сата (по поноћи). За све вријеме док је посљедњи Србин био жив ове су манифестације трајале.
Овако клање у цркви десило се седам до осам ****, а ја сам учествовао три ****. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није могла очиштити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камиони и носили љешеве. Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке и закопавали.

Неке су православце изводили на обалу ријеке Глине, гђе су их стријељали из митраљеза. Ово стријељање вршено је ођедном на групе онако100 до 200 људи. Они су сви постављани поред обале у двије врсте, па су повезани конопцима једар за другога и тако гађани из митраљеза који су били постављани у непосредној близини. Љешине ових лица, која су стријељана поред обале, бацане су у ријеку Глину.

Неке групе Срба извођене су из затвора и стрељане у близини мјеста Глине поред шуме, па су послије закопани на мјесту где су стрељани.

Прикупљање Срба вршено је на тај начин што је у одређено село ишло око 70 усташа и 30 наш војника, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увијек било опкољено, па је унутра улазила одређена група која сакупља Србе. Кад буде цијело село сакупљено, онда смо их стражарно спроводили у судски затвор. А један дио као што сам већ прије казао, спровели смо у православну цркву, њиха око 400. У прво вријеме доводили смо само мушкарце, а доцније и женска лица од 15 до 50 година старости.

Приликом овог довођења видио сам да су усташе, неки моји другови и војници силовали жене и ђевојке, па су их затим одводили у Глину. Видио сам да су неки усташе као и војници долазили у логор, одакле су одводили жене које су хтјели, па су над њима вршили обљубу негђе на периферији града, па су их поново враћали у затвор. Од стране официра ово није било забрањено, јер су и сами официри ово чинили”.

(исказ сведочења усташе Химлије Берберовића, дат пре државном Комисијом НР Хрватске за утврђивање ратних злочина као и пред Државном Комисијом НР БиХ, као и пред Вијећем Народног Суда НР Хрватске,1947 године)

»29. 7. 1944. године – датум знадем по црквеним књигама, јер је тога дана забиљежена смрт Будака, усташе, а истога дана је био покољ и кроз град су вожени камионима и аутобусима Срби из околице Вргинмоста па су доведени у православну цркву из које су их даље водили у Хајер (умјесто Хађер, ријеч је очито о тискарској погрешци, оп. Т. В.) и Прекопу, гђе су их побили«

Архив Србије, Ф 110, бр. 1268, Записник бр. 1/44 од 10, 11. и 18. листопада 1944, стр. 2

Извор: Антун Милетић; Вечерње Новости

Преузето БАЊА

56780_vest_djurdjevak-crveniСедамдесет година од краја Другог свјетског рата међу Србима се славодобитно најављује филм о Јасеновцу.

Замислите да су тако радили Јевреји, код којих је сваки редитељ, шта год му било уже интересовање, снимио један филм о холокаусту?

Док се званичне институције српских државно – правних ентитета натежу око овог питања, пар група људи урадили су оно што су осјећали, не чекајући институције.

Први је кракткометражни филм Ђурђевак црвени, који комбинује причу о настанку пјесме Ђурђевдан и светом Вукашину. Ова прича нам је посебно дирљива, јер је Фронтал дао скромни допринос да се ова прича, за коју је доста људи по мало знало, угнијезди у колективну свијест. Редитељ Хаџи александар Ђуровић је у домену онога што су његова интересовања дао свој допринос. Овај филм био је међу награђеним на фестивалу „Свјетлост свијету“ у руском Јарослављу.

– Снимајући филм „Ђурђевак црвени“, трудио сам се, свим снагама, да створим дело после чијег гледања ће се сви замислити и запитати колико тога не знамо а требало би да знамо, колико тога заборављамо а требало би да памтимо и на крају, колико лако и олако прихватамо ствари које нам се сервирају а не бисмо смели – каже Ђуровић.

У филму је пјесма Ђурђевдан обрађена у новом арнажамну, према претпоставци како је могла да изгледа прије 70 година, у ојкашком стилу. Међутим, она је вјероватно изгледала слично као и данас, као једна од верзија текста на музику која се свирала поводом ромског празника Едерлези (Роми имају своје ријечи, које су потпуно другачијег значења).

Јасеновац и старац мученик Вукашин добијају још једну филмску причу, а аутор Милан Зарић, одрастао је у Швајцарској. Иако се по том податку прије очекује да се бави организацијом турбо фолк концерата, он је одлучио да исфинансира филм, без икаквог учешћа званичних српских културних институција. Није желио да неко на тај начин умијеша, успори или утиче на пројекат.

Преузето ФРОНТАЛ.срб

УПОЗОРАВАМО ДА ОДРЕЂЕНИ КАДРОВИ ВИДЕО ПРИЛОГА МОГУ БИТИ УЗНЕМИРУЈУЋИ!

Video  —  Posted: 11. април 2016. in Видео, Срби Хрватске

Денис Бојић је за магазин „Печат“ истраживао шта је данас Јасеновац Хрватима.

УПОЗОРАВАМО ДА ОДРЕЂЕНИ КАДРОВИ ВИДЕО ПРИЛОГА МОГУ БИТИ УЗНЕМИРУЈУЋИ!

Video  —  Posted: 11. април 2016. in Видео, Срби Хрватске

Бубаньски герои1.децембра 2015.  ученици Понкинске основне школе из Русиjе и  основне школе „Бубањски хероји” из српског града Ниша заjедно су учествовали у угледном видео часу «Цар Николај Други и руско – српски односи почетком 20. века». Они су говорили о братских везама наших народа и о догађајима коjи су били сто година раниjе.

Ово је био почетак наше сарадње….

Сада имамо нову школску сарадњу.

ОШ “Бубањски хероји” из Ниша,  Поњкинска основна школа и Палехска средња школа из Ивановске области, лицеj броj 5 града Долгопрудни  из Московске области  Руске Федерације)… завршили су сценарио за нови угледни видео (документарни) час са темом «РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ»

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ – као и о руско-српским везама и да Србија никада не заборавља искреног пријатеља и брата који јој је помогао у најтежим тренуцима Великог рата, па је зато и прва притекла у помоћ прогнаној Руској браћи после ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ. И да се Руски ђаци уознају са помоћи коју је пружила Србија РУСКИМ ЕМИГРАНТИМА ОД КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.

Ево и имена свих учесника и цитате из њихових  наступа.

То су наставници, ученици, научници, истраживачи и потомци руских емиграната који живе у Србији.

Баранова

Олга Баранова, професорка историjе Палехске средне школе Ивановсе области       ( Руска Федерациjа) и њене ученици

Бобков Иван, Выдренкова Алена, Мухин Павел, Александрова Анастасиjа. 

Палехская школа

Ученици Палехске средне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

„Прве избеглице из грађанским ратом захваћене Русије појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Међутим, главнина избеглица обрела се на Балкану након пада генерала А.И.Деникина, заузимања Новоросијска од стране бољшевика (март 1920.) и изгона са Крима армије П.Н.Врангела (новембар 1920.)“…

До 1922. у Краљевину стигло је оо 44.000 руски избеглица. Зашто је Београд примио толико велики број тих људи? Најважнији чинилац, којим су се руководиле власти Краљевине приликом одлучивања о прихвату руских избеглица био је заснован на јасној спољнополитичкој оријентацији коју је новоформирана држава наследила од Краљевине Србије и која је сликовито била изражена кроз идеју о „враћању дуга Русији“, због њеног држања, које је заузела пред избијање Првог светског рата, у лето 1914. године. Сличну мисао изрекао је Никола Пашић, председник Министарског савета, на скупштинском заседању 25. јануара 1922: „Ми Срби смо захвални великом руском народу, што је похитао да нас спаси од погибије која нам је претила, кад нам је Аустро-Угарска наговестила рат. Да Русија није устала да нам помогне, ми Срби бисмо пропали. То им не можемо никада заборавити. Ми смо примили сада руске емигранте као браћу своју“. Причају ученици Палехске средње школе из Русије.

ччЂорђе Бојанић. професор историjе у основној школи «Бубањски хероји»  (Ниш, Република Србиjа).

«Милиони руских избеглица су, након избијања Октобарске револуције, напустили своју отаџбину. Очекивали су да ће „црвена револуција“ кратко трајати, нису ни  слутили да ће избегличка туга бити велика као руска степа. Бољшевици су искористили рат, замутили и срушили православну царску Русију , у њој успоставили совјетску, комунистичку власт, која ће битно угрозити руску духовност и довести у питање постојање православног народа у целини.

Прве избеглице из Русије у Србију су дошле крајем 1919. Године».

«После слома царске Русије Србија, на челу са витешким краљем Александром I Карађорђевићем , пригрлила је своју избеглу руску браћу и сестре, Српски краљ је пружио руку спаса руском народу, после Октобарске револуције. У нашу земљу је после ове крваве револуције избегло 50 хиљада Руса. Највећи број њих остао је у Србији, коју су руске архитекте, лекари, официри и уметници буквално препородили У Србији је руска интелигенција оставила неизбрисив траг у привредном, културном и јавном животу , јер су у њој живели потомци руских великана: Толстоја  и многих других.Емигранти су оснивали кадетске школе, девојачке институте, гимназије, подигли Руски дом у Београду. Отворен је као културни центар 9. априла 1933. године. У знак сећања због уништавања православних светиња у Совјетском Савезу од стране комуниста, руски емигранти у Београду су одлучили да на српском тлу буде изграђена Иверска капела као верна копија оне из Кремљ.

За нас Србе је интересанто да је на проучавању „Крмчије“, тј.“Номоканона“ Светог Саве највише радио Рус, проф.Сергије Викторович Троицки, који је пре доласка у Србију једно време био и доцент на Универзитету у Одеси, професор Духовне академиј у Москви и наставник Александро – невске семинарије у Петрограду. На Правном факултету у Суботици, а касније  на Правном и Православном богословском факултету у Београду је предавао Црквено (Канонско) право.  Њему Срби треба да буду бескрајно захвални због великог труда, који је уложио у проучавање „Номоканона“ Светог Саве». Прича Ђорђе Бојанић.

12980552_732631556872255_830222827_n

Ученик Александар Савић у улози Врангела

12980614_732631356872275_279461085_n

 Ученик Ненад Божић у улози проте Стеве

 

 

 

 

 

20160323_191904

Ученици основне школе „Бубањски хероји“ из Ниша… Ненад Божић, Александар Савић, Маја Кнежевић, Љиљана Петровић, Нађа Митровић, и Илија Ђорђевић Арсић.

А.ТарасьевИпођакон, проф. Андреј Тарасjев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији.

«Пре свега, ми морамо да се захвалимо за ову срдачност краљу Александру Карађорђевићу који се школовао у Русији до 1909. године у чувеном кадетском корпусу „Пажески“.

Осим тога, он је као регент наследник престола знао да је руски цар Николај Други цар мученик, ушао у Први светски рат потпуно неспреман само да би бранио Србију коју су напали западни непријатељи. И он је то памтио, то су памтили сви Срби.

И због тога смо ми добро живели у Србиjи. И ми користимо сваку прилику, сваки датум да подсетимо на то шта је Русија урадила за братску Србију и шта је братска Србија урадила за нас руске избеглице у тешким временима изгнанства нашег народа». Прича Андреј Тарасјев.

12968513_732629400205804_653795100_nПроф. др  Александр Нагорни,  професор на Медицинском факултету Универзитета у Нишу (Ниш, Република Србиjа).

У Нишу данас са породицом живи руски  потомак  проф. др Александар Нагорни, редовни професор на Медицинском факултету у Нишу, катедра за интерну медицину. Поље интересовања су му гастроентерологија и ендоскопија. Директор  је Клинике за гастроентерологију и хепатологију Клинчког центра у Нишу.  Члан је и Медицинске академије СЛД. Био је председник гастроентеролошке секције Србије.

„Ја сам потомак руског емиграната , који је почетком 20-их година у Србији је пронашао своју другу Домовину. Своју прву Домовину Русију, пореклом моj дедa je из Краснодарског краjа, никада није заборавио. По професији је био учитељ. Радио је  у бројним школама Пиротског, Бабушничког, Власотиначког краjа, остао је познат како међу ученицима тако и у народу што се, између осталог, бавио и медицином . У том смислу, да је помагао својим ученицима и становницима села у којем је служио, и то је забележено у неким књигама, да је извукао свом ученику страно тело из ока. О томе да су заиста ценили мог деду по оцу Александра Нагорног, чије име носим и ја, говори чињеница да  у Власотинцу постоји улица Александра Нагорног, мог деда Александра, као и  награда ученицима школи у Власотинцу, такође носи његово име“. Прича Александар Нагорни.

Зорица ПелешЗорица Пелеш, биограф проте Стевана Димитријевића, научно-истраживачки радник и публициста (Београд, Република Србиjа).

„Истражујући живот проте Стеве сазнала сам много о Русији, коју сам заволела  још у најранијем детењству кроз приче својих родитеља, јер је мој тата са Црвеном армијом  ослободио мој Београд 1944.године, а мама је била на Сремском фронту болничарка. Они су ме упутили у чаробни свет руске књижевности и уживала сам читајући непревазиђене руске класике.Посебно сам заволела руску музику кроз песме краљице руске романсе у Србији Олге Јанчевецке, чије су романсе биле мелем за душу руске емиграције.

Први Руси које сам упознала у детињству били су Лапатанови, моје прве комшије које сам обожавала. Били су то дивни дедушка др Пјотор ,кожни лекар, који је постао пуковник у Војсци Краљевине Југославије, његов син, др Николај и Соња Николајевна, ћерка др Николаја, балерина, кореограф и путописац са којом сам пријатељ пуних 59 година.“ Прича Зорица Пелеш.

12966511_732637766871634_1717453436_nДејан Серафимовић,  председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша (Ниш, Република Србиjа).

„Наше заједничко православно Богољубље и правдољубље учинило је да су вековима у срцима и делима својим, оба народа чинила своје жртвовање зарад помоћи Брату своме у муци. Управо, вољом Божјом, Христолики српски принц Растко постао је Христоносни Сава – захваљујући што му је Господ послао једног свог угодника, руског монаха са Свете Горе Атоске, да трасира будуће векове, православне и светосавске, народа српског. Ето, отуда, вољом Божјом, у мислима и срцима народа наших је братска љубав која вековима опстаје… Увек је наш Божји пут спасења – наш Источник – била Братска Русија!“ Прича Дејан Серафимовић.

Охрименко

Я, Муравьев А.Н.Александар Муравјов, наставник историjе Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и његова колегиница ….

 

Татјана Охрименко, наставница  руског jезика и књижевности Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и њихови ученици….

….. читају стихови руског песника  и емиграната Константина  Баљмонта

Д.ТесаковаДарија Тесакова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

                  Лебедь (Лабуд)

Заводь спит. Молчит вода зеркальная.

Только там, где дремлют камыши,

Чья-то песня слышится, печальная,

Как последний вздох души.

М.Охрименко-1Марина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

          Вечер (Вече)

На озере, тихом и сонном,

Наскучив путем раскаленным,

Качается огненный лик,-

То Солнце, зардевшись закатом,

На озере, негой объятом,

Лелеет лучистый двойник.

Н.Жукова.Надежда Жукова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

        Здесь и там (Ту и тамо)

Здесь гулкий Париж и повторны погудки,

Хотя и на новый, но ведомый лад.

А там на черте бочагов – незабудки,

И в чаще – давнишний алкаемый клад.

М.ОхрименкоМарина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Ја стојим поред зградом бивше мушке гимназиjе где је студирао чувени песник Константин  Баљмонт . Његов живот је био делимично повезан и са Србијом. Константин  Баљмонт jе плодан и популаран руски  лиричар из почетка 20. века , један од вођа модернизма, индивидуализма и симболизма.

Са српским лингвиста и научником  Александром  Белићом га везали  само  личне већ  и пословни односи.

Млади руски песник и талентовани српски студент упознали су се у Москви где  је Белић студирао на Московском универзитету.

Током свог боравка у Београду у  1929. године  Баљмонт је поменуо да је са Белићем пријатељи већ тридесет година. Књиге руског песника штампане су у београдској издавачкој кући Комитета  руске културе, чији је председник био Александар Белић.

Баљмонт је такође добио финансијску помоћ од југословенског Фонда помоћи руским писацима. Познати песник jе много преводио српске народне песме , па чак и научио српски језик.

Били су штампани његови преводе српских песама „Свети Сава“ и „Смрт царевића Уроша“.

У архиву Српске Академије наука и уметности у Београду се налазе у колекцији 8 Баљмонтових  писама» .

М.СуринаМариjа Сурина, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Академик Александар Белић (1876 —1960) био је српски филолог, професор и ректор Београдског универзитета, председник САНУ и члан многих академија у Југославији и иностранству, почасни професор Московског универзитета „Ломоносов“ .

Он је пружао руским емигрантима нарочито велику подршку. Они су од миље звали „русский батька“

Александар Белић у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Краљевини Југославији.

Историјат настанка и постојања „Руског дома“ тесно је везан за  духовну, културну и научну делатност представника руске емиграције која је живела у Краљевини СХС после октобарске револуције 1917. године.

Идеја стварања културног центра покренута је од стране руских емиграната и наишла је на  подршку краља Александра  Карађорђевића,  Патријараха Српског Варнаве, академика Александра Белића и других водећих државних и друштвених стваралаца Србије».

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска федерац Руска Федерациjа) и њена ученица…

Козлова

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5

Сиваченко ТатьянаТатјана Сиваченко, ученица лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска Федерациjа).

Руски песник Сергеј Бехтеjев пише песму посвећену jугословенском краљу Александру Првом. Он се захвалио краљу и Србији за оно што Србија  пригрлила руске избеглице у тешким данима изгнанства. Она jе као сестра дала уточиште за несрећну руску  браћу.

Одна лишь Сербия родная,

Храня преданье о добре,

Не изменила, нас спасая,

Своей беспомощной сестре.

Одна она в толпе безбогой,

У терний русского венца,

Сестре бездомной и убогой

Осталась верной до конца.

……

Приредили Ђорђе Бојанић и Александар Муравјов

 

MRCN produkcija

Video  —  Posted: 10. април 2016. in Видео, Други светски рат, Uncategorized

058202Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту нису дело заведених или изманипулисаних људи, већ производ државне политике Независне Државе Хрватске и напора целе те државе да физички истреби српски народ, рекао је антрополог Србољуб Живановић.

„Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степинцем“, рекао је Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртва у Јасеновцу и председник Међународне комисије за истину у овом НДХ логору са седиштем у Лондону.

Истичући да је истина о Јасеновцу и броју страдалих прикривена, Живановић је за „Вечерње новости“ навео да је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ за само три месеца рада 1964. године дошла до закључка да је на стратиштима дуж реке Саве и у логорима НДХ убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома.

Он каже и да су се стручњаци уплашили бројева до којих су дошли након прве фазе испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини, са друге стране Саве од логора Јасеновац.

„У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. У Доњој Градини наишли смо на жртве које су садистички убијане из мржње и са великом страшћу“, рекао је Живановић.

Он је навео да је око 20 одсто жртава живо закопано у јаме.

„Нисмо смели да сликамо, али смо све бележили у радне свеске. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. На основу рада дошли смо до закључка да је готово 20 одсто жртава живо отишло у гроб“, каже Живановић.

Он подсећа да је, после првих извештаја и само три месеца рада, све стопирано, а његова изјава о налазима стручњака за један београдски лист никада није објављена.

Антрополог је подсетио и да је 1947. године бивши логораш Никола Николић са сином у Доњој Градини идентификовао 258 гробница дужине 60 до 80 метара, дубоких око осам метара.

Живановић, који је након неких сигнала 1965. године емигрирао и наставио да се ван земље бави истраживањем Јасеновца, каже да је ова документација можда нестала са територије бивше СФРЈ, али је убеђен да она постоји у свјетским архивама.

„Године 2.000 у Њујорку, када је наша Међународна комисија за истину о Јасеновцу излагала везе Католичке цркве са геноцидом, устао је професор Мајкл Барнбаум из Музеја Холокауста у овом граду и изгрдио нас што ништа не радимо да се истина сазна. Ми смо тада имали податак да је око 370 католичких свештеника било директно укључено у ликвидације Срба, док је Бернбаум имао списак од 1.400 имена. Кренувши за овим списком, наша комисија је дошла до имена 1.471 католичког свештеника, који је учествовао у ликвидацијама. Ако се зна да је 1941. године у Хрватској било 2.000 католичких свештеника, није тешко израчунати колико их је међу њима било убица“, рекао је Живановић.

Извор: РТРС

Преузето ДРИНА ИНФО

УСКОРО!!!

Нови изглед сајта биће лепо организован и добро структуриран, поред модерног дизајна доноси и више садржаја.

Овај сајт је то и заслужио својим посетама које су надмашиле и 1.000.000 посета са различитих ИП адреса.

САЈТ СРПСКА ИСТОРИЈА ПОКУШАВА ДА  ОТВАРА СРБСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ВИДИКЕ, ЈАЧА РОДОЉУБЉЕ И ДАЈЕ НОВЕ ТЕМЕ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ.

Сајт није под финансијским, политичким и идеолошким утицајем ни једне политичке опције или организације .

Највећи број посета долази из Србије, али треба нагласити да је сајт све популарнији у другим земљама.

Ако неко жели да ДОНИРА израду и рад сајта СРПСКА ИСТОРИЈА може да се обрати преко мејл адресе  bojanic73@gmail.com

У наредном периоду сајт ће радити смањеним интензитетом… због израде новог.

СРПСКА ИСТОРИЈА

srbija- ratnici- vitezovi kosovo bitkaВише од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат.

Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде?

Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ломила борна кола, од двоколица до тешких тенкова, преноси Тв Бест.

У ери глобалног света, када је готово немогуће сакрити и спречити ширење информација и сазнања, истина не може дуго остати сакривена. Из тог разлога су се последње деценије прошлог и почетком овог века нарочито интензивирали напади на Србе.

Зашто им сметамо?

Сметамо им због тога што су Срби једини народ у срцу Европе који се никако не уклапа у њихово виђење и планирање света и његовог поретка. Сметамо им што смо једини представници беле расе који су после II Светског рата пуцали на Американце. У Вијетнаму су то били припадници жуте расе, у Сомалији црне, у Авганистану, Либији, Ираку арапи и муслимани.

Сметамо им због нашег исконског осећања правде, који носимо у генима и због чега смо једини народ на свету који, за разлику од њих који ратују увек за земаљско царство, спреман на жртве за царство небеско.

Српско осећање правде они су се увек трудили да сузбију наметањем свога права. А по том праву Срби немају права на правду.

Зашто су нам фалсификовали историју?

Нама је фалсификована историја нанела више штете и пораза од свих ратова! Поражавајућа је чињеница да народ као Срби који је од вајкада у вртлогу светске историје, народ који је морао кроз векове да води толике одбрамбене ратове, тако мало урадио да своју историју истражи како треба, прикупи све податке и публикује их, направи музеј какав доликује једном тако старом народу богате историје. Уместо тога дозволили смо фалсификаторима “западне школе” да нас лажу и прекрајају као да смо каменчић поред пута којег шутира сваки путник.

Србима су плански уништавали историјске записе како би их држали у незнању и лакше владали њима! За време Првог и Другог светског рата из Србије је однето око 40 железничких вагона архивске грађе. Немачки бомбардери су 6. априла 1941. намерно бомбардовали националну библиотеку у Београду, где је уништен цео фонд од 350.000 књига, укључујући и средњовековне списе непроцењиве вредности! Уништи једном народу историју, уништио си га као народ. Срећом истина се не може сакривати заувек, кад тад исплива на површину у пуном сјају.

Српску историју описују од шестога века, од времена наводног досељавања на Балкан, као да нас пре тога није ни било. А где су нам онда живели прадедови? Не падају народи са неба! Све је више аргумената у прилог тезе о томе да је центар, извор и колевка европске цивилизације Балканско полуострво, у “примитивној Србији”. Балканско полуострво је био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Од леденог доба, обале Дунава су биле најбоље место за живот јер је цела Европа била окована ледом.

srbija- karta- seobe 2
Винча је највеће и најзначајније истражено неолитско насеље, односно град у Европи и прво велико насеље које је било седиште прве урбане европске цивилизације пре девет хиљада година. Куће нису имале дворишта, па је и то један од доказа да то насеље није било село, већ град. Археолошко налазиште града Винча простире се на око петнаест хектара, и не само на овој локацији. Тај народ је живео на простору који је много већи од данашње Србије, а то је утврђено на основу 700 пронађених локалитета ван подручја Винче, са археолошким материјалом који је по стилу исти као материјал нађен у Винчи.

Простирао се широм данашње Босне, Србије, Румуније, Бугарске, Црне Горе, Македоније и Грчке. Налази из Винче потпуно су потирали тврдње германске или нордијске школе историје да је европска цивилизација настала на северу континента. Богатство налаза са овог локалитета (од керамичких посуда, фигуралне пластике, алата од животињских костију, глачаног и окресаног камена, остатака куц́а) говори у прилог да је Винчанска култура на овом месту била просперитетна, што потврђује дуготрајност насеља.

Геолози су открили да је материјал од кога су Винчанци правили куће и керамику није била обична глина, него мешавина леса и веома мекане глине каква може да се нађе само на локалитету између Сланаца и Великог села. То доказује да су имали развијене технологије, па не чуди што су и први топили метале и правили боје од минерала извађених у рудницима на Авали. Винчанска култура открила је пре више од 7.000 година тајну проналажења руда и топљења метала и тако извела највећу технолошку револуцију човечанства.

srbija 2
Прва појава коришћења метала у свету регистрована је на подручју Србије, на локалитетима Плочник и Беловоде. На налазишту у Плочнику, пронађен је бакарни прстен, (као и други разни комади метала и камене секире) с почетка петог миленијума пре нове ере, који је један од првих металних предмета произведених на свету. Поред Плочника постоји још неколико локалитета у Србији.

Шта каже наука?

Др Бен Робертс, са универзитета у Енглеској, рекао је да се колевка металургије пре 7.000 година догодила на тлу данашње Србије.

У Винчи је створена прва азбука и то пре око 9.000 година. Азбука старих Етрураца идентична са винчанском, а ово значи не само да Етрурци воде порекло са ових простора, а не из Мале Азије, како се уопштено сматрало, већ и да целокупна писменост Европе и Средоземља почива на винчанском писму.

srbija- karta- seobe
Осим тога, запањујуће је да српска азбука има чак 20 истоветних симбола као и винчанско писмо, те је тако и она настала из ове, а не грчке азбуке, како се и данас учи по школама. Чињеница да писмо није “дошло” на Балкан, него да се одавде ширило по евромедитеранском простору, битно мења слику предантичке историје.

Комплетна германско-нордијска школа, која је сматрала да су Словени дивља племена која су у Европу стигла из руских степа тек пошто су се остали народи цивилизовали, пада овим открићима у воду. А то многи нису смели да дозволе, јер им је од ширења оваквих лажи зависила егзистенција. Данас је већ увелико у целом свету прихваћено да знаци из Винче представљају писмо и то не неко староевропско или подунавско, већ винчанско писмо.

Национални симбол Срба из Дунавске Србије је крст са четири оцила (ћирилична слова с), и налази се у Винчанском писму.

Недавно су угледни немачки Универзитет у Тибингену и Геолошки институт у Хајделбергу потврдили да је археолошки локалитет Белица крај Јагодине најстарије светилиште Европе. У насељу из раног неолита нађена највећа ризница праисторијских уметничких дела на свету, са око 100 човеколиких фигура од камена, кости и глине, старих око 8.000 година. На фигурама из Белице представљене су све фазе настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Овакве представе нису никада до сада забележене у уметничком стваралаштву човечанства. Немачки стручњаци су локалитет крај Јагодине назвали археолошком сензацијом 21. века!
Данас се деци у словенским школама предаје неуверљива, туђа верзија “сеобе народа” и “варварских напада” у време распада западноримске империје као истина о досељавању Словена на Балкан, који су ођедном изронили из неких далеких мочвара, дошли на Балкан и без и једне забележене битке сатрли цивилизоване народе који су овде жиувели! Само здрава и поштена наука би могла да помогне да се изађе из зачараног круга мржње коју је Ватикан донео на Балкан фалсификовањем историје, крсташким ратовима ратовима, покатоличавањем и сакривањем истине!

Шта значи “Аутохтони” на застави “Велике Албаније”?

Не би ли некако изашли на крај са непослушним Србима, они су недавно смислили нову интригу. Албанци, једини народ Европе који није имао своју борбу за национално ослобођење, и који због тога и нема националне хероје, већ је морао да узме Србина Скендер-бега за истог; наједном су постали Илири, народ који је мирно живео на Балкану, док нису дошли зли Срби и протерали га у јалове Албанске гудуре. Без икаквог научног доказа Албанцима се овим жели дати историјско право на балканске територије, наравно на штету Србије.

siptari- albanci
Арнаутска племена, која никада у историји нису испоштовала нити један склопљени договор, промовишу се у староседеоце Балкана са правом да се легитимно боре за своје “вековне територије”. И сами смо сведоци да они то здушно користе, трпајући у “Велику Албанију” не само српске, већ и територије садашњих држава: Грчке, Црне Горе и Македоније. Мислите ли да ће Европски парламент донети резолуцију о томе?

Генетика као необориви доказ

Анатолиј Алексејевић Кљосов, професор на Харварду, један је од оснивача ДНК-генеалогије – науке која разматра брзине мутација у ДНК и на основу тога одређује време древних миграција, време давних историјских догађаја и много тога другог што је у вези са еволуцијом човека, насељавањем наше планете по областима, као и археологијом, језикословљем и родословним линијама садашњих људи.

Др Кљосов је генетским истраживањима на простору Европе дошао до необоривих научних доказа:

“Хаплогрупа Р1а код Срба сеже много миленијума у дубину времена. Винчанска култура је њихова – Српска. Од главних родова код Албанаца “динарске” групе (И2а) има 12%, а код Срба 33%, код Хрвата 37%. И хаплогрупе Р1а код Албанаца има мање – 9%, код Срба 16%, код Хрвата 24%. Тако да одређена количинска разлика постоји. И чиме се она компензује? Трима хаплогрупама, којих је код Словена мало: то су Е1б (28% код Албанаца, 18% код Срба и 10% код Хрвата), Ј2 (20% код Албанаца, 8% код Срба, 6% код Хрвата), Р1б (16% код Албанаца, 8% код Срба, 9% код Хрвата). Другим речима, код Албанаца има више носилаца хаплогрупа које нису “исконски словенске”, и то их не чини староседеоцима.”

(Тв Бест)

Преузето web-tribune.com

Почев од 19. века, приоритетни задатак свих западњака је у нападу на Србију био да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига, због чега се они сада налазе широм света. За сада нема изгледа да се врате тамо где припадају – у Србију. Истражујемо зашто…

Да теорије о украденој и кривотвореној српској историји нису само пуке јадиковке српских националиста, говори и податак да је незнани број древних рукописа и књига украден и однет из Србије, те се сада чува по белосветским библиотекама и сефовима, без икакве намере да буду враћени тамо где и припадају – Србији.

Да би уопште могли да се баве српском историјом и да је мењају према својим плановима, западни моћници морали су да је познају. Због тога је, почев од XIX века, приоритетни задатак свих завојевача који су нападали Србију био увек исти, да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига.

Сви они су добро обавили свој задатак – небројени српски рукописи и књиге украдени су, првенствено из српских манастира и однети из Србије, без икакве намере да икада буду враћени.

Материјално највредније дело које је украдено из Србије је Српски псалтир, који на свакој страници има икону од чистог злата и налази се у Немачкој. Због његове лепоте, уметничког и историјског значаја, Немци су урадили копије, а да би ми урадили те исте копије, траже да платимо “њихова” ауторска права.

Да би “запушили уста” све гласнијим захтевима да се ова српска реликвија врати Србији, Баварска државна библиотека, где се чува ово украдено дело, је прошле године “даровала” факсимил Српског псалтира Музеју у Смедереву. То је у нашој јавности дочекано са великом помпом и уз неизмерну захвалност немачкој амбасади и Баварској библиотеци, што су нам послали слике нашег украденог дела.

Да зло буде веће, Немци ово дело зову онако како и треба – Српски псалтир, а наши историчари и званичници га зову Минхенски (српски) псалтир.

Никољско јеванђеље (XIV век) налази се у Даблину у Ирској. Пролог стиховни за летњу половину године из 1566. године (древни Српски календар годину дели на зимску и летњу половину), налази се у Лајбаху. Пролог стихови за сепмтебар-децембар 15945. године такође је у Лајбаху.

Збирка српских рукописа из манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукопис “Поклоник смерног Гаврила Тадића” из 1662. године.

Повеља краља Милутина из 1302. године налази се у Филаделфији. Лукино јеванђеље из времена цара Душана, налази се у Британској библиотеци. Псалтир “принтед ин Венице ин 1638 сецонд едитион оф тхе Изобразхение орузхии иллирицхеских”, такође у Британској библиотеци.
Савина књига, рукопис монаха Саве с почетка XI века налази се у Русији. Радослављево јеванђеље из треће деценије XВ века, похрањено је у рукописној збирци Руске народне библиотеке Санкт-Петербургу.

Веома је значајан Студенички типик који је Свети Сава написао на молбу свог брата Стефана. Ово је буквално црквени устав тј. правнилник о богослужењу и животу монаха у манастирима, ово дело је главна основа за устав Српске православне цркве, а чува се у Националном музеју у Прагу под ширфом IX Х 8 – Ш 10.

За време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, нестало је преко 50 српских средњевековних књига, које су 1966. године пронађене у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину.

Стари српски рукописи и књиге нису само покрадене и расуте по свету, многе су и заувек уништене. У пожару који је избио након бомбардовања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу 6. априла 1941. године, ватра је прогутала више од 1.400 српских ћириличних рукописа и повеља.

Извор: Београд.ин

Преузето СРБИ НА ОКУП